Општина Ариље - Најновије вести

Општина Ариље - Најновије вести Општина Ариље - Најновије вести
  • Повећајте величину слова
  • Нормална величина слова
  • Смањите величину слова
Добро дошли, гост
Корисничко име Лозинка: Запамти ме
  • Страна
  • 1

ТЕМА: Црни бисер (Текст написао Милијанко Костић)

15 јун 2011 10:45 Црни бисер (Текст написао Милијанко Костић) #2882

  • зоран милекиц
Беше то негде седамдесетих година прошлога века. Ја сам тих година радио у Београду, а на одмор са женом и децом долазио сам овде,у Богојевиће одмах надомак Миротина, што се каже у насељу. Ту су сви становници по презимену Јовичићи, само смо ми Костићи. Ја сам ту имао мајку, па сам долазио и мало чешће од осталих чланова породице, али отом-потом. Беше то милина божија, поготово пред вече кад се искупе деца а беше их доста, из Обрадовића и одавде, па се надмећу у разним спортским вештинама. Ми стари, као навијамо, а медју том децом беше једна понајмлађа, црномањаста девојчица која је предњачила у тим гимнастичким надметањима, па је комшија Милинко назва "Црни бисер". Имала су и остала деца разне надимке ,симпатицне и пријатне. Ту одмах, кућа до нас, био је комшија Неђо са породицом. Код њега је увек имало радника који су косили, пластили, жели пшеницу, брали кукуруз.И све се то радило ручно некада, али са песмом. Неђо је био велики радник а уз све то волео је друштво и био је велики весељак па се често увече искупимо под његовом шупом. Ту је хладна шљивовица а његова жена Брана донесе тврдога сира из паприке, уз ,обавезно, врућу проју. Тада се често песма чује, разне шале, и скоро никада свађе није било. Вероватно је и у другим засеоцима било слично у то време.
Данас је дошло неко друго време, нема таквих тренутака скоро нигде, а ни под Неђовом шупом. Није то да је време изнедрило неке другачије људе већ је техника учинила своје. Скоро сви све послове на земљи обављају машински, а увече неко жури да гледа слагалицу на телевизору, неко Великог брата, Фарму, неку серију или дневник. Тако да за дружење скоро нико нема вренена, поготову за време малина. Тада, негде у марту почиње везивање малина, резање, копање, ђубрење, прскање и на крају брање, па резање старих садница и то све у некој журби. Али, боље да се опет вратим на стара добра времена.
Једном се задесих код куће када та мала девојчица Драгана, коју је комшија Милинко назвао Црни бисер, дотрча до моје мајке Данице, држећи у руци неке ситне новчиће. Тражила је нешто од намерница у вредности тих пара. Не сећам се да ли јој је мајка узела те паре али се сећам да ми је
причала да Драгана претежно послужује непокретну баку Драгојлу, да свакога радо послуша, да стигне у школу и, ето, да се игра са осталом децом. А како је време пролазило,та деца су се поженила и поудала,формирала своје породице, гаје децу а неко и унучад, и колико ја знам, хвала Богу,,живе срећно у својим домаћинствима, док ми стари некадашњи навијачи те враголасте деце полако нестајемо, неки и нису више међу нама живима. Ја ето, неким несрећним случајем постадох инвалид и међу првим посетиоцима мени дође Драгана са супругом Миленком и са једним комшијом који је као и ја имао исти несрећни случај. Тако они мене утеше да није све тако црно као што на први поглед изгледа, да живот тече даље, па какав је такав је.
Као такав, повукох се и направих малу викендицу крај реке Мораве. Драганин рнуж Миленко, иначе власник једне фирме за нискоградњу, изводио ми је неке земљане радове и чисто се понуди па подаспе сеоски пут који пролази поред моје викендице. Нормално, нисам то могао да прихватим из финансијских разлога. Међутим, једнога дана, комшнка Милка, која је такође имала викендицу крај поменутог пута, рече ми да би нам то Миленко урадио уз неку минималну накнаду, И тако једног јутра дође Миленко са два тешка камиона и с кипом и са своје њиве извуче 12 камиона шљунка. И од тога пута у дужини отприлике 350-400 метара, који је био пун локви и рупа, за рједан дан направи пут раван, што би се код нас рекло „ко тепсија“.
Ми смо били спремили скромну закуску за Миленка и возаче, али кад нам он рече цену више него минималну за изведене радове, што отприлике нема довољно ни за утрошено гориво. На нашу примедбу да је то стварно мало, он онако узгред рече: ја сам само испоштовао Драганино инсистирање, а њу изузетно ценим. Мени, некако застаде дах и једва изговорих да Црни бисер никада не губи вредност. "Мала" Драгана није имала баш најсрећније детињство, рано је остала без оца, али је понела нешто ЛЕПО У себи са ове наше обале, а то лепо је њена племенита душа.

МИЛИЈАНКО КОСТИЋ, БОГОЈЕВИЋИ
Последња измена: 15 јун 2011 10:46 Написао: .
  • Страна
  • 1
Општина Ариље.  © 2005 - 2018