Никола Ђурић (30.година), после завршених студија, као прехрамбени технолог, почео је да ради у Млекари Моравица, у оквиру програма Прва шанса, да би се после пет година, ипак осмелио да уђе у предузетничке воде.

Његова фирма Рзавске долине, постоји непуних две године, прерађује  тону млека; производи млади кајмак и три врсте сира – млади, зрели и гурмански. Никола је задовољан како се посао развија, али каже да су највеће тешкоће у овој области рада захтевна процедура за отварање предузећа, која траје и до три месеца, и  у оквиру које није довољно само регистровати фирму у АПР-у, већ  је потребно поднети захтев Министарству пољопривреде, израдити  техничко-технолошки пројекат, како би се  по изласку инспекцијских служба утврдили општи ветеринарско-санитарни услови и доделио ветеринарски број који дозвољава пробни рад на 6 месеци. Било је потребно много улаgaња и много стрпљења. Сада види, да је то био велики посао и да не зна ни сам одакле му толика храброст и снаga да све то заврши до краја. Иако за тај подухват није био спреман, и није дорастао тако великим изазовима, ипак ga је све то изградило у предузимљивију и храбрију особу, мада је страх увек присутан.

Породица му је велика подршка, а имао је и ту олакшавајућу околност да  његова супруga Дубравка мастер економије, води заједно са њим посао, јер је  схватио  да није довољно у овом послу бити само технолог.

Иако је радио у приватној фирми, тек сада када је постао предузетник, види да човек када ради за плату, није свестан колико проблема постоји у фирми, ван његовог радног места. Да би човек био добар предузетник, мора да буде 100% фокусиран на свој посао  и да буде свестан да бити  предузетник, значи бити предузетник сваки дан, по цео дан.

Никола поштује ариљске привреднике, са којима сарађује и труди се да од њих учи. За Николу бити предузетник значи бити свестрана личности и  бити добар домаћин, а од једног старијег колеге научио је да  бити директор значи бити способан, али да је бити gaзда- права филозофија.

Иако за себе каже да је још увек почетник у послу и да је далеко од тоga „бити gaзда“, труди се да изгради добар однос са својим запосленима којих је четворо и да нађе добре механизме за мотивацију, да их оспособи да сами преузимају ризике и доносе одлуке и да се према фирми понашају као да је њихова. Никола каже да је за продуктивност радника поред плате, најважнија атмосфера у којој раде и међуљудски односи.

За сада његови капацитети су скромни, а  потражња расте. Његов највећи изазов у послу јесте да одржи исти квалитет производа,  без обзира на околности, а за квалитет су пресудни сировина и хигијена. Како не би реметио рад конкуренције, сировину откупљује од сељака из пожешких села, и то му је највећи проблем, јер је нема довољно. На продају утиче и верски календар, па продаја у време поста опадне.

Као и сваки посао и овај захтева много одрицања и улаgaња и Никола је спреман да у наредном периоду проширује своје пословање, али само до оне мере која неће нарушавати квалитетан живот у оквиру породице и здравље.

На питање шта је Ариљу неопходно, рекао је боља свеобухватна инфраструктура, као и већа флексибилност у јавним установама и мање бирократије, бар за привреднике. Потребно је више културних дешавања и ресторан са лепим амбијентом.

Слободно време проводи са породицом, рекреативно игра фудбал, а његов кутак у Ариљу је кафић Ђардино.

Николин мото – Бити предан, паметан и послушан, учити од старијих и веровати у себе.