Општина Ариље - Најновије вести

Општина Ариље - Најновије вести Општина Ариље - Најновије вести
  • Повећајте величину слова
  • Нормална величина слова
  • Смањите величину слова
Добро дошли, гост
Корисничко име Лозинка: Запамти ме
  • Страна
  • 1
  • 2

ТЕМА: Српски језик кроз историју

17 јан 2012 23:46 Српски језик кроз историју #3627

  • сањајдонацију
Српски језик кроз историју И део


Веде се класификују као химне, које садрзе народне обицаје, мудрости, пословице и изреке, а датирају од 3 до 6 хиљада година пре Христа. И српске славе са пратецим молитвама, како у прастара времена тако и данас спадају у ред Веда.

Аутохтонистицка Скола заступа теорију да су сви народи који су зивели на данасњим словенским просторима као и у пределима Дације, Тракије, Балкана, у јузној Русији и средњој Европи разлицита имена народа српскога порекла. Ова скола , поред Балкана и централне Европе, налази постојбину Срба и у Италији, на Пиринејима, у Бретанији, Хелвецији, Скандинавији, па и у северној Африци и Малој Азији. Противник ове сколе, напред је наведено, је германска Берлинско-Бецка Скола, која данас тријумфује на вецини катедри историје и она науку води погресним, смисљеним, путем, који одговара интересима политике.


Бирнуф (Емиле Бурноуфф) у свом есеју о Ведама истразује порекло Индо-Европљана кроз Веде, које су настајале у време "аријевске заједнице". Он налази да се ведске породице заснивају на светости брацног јединства, окрузени вером и друственим традицијама. Своје доказе изводи из родбинских имена, која од давних времена припадају заједницкој раси народа. А ми знамо да су родбински и породицни називи у српском језику задрзали обелезја архаицности и аутентицности до данас.
Истразивац, Свајцарац Адолф Пикте (Адолпхе Пицктер) написао је дело "Индо-Европско порекло или првобитни Аријевци", у коме писе "У давној прослости једна раса расла је у првобиној колевци, надарена мудросцу, грандиозна, строге природе, радом је победила сурове материјалне услове свога опстанка. Затим долази до њиховог развоја и патријархалног уредјења. Та бујна раса развила је свој језик, саврсен и пун интуиције за узвисену поезију. Због своје бројности морали су да се селе, а сеобама им се мењао и језик. Вековима од овога народа настало је висе народности. Те сеобе одиграле су се у миленијуме пре Христа, од Индије до Атлантика. Он закљуцује да је тај бројни народ послузио као основа за развој мноства људских група, које су из њега произасле. Пикте такодје тврди да је језик тога народа био основ за многе језике, који су из њега настали. Заједницке основе овога језика надјене су у Санскриту и Зенду. Отуда помисао да сви индо-европски народи потицу од једнога стабла". За њихов језик Пикте казе да је био не контролисане слободе и он га назива "језиком мајке". Пикте такодје писе, био је то језик Веда, богат једнослозним глаголским коренима од којих се суфиксима ствара изобиље изведница свих врста. Његов гласовни систем је једноставан и складан. Разликује три рода и седам падеза, циме јасно ознацава деклинације. Заменицки наставци за три лица и бројеве омогуцују разликовање нијанси времена и нацина. Према свим предњим описима тог језика најблизи је српском. Таква складност не налази се нигде сем у српском језику.

Олга Луковиц-Пјановиц у својим истразивањима потврдјује да су из српског језика настали и грцки и латински, али као из пелазгијског стабла. Она је цитирала Француза Левека (Левесqуе), који је поредио српски са латинским и грцким језиком и закљуцио: (1) да је српски језик дао прве и најстарије елементе латинском језику; (2) да су староседеоци Лациума били словенске расе, Срби; и (3) да су се Срби тамо настанили јос у време док се језик ограницавао готово само на изразе најпрецих потреба. Емил Бурноф наводи како латински придев "хуманус" произлази из српског "уман", а сто је такодје везано за ведско "аум" (изговара се на санскритском ом) и у индуском језику ознацава три бозанства (Браму, Висну и Сиву). А Грегор Данковски закљуцује да се грцка и латинска граматика слазу са српском. По Стабону, латински је најпре био централна група дијалеката сабинског језика, а Сабини су били древни Срби, аутохтони становници Апенинског полуострва, сто такодје потврдјује и Милан Будимир. Хомеров уцитељ је знао пелазгијски језик, а у Хомерово доба није се правила разлика измедју трацког и грцког језика. Хекатеј из Милета, 500 година пре Христа, оставио је писане трагове да су Атињани Трацани (Срби). Цески историцар Далемил наводи: "Има једна земља где се говори српски", а Данковски цитира: "Трацани, Гети, Дацани и Мезани, сви говоре српски". Платона су због његове мудрости Грци сматрали бозанским, а он казе како у грцком језику има много "варварских" реци. Херодот је био стрији од Платона и он наводи да се у његово време у Грцкој говорило "варварским" језикм. И Сократ тумаци да су Грци били потцињени "Варварима" па су отуда говорили њихов језик. Он такодје закљуцује да су "Варвари" народ старији од Грка. Према Данковском назив "Варвари" настао је од "барбарос" променом сугласника због лаксег изговарања Грка. Слицно је тумацење и Сократово. Према Платону Грци древни Пелазги, названи од Грка "Варварима" су били антицки Срби и говорили су српски. Има написа да су Србе називали и Етрурцима, док су они сами себе звали Расанима. О томе писе Ненад Дјордјевиц у делу "Етрурци или Расани", а Светислав Билбија као да му одговара својим делом "Расани а не Етрурци". Билбија је етрурско писмо десифровао посредством цирилицних слова.

Писуци о Ведама М.Ф. Неве наводи: "да су отмене, сназне, једноставне, а да нису лисене уметницке вредности". Он такодје казе: "Овај језик је звуцан, музикалан, цудесан, хармоницан и изненадјујуцег богаства форме и слике". А Буе за српски језик казе: "Српски језик је богат, енергицан и хармоницан, подједнако добро пристаје муском и зенском роду, добар је за опевање љубавних песама и незности, као и великих крвавих подвига. Звуцан је и отмен. Србин говори полагано, не правеци паузе и својим језиком на најлепси нацин изразава пристојност. Дусу српску загрева јузно сунце. Конструкције реценица у српском језику су једноставне, имају изузетан смисао за прецизност, мастовитост и српским се говори пристојно (за разлику од грцког којим се муца и гестикулира). Ако су икада један језик и један народ били створени за владавину јавним расправама, то су сигурно српски језик и српски народ". И Буе закљуцује: "Срби поседују толико лепе поезије и само то би требало да обавезе све остале народе да уце њихов језик".

Свајцарац Адолф Пикте рекао је да је зивео само зато да доказе који народ је говорио језиком ведских химни. Назалос, смрт га је прерано зауставила на том племенитом задатку. А Павел Сафарик је недвосмислен у тврдњи да је то српски народ и да је говорио српским језиком. Исто је тврдио и Атињанин Халкокондило, писуци да су то били Трибали, Трацани и и Илири, као најстарији и највеци медју тадасњим народима, а били су то Срби.

Утврдјено је да су Веде нераздвојно везане са српским језиком и прозете српским песниством. Веда на српском има знацење вида и знања (у смислу унутрасњег сазнања). Како је рекао Сипријан Робер: "Сви словенски језици су настали од српског језика, језика Прамајке". У српском језику корен "Вид" задрзава ведско-српско знацење светог, унутрасњег, метафизицког знања.

17 јан 2012 23:46 Одг: Српски језик кроз историју #3628

  • сањајдонацију
Српски језик кроз историју ИИ део


Познато је да су хрватски сељаци говорили цајкавским дијалектом, док је загребацка господа одувек настојала да говори немацким, италијанским, латинским или мадјарским. Цајкавски дијалект говори се у границном појасу према истоцном делу Аустрије и Мадјарској, где зиве Градисцански Хрвати. Они су ту доселили из северног јадранског приморја током XВИ века и донели свој говор, који је прави хрватски, којим су говорили њихови сељаци. Под утицајем Панславистицког покрета цехословацких романтицара Колара и Сафарика у Хрватској долази до "Илирског покрета", цији је носилац био Људевит Гај. Мајка Људевита Гаја била је Немица, родјена Сцхмит. Гај је зелео да за хрватски књизевни језик усвоји српски, па је најпре предлозио да се језик назове илирским, са идејом каснијег преименовања у српско-хрватски, односно у Хрватској цак хрватско-српски, сто је имало смисљене политицке последице исцезавања српског језика, а тиме и српске националности. Професор др Лаза Костиц у књизи "Крадја српског језика" писе да је дата идеја дело националиста, док сами Хрвати избегавају да о томе отворено разговарају. Медјутим, сам Људевит Гај је 1846 године у листу "Даница" отворено признао да је за хрватски књизевни језик узео језик српског народа. Дјуро Данициц се олако сагласио са хрватским предлогом, циме им је уцинио огромну услугу, за цега Олга Луковиц-Пјановиц казе да није имао политицког образовања и да није прозрео хрватске намере, сто им Вук Карадзиц никада неби уцинио.


Американцима, Канадјанима и Аустралијанцима не пада на памет да мењају име енглеског језика, као сто не мисле ни Белгијанци, Луксембурзани, Свајцарци па ни франкофонски Африканци о француском језику.

Историјски, име Словен потице из периода римског освајања српских територија. Том приликом Римљани су одводили робље, а муска имена тих Срба претезно су се заврсавала са слав, као: Мирослав, Србислав, Крунослав, Братислав и слицно (сто је код Срба имало знацење славнога - глориоус), а у латинском се изговарало "склав" или "сцлавус" (са знацењем роба), од цега је временом настало Словен. Истим словенским језиком говорили су Гети, Сармати, Скити, Дацани и Трацани, сто тврде Стабон, Апендини и Овидије. А како касније наводе Суровјецки и Сафарик, па Добровски, Милојевиц и Зиванцевиц ради се о српском језику. Према Херодоту, када је рец о Словенима, ради се о великој људској групи народа који је припадао индо-европској раси и заузимао просторе истоцне Европе, данасње Пољске, Мадјарске, Аустрије, Цеске и Балкана са територијама данасњих српских земаља.

На основу антицких писаца недвосмислено је да су сва грцка острва, са континенталном територијом и Италијом били насељени Трацанима, сто потврдјује Страбон. Сви су они говорили грцко-илирски или илирским (словенским, знаци српским) језиком, коме су централна зона били Подунавље и црноморска обала Дације. Трацани (Срби) су се одатле сирили по Европи, а сирио се и њихов језик. Лоренц Суровјецки и Павел Сафарик су у врло документованој студији изнели непобитне тврдње да су Срби зивели у Подунављу и Панонској низији и одатле се сирили на север и запад. Они такодје наводе да је папа Јован X (914-929) тврдио да су Илири и Трацани били Словени (а то знаци Срби). Према томе, језик који је Овидије науцио док је боравио у изгнанству био је српски. А и поред свих претрпљених измена, као сто се десава свим језицима, српски је остао поетицан. А ако се постује идеја о континуитету латинског и грцког језика, по којој логици се то исто не дозвољава српском, тим пре сто се ради о народу називаном Трацани, Трибали, Сармати, Венди, Венети, Винди или Вани, па и Анти, а увек се ради о Србима, који су себе, по тврдњи Сафарика, свуда и увек називали својим српским именом. И по тврдњи Грегора Данковског, а према Овидиу, Гети су били Словени и припадали роду Трацана, били су храбар и праведан народ и говорили су словенски (односно српски) језик.

Олга Луковиц-Пјановиц цитира Француза Пејсонела, који износи тврдњу да се српски, поред европских земаља говорио и у висе земаља Азије. Говорио се и на дворовима турских царева. Само се по разлицитим областима у маломе разликовао у дијалектима, сто је логицно за све језике. Олга такодје износи пример Стјепана Митрова Љубисе, који наводи пример црногорског племена Пастровица које је зивело на истом простору од праисторијских времена. Слицно је писао и Јован Цвијиц, географ светског угледа и председник Српске Краљевске Академије. А и Олга Луковиц-Пјановиц, према предању њене мајке тврди да су њихови пра родитељи зивели у драгацевском крају јос у доба Александра Великог, а то знаци бар 400 година пре родјења Христа. Сви ови примери потврдјују тврдње да смо на Балкану од преисторијских времена. Константин Јирецек је изрекао мисао, која казе: "Никада се на земљи није догодило да један подјармљени народ потпуно нестане а да не остави капљу своје крви у зилама победилаца или рец у њиховом језику". Позната је и Волтерова изрека "Лаксе је веровати у лаз, која се цула по хиљаду пута, него у истину, која се цује први пут".

Католицка црква од најранијих времена изразавала је неограницену мрзњу према Србима. Запад је од увек себе прогласавао "цивилизованим", а Србе називао "варварским", цитира Олга Луковиц-Пјановиц, према француском Ларусу XX века. За геноциде цињене над српским зивљем католицка црква никада није ни покусавала да исте спреци. Замерали су им на нацину зивота, на постовањима према умрлим, на заједницком обрадјивању земље и слицно, сто Олга Луковиц-Пјановиц, напротив, истице као српске традиције и понос. Како казе: "Ста Запад зна о заједницком орању и копању, о мобама и прелима, о косидбама и комусању кукуруза. Српски традиционални зивот вековно се заснивао на светињама попут оне "Љуби близњега свога као самога себе". Књига Олге Луковиц-Пјановиц "Срби народ најстарији" обилује историјским доказима и цитатима аутора свих нација, на свим зивим и мртвим светским језицима. Из свега изнетога, Срби су били распрострањени од Индије до Атлантика, најмање два миленијума пре Христа. Назалост, данас их је све мање и мање, распарцавају нас на разлиците нацине. Последња униставања су најстраснија и најмасовнија, а Запад цути. А нестајањем народа нестаје и његов језик, све висе славских свеца се гаси. У ције име се то ради? Засто се Срби убијају у тако великом броју, а да при томе свет цути, пита се Олга? Који је циљ толико узвисен да мозе оправдати варварско убиство једне нације? Који циљ је довољно велик да мозе оправдати таква средства масовног инистења цитавог једног народа?


Напомене: Посредством родбинских веза сазнадох да је аутор књиге "Од Индије до Србије" Доброслав Јевдјевиц. Написао је малу књигу, веома великог знацаја.

Велики је број истакнутих имена који су дали огроман допринос у откривању српске прослости, знацајне не само за нас Србе, вец за светску историју уопсте. Посебно место, овде, припада др Олги Луковиц-Пјановиц, која је највеци поборник Аутохтонистицке сколе и у својим књигама сасвим одредјено указује на области које јос треба истаразивати.

Србима остаје да прилагоде своје удзбенике историје доказаним истинама о својој прослости, како будуце генерације не би висе наседале фалсификованим неистинама освајацких народа.

Веома сам захвалан Милану Бериц, који је највисе допринео да овај текст додје у руке многобројним Србима, постоваоцима правде и истине.

17 јан 2012 23:48 Одг: Српски језик кроз историју #3629

  • сањајдонацију
О култури стародревних Срба


Писани трагови о Србима из Индије датирају од пет до сест хиљада година, а у Европи од преко три хиљаде година.
Рус Мораскин је писао да су Срби јос у свом индијском краљевству били на највисем степену просвете и образованости, за то доба. Такодје, Кинези су записали да су Срби напредовали у просвети и да је њихов цар Танца јос тада издавао законе. Грцко-римски историцар Страбан казе за Србе из Каспијске Сербаније да су трговали јос од доласка из Индије и да су на одеци носили злато.

Гилфердинг за Балтицке Србе казе да су имали велике градове, са развијеном уметносцу, занатством и трговином, циме су заdivљавали друге народе. Мавро Орбини наводи да су Балтицки Срби у политици имали изврсне законе и похвалне обицаје. Српски историцари Ковацевиц и Јовановиц записали су да су ти прадавни Срби употребљавали зелезо, бакар, олово, сребро и злато. Јирген Спанут је у својим студијама записао да су на Синајском полуострву јос 4000 година пре н.е. постојали рудници бакра "Тимна" на око 60 квадратних километара са око 5000 подземних тунела и да су у тим рудницима пронадјени натписи, како он казе на "филистицком" писму, сто је идентификовано као писмо којим су се слузили Срби.


А Рацки писе да су код Срба пре 2500 година била развијена земљорадња и трговина зитом, те да су били весте занатлије, рудари, добри градитељи бродова и познавали су стакло. Срецковиц писе да су Срби у Солунској Србији неговали своју писменост и на свој језик превели свете књиге. Он такодје казе да су Неретвљани били најбољи трговци и да су имали јацу флоту од Млетацке. Слицно је тврдио и сам Јулије Цезар у своје време. Имали су цак своје тканине, које су извозили и које су биле веома цењене у Цариграду.
И конацно, академик Стојан Новаковиц тврди да постоје докази да је у Србији вец у десетом веку постојао сназан књизевни покрет, у Зети и Раској, на којим темељима је изградјена просвета, књизевност и законодавсво Немањицке Србије.

Др Јован Деретиц налази појављивање имена Срба и у Библији, сто је много раније од званицне науке. По њему Срби су оставили безбројне трагове, свуда где су зивели. Тако, у Малој Азији је постојао град Сард у коме су први пут основане сколе за математицаре, историцаре, музицаре и астрономе. У том граду први пут у људској историји предвидјено је помрацење сунца. Сврсени уценици ових скола одлазили су у велике градове и дрзали предавања. Један од њих, Грк кога помиње Ксантос, отисао је у Атину и дрзао предавање, али га вецина слусалаца није разумела јер су сви струцни изрази били на српском. Отуда и податак да су Грци Србе називали Ксантосима.

По подацима сакупљеним у Ватикану, па цак и у "Светом писму", Деретиц закљуцује да су Аријевци, Хети, Гети, Илири или Келти све Срби. А др Ранка Куиц, први келтиста на Балкану и струцњак уврстен у 2000 најистакнутијих стваралаца на земаљској кугли, својим делом "Српско-келтске паралеле" доказује готово генетску сродност данасњих Велсана, многих Ираца и Скота са Србима. Отуд је и понела надимак "Ранка Велсанка".
Она је своје дело показала на свим географским појмовима на теренима које су настањивали Келти и Срби.

Савремени историцари тврде да је прихватањем нордијско германске историографске Берлинско-Бецке сколе Србима нанет ударац митских размера. Цвијиц је Србе описао као веома интелигентан народ, али и веома експлозиван. П. Драгосавац тврди да Академија наука никада неце заврсити српски рецник, а сто је јос трагицније да исти јос увек третира као српско-хрватски.

Он такодје истице потребу за израдом српско-санскритског рецника. На сву срецу такав рецник мозе се ускоро и оцекивати, посто на њему ради Бранислава Бозиновиц.
Натаса Лукиц сугерисе као клуц да је добро изнаци баланс измедју зеља и стварности, како нас преувелицавање неби одвело од пута за "висе интересе". Јелена Милутиновиц казе: "Кад је Гете процитао Хасанагиницу, изјавио је да народ који има такву поезију заслузује да буде престизан европски народ, народ кога це сви европски народи изуцавати управо због тога".

Не тако давно, 1984 године, светску јавност уздрмао је Мексиканац Роберт Салинас Прајс објавом књиге "Хомерова слепа публика", којом је устврдио да Троја није у Малој Азији вец у долини Неретве и да је Неретва уствари древна антицка река Скамандер а Габела је Троја. Роберт Салинас у својим истразивањима и даље трага за насим истинама. Нароцито га привлаци мистериозна планина Ртањ, за коју тврди да је то српски Олимп. Он такодје закљуцује да је Балкан пупак света.

17 јан 2012 23:49 Одг: Српски језик кроз историју #3630

  • сањајдонацију
Насељавање Срба на Балкан


Пре три хиљаде година, хиљаду година пре Христа, грана прастарог српског стабла која се упутила ка југу населила је данасње пределе Аустрије, Крањске, Хрватске, Словеније и Угарске, где су основали Панонску Србију. Од Срба у Бојци једно племе названо, Спори или Анти, селеци се просло је поред Карпата и населило Дацију. Касније су пресли Дунав и населили Срем, Славонију, Хрватску до Сиска, Подравину и Западну Угарску до Коморног, а на југ до Титела (данасње територије). Панонија се делила на горњу и доњу Мезију (грцки и римски назив за део Србије од Дрине до Црног мора), а Дација простирала од Тисе до Црнога мора, јузне Угарске, Баната и Румуније. Затим су населили пределе садасње Србије. Према томе, Срби у данасњој постојбини нису само од седмога века нове ере, вец од давно пре Христовог родјења. То је рекапитулирао историцар Стојан Босковиц у својој "Историји света" рекавси: "По старини времена на прво место долазе Срби или Анти, који су ту становали давно пре родјења Христовог и Словени у овим крајевима су староседеоци".


Тек у трецем веку нове ере римски цар Тројан населио је у овим крајевима своје ветеране који су се измесали са Србима. Од те месавине настао је румунски народ. По Србима Себеранима град Турну Северин је добио име. У Румунији су позната српска племена Драгасани, Радован, Градисте, Станисевци, Сокола. У петом веку нове ере кан Бајан позове Србе на предају али дацки кнез Доброта то одбије. Бајан их остави неко време на миру, али несто касније падосе под власт Монгола, Б'лгара. Отуда ови Бугари нису истога порекла са Бугарима српско-антског порекла (словенског). По Милојевицу, Бугари су се сукобили са Србима у Малој Влаској (данасњи Банат). Срби из Дације сирили су се према Јадранском мору и где год су се насељавали наилазили су на српско становниство, које је у исте крајеве насељено јос пре Александра Великог. Бугари, турско-монголског порекла били су добри ратници и као такви покорили Србе у Дацији, док су Бугари словенског порекла називали себе Србима и говорили старословенски. Од петог до деветог века лепо су зивели са Србима, примали су српски језик и обицаје а задрзавали бугарско име. Отуда и данас имају српска имена: Борисав, Војин, Драгомир, Радомир итд. Историцари су тај процесс називали пословљавање. И француски историцар Леон Роуссет писао је 1882 да су Срби и Бугари гране истоветног старог српског народа, а цар Дусан је себе прогласавао царем Срба, Грка и Бугара. Мадјарски историцар др Сенткларај писао је да су се око 650 године словенска племена населила дуз Тисе, Саве, Драве и Дунава. Рацки за то становниство тврди да су то били Срби и Хрвати из Беле Србије. Тврди се да су се тим насељавањем Срби сукобили са Аварима, које су истерали и настанили Панонију и Далмацију. Хрвати су се претезно преселили у Далмацију, док су Срби остали у Панонији. Сам Маретиц писе да је предео измедју Драве, Саве и Дунава био српски. Порфирогенет наводи да су и пре досељавања Авара у Панонију ту зивели Срби, који су се називали Белим Србима, а земљу су звали Бела Србија. Константин Порфирогенет Славонију назива Српском Славонијом. А Гаврило Витковиц казе да су Угарску настањивали Срби давно пре доласка Мадјара. Он казе да су Срби такодје настањивали Срем, Банат и Бацку у време досељавања Срба на Балкан у седмом веку. Отуда се Срби Бодрице сматрају прародитељима данасњих Бацвана и Банатских Срба. Када су Срби под Арсенијем Царнојевицем досли, хиљаду година касније, они су у ствари досли у старе српске крајеве. Крајем сестога века Срби из Паноније крецу на запад и запоседају Коруску, Стајерску, Крањску, Истру и Фурланију, све до Тирола, о цему је писао Рацки и те крајеве називао Норик. А Немци су то становниство називали Вендима. Срби су били запосели Далмацију па је Папа Гргур писао посланицу надбискупу у Солину о својој забринутости због српског допирања и до Италије.

Трагедија панонских Срба поцела је доласком Мадјара у деветом веку. Био је то народ без знања земљорадње и трговине и без просвете и културе. У свој језик примили су неке српске реци. Тако и име Песта потице од српске реци Пец. Оснивац Мадјарске дрзаве био је Војко, а син му се звао Марко и припадали су праославној вери. Касније му је римски папа дао име Стефан (Истван). Познати мадјарски историцар Петефи описао је круну Светог Стефана радјену у истоцњацком стилу и исписану цирилицом. Цирилицом је исписан и надгробни споменик Стефанов.

Трагедија по српски народ наставља се вековима. У 19-ом веку Аустрија је повела остру кампању против Јузних словена, на сваком месту и на свим нивоима, прогласавајуци их "низом расом", сто је имало за последицу стварања самоуверења код германских завојеваца и губљење самопоуздања код нападнутих Срба. Срби, мада некада најмногобројнији и мирољубиви народ, нису успевали да се одупру завојевацима Немцима са запада, Татарима са истока и Турцима са југа. Слицне судбине по српско зивље настављају се и током најновијих догадјања. Цак у Ларусу XX века поруцује нам се да цемо се спасити само када се прекрстимо у католицанство и признамо папу. Зле ли католицке поруке?

Хрват Рацки, Рус Нестор и Пољак Суровјецки потврдили су да су Срби, Венди, прастановници Европе од поцетка историјске ере. Не зна се са сигурносцу колико хиљада година су постојали у Индији пре сеоба, а на данасњим теренима су преко три хиљаде година. Цех Далимил је писао: "Срби су досли из Азије, настанили су Балканско полуострво уз море па све до Рима". Сафарик цак налази Србе у насим крајевима пре пет хиљада година, знаци три хиљаде година пре Христова родјења. Он казе да су Срби у ове крајеве досли 1600 година пре појаве Срба у Северној Европи, а Мавро Орбини казе да су досли из Скандинавије 1460 година пре Христова родјења.

Познато је да су српске војводе ратовале са Александром Великим, да су предводили Атилине Хуне ка Риму, а цетири стотине година давали су најбоље војсководје турцима (Махмуд Паса Соколовиц, Сулејман Паса, Омер Паса Латас). Српска слабост је сто су питом и помирљив народ и лако се асимилирају. Сафарик Србе третира као јузне европљане. Он казе да су Срби досли из Индије, преко јузне Азије, запосели Малу Азију и Балканско полуострво јос три хиљаде година пре Христова родјења. Касније долази до њиховог померања до Рима, па Ломбардије и затим у пределе садасњих словенских земаља. Њихово десно крило настанило се преко Саве и Дунава у Дацији и Панонији. Овим Србима, много касније долазе Срби са севера од Балтика и Лабе. По Бонфинију до померања северних Срба ка југу досло је услед њиховог потискивања од стране скандинавских народа. Доласком на Балкан они су се сјединили са својим сународницима. Отуда је и Грк Халкокондила за Србе рекао да су најстарији и највеци народ на свету. Мавро Орбини такодје спомиње да су Срби господарили Азијом.

Срби су на Балкану примали хрисцанство јос у доба Христово директно од Светог Павла. Россијскиј Синопсис цитира да је Свети Павле послао свога уценика Андроника у Панонију и Илирик да крсти Словене, а то су били потоњи Срби. Српски историцари владика Рузициц, Милојевиц и Срецковиц доказују да су те Србе покрставали директни Христови апостоли Павле, Тимотије, Андреја, Лука и Тадија а да су основали Панонску епископију, а панонски епископ уцестовао је на првом сабору у првом веку у Сирмијуму, а то је био лицно Андроник уценик Светог Павла. Зато руски летописац Нестор писе да су Срби селеци се у седмом веку из Бојке у Угарску, Србију, Македонију, Босну и Херцеговину, Далмацију, Црну Гору и Албанију, досли не у нову вец у стару постојбину, одакле су их некада потиснули Келти и Римљани. Године 520, прве године владавине Јустинијанове, сто хиљада ратника Сабира прикљуцило се Грцима. Савременик из тог периода Менадар записао је да су ти Срби у првој половини сестога века покорили целу Грцку и Тесалију. Историцари се слазу да су Срби измедју сестог и седмог века "Словени" покорили Грцку, Македонију, Епир и Албанију. Из тог доба сведоце имена места и река, у Македонији: Српцисте, Србово, Србица, Србиново, Србинце, Србљани и у Грцкој: Србиново, Босна, Његуси, Бистрица, Бојка. У доба цара Константина Порфирогенета у Солунској Србији (Јузна Македонија) налазио се град Серблиа (сада Сервиа) који су Римљани звали Серблиа Инфериор. Своју самосталност изгубили су 1018 године одакле су Срби посли са Србима из Илирије и Далмације, са којима су створили другу Србију. Ова дрзава је ојацала у 10-ом веку под власцу великог зупана Цаслава. После њега на власт долазе Војислав, Бодин па Немања, који су обновили српско краљевство, а о њима довољно писе савремена историја.

Срби који су досли у Далматинске крајеве у петом веку са Хунима затекли су тамо Србе староседеоце. Ти Срби староседеоци у Боки, Далмацији и Албанији порусили су грцке и римске градове и изградили своје. Тако су порусили Епидаурус и на његовим русевинама подигли Дубровник. Византијско царство поново осваја Дубровник у деветом веку али га српски краљеви Павлимир и Бодин врацају и након тога у граду изграде тврдјаву Ловријенац. Оснивацем Дубровника сматра се Остроило.

Током 630 године нове ере долази до сеобе иза Карпата, а 632 године Срби из Бојке масовно крену на југ. На путу умре њихов кнез и његова два сина поведу готово све Србе из Беле Србије. Половина племена додје у крајеве које су Срби вец настањивали, док се друга половина заустави са Србима у пределима Подравине и Посавине, где основасе последњу Белу Србију (данасњи Срем и Славонија). Новија историја ове сеобе третира као прве и највеце, мада су то у истину биле последње и знатно мање од претходних сеоба. После ових имамо јос једино сеобе Срба под зупаном Заријем Прибисављевиц преко Саве и Уне у пределе Зрмање, Велебита и Јадранског мора. Од тада су Срби староседеоци у Лици, Банији, Крбави и Далмацији. Рус Гилфердинг писао је да је Србија имала висе области, садасњу Србију, са Босном, истоцно и јузно од Хрвата, Неретванска са Дубровником, Травунијом, Конављем и Зетом. А Константин Порфирогенит наводи да Хрватска поциње од реке Цетине и простире се уз море до Истре. Сафарик и Милос Милојевиц, инаце, ниста не верују Порфирогениту, посто је многе ствари о Србима измислио, слузио се неистинама, а српски као језик није уопсте познавао. Стари српски историцар Рајиц писе: "Тадања Србија обухватала је истоцну Далмацију, Босну, Херцеговину, Садасњу Србију, Црну Гору и Дубровник са јадранским острвима.

17 јан 2012 23:49 Одг: Српски језик кроз историју #3631

  • сањајдонацију
О Сарматским Србима


О Србима који су населили пределе иза Каспијског мора и ту основали дрзаву Сербанија, Босковиц у својој "Историји света" казе: "Херодот словенска племена измедју Дона и Дњепра назива другим именима а Птоломеј их назива Антима, Венетима или Србима, као огранцима сарматског народа". Рус Иловејски сматра да су то све били Срби. А у вези иранских Скита историјски је уврдјено да су они у те сарматске крајеве провалили 300 година пре Христа. Како је Херодот зивео 450 година пре Христа отуда је логицно сто је Србе називао Скитима. Прокопије из Цезарије писао је пре цетрнћст векова да су измедју Каспијског и Азовског мора зивели Хуно-Сибири. Доказано је да су Хуне потисли Кинези и у тим земљама освојили српске краљевине те Србе натерали да се одатле селе заједно са Хунима на запад Европе. Прокопије о Хунима писе као о праоцима Мадјара. Јоан Томка Саски писе да је у земљи измедју Кавказа и Дона била земља Сербанија, у којој су се после хиљадугодисњег кретања настанили Срби, на свом путу из Индије. Ти Срби звали су се јос и Брдјанима, а њихов први старесина звао се "Господин" и цесто је под својом контролом имао висе стотина хиљада коњаника. Римско-грцки историцар Страбон писао је 70 година пре н.е: "У западној Азији зиве Срби Брдјани. Облак, цар Срба, послао је краљу Фарнаку двадесет хиљада коњаника, а "Господин", владар Брдјана, послао му је двеста хиљада". Страбон казе да су се ти исти Срби налазили на том простору преко 400 година, све док их Хуни нису протерали у Европу. Грцки историцар Теофан писе: "Прве године владања цара Јустинијана (520 година н.е) сто хиљада Хуна-Сабира преселило се под воцством удовице њиховог водје Римљанима и настанило на Балканском полуострву". О овој сеоби писао је и Сафарик, наводеци да су Срби иза себе оставили реку Серпу, која утице у Волгу у московској губернији среза Сербухов. Река Серпа и данас теце кроз земљу Козака, а на западној страни Каспијског мора постоји и данас предео зван Сербанија, са градицем Бердјанска. Тамо је 1890-тих година зивео Марко Дјурасковиц, коме је цар Александар Треци поклонио имање за стецене заслуге, а његов брат Филип слузио је као телохранитељ Краља Николе.


Треца грана Срба, која се на свом путу од Индије селила уз границе Кине, зауставила се у данасњем Сибиру. Сацувани су подаци о њиховим владаоцима Бану Јанци, Ранку, Цицану, које су записали Кинези у својој хроници. У Кинеској хроници писало је о цару Танци, који је имао пет синова, који након оцеве смрти изделе земљу и тиме је потпуно ослабе. Кинези су о цару Танци писали легенде. Доказ да су Срби зивели са Кинезима види се из неких реци у кинеском језику које су истоветне са српским. Такве су: мадри - мудри; книг - књига; слон - слон; рај - рај итд. Ова група Срба, која остави име Сирбирији (Сибирији) преко Урала усмерила се даље ка Европи. Али и пре њиховог доласка Срби су се вец били настанили у пределима око Балтицког мора.

Како наводи Сима Лукин-Лазиц, веци народи Европе своја порекла су везивали за легенде. Тако су Грке створили њихови Богови на Олимпу, док су Римљани настали од Ромула, кога је отхранила вуцица. Срби су, медјутим, морали препесацити Азију и Европу и вековно се борити за опстанак. На путу од Кине, преко Сибира, до Европе, за цега им је требало десетине векова, пали су под ропство Хуна. У сваком од тих ратова готово су бивали преполовљени. Србима из Сибирије придрузили су се Срби из Сербаније, па су се селеци се на запад једни населили око река Волге, Дона, Дњепра и Дњестра, док су други запосели данасње области Пољске и Галиције. Та група Срба основала је тамосњу дрзаву Белу Србију или Бојку. Процене су да су се та насељавања збила 1600-1300 година пре Христовог родјења. Бела Србија заузимала је просторе измедју Карпата и Висле. Они који су зивели по хрбатима, измедју Карпата и данасње Цеске, назвасе се Хрвати (од реци хрбати) и касније основасе своју дрзаву Белу Хрватску, али и даље задрзасе обицаје и језик српски. Рајиц је писао: " Срби се населисе изнад Црнога мора у Сармацији европској и наставаху у Великој Србији". И данас се северни сарматски Срби зову Бели (Белоруси). По грцком историцару Халкокондиласу Трибали (Илирски Срби) су досли у ове крајеве иза Дунава, данасњих предела Русије, краја који се зове Сармација и то су остаци српског огранка које се иселило у Илирик. И данас у Галицији зиви малоруско племе које себе назива Бојки, исто како су Срби себе звали док су зивели у Белој Србији. Валтазар Богисиц за малорусе тврди да су најслицнији Србима. Он казе да у тај народ спадају славни донски и запороски Козаци. А за доказ наводи песму "Девојка Рузици", која је толико истоветна на српском и украјинском да је оба народа потпуно могу разумети на оба језика.

Треци огранак Срба, селеци се на запад и север Европе отисао је најдаље, дуз Балтицког мора и реке Лабе, где су пре 3300 година основали Балтицку Србију, која је допирала цак до Данске. Она племена која су тада запосела данасњу Цеску и Немацку звао се Велика Србија. Створена је пре око 2700 година. Ти Срби први су се сукобили са Германима и дали им име Немци. Ти Срби, опкољени са свих страна, током времена, исцезли су готово сасвим изузев малога дела у Саксонској области и то су Лузицки Срби, који су и до данас сацували свој језик и име у Истоцној Немацкој. Пре асимилације Срби су зивели у Пруској (Хановер и Бранденбург, тада Бранибор). Рацки је писао да су пре Немаца ту зивели Полабски Срби: Љутици, Ратари и Морацани. Маретиц и Рацки, оба Хрвата, наводе Србе Рујанце који су под притиском Немаца најпре иселили у Македонију, а одатле их је цар Јустинијан пребацио у Малу Азију. Ови Рујанци, балтицки полабски Срби, били су угледан народ и имали су храм бога Световида у граду Аркони, имали су свога цара и утврдјене градове. Немци су их звали Љутице, као храбре и зестоке. Римскогалски писац Вибиус Секвестер наводи да су у његово доба, пре висе од петнћст векова, сви полабски Словени називали себе Сербети. У хроници сацуваној у Минхену цитира се да су Срби били тако велико царство да су од њих постали сви словенски народи. Рацки и Маретиц се слазу о постанку словенских имена тек у сестом веку нове ере. А Римљани и Грци су јос преко две хиљаде година на Балтицком мору насли народе Венде или Србе. Српски историцар Милос Милојевиц казе: "Група Срба која је од китајске империје досла преко Сибира у Европу настанила се у данасњој Немацкој, Француској, Холандији, а део цак пресао у Енглеску, где су исцезли медју англосаксонцима, оставивси многа имена река, села и градова цисто српског језицког порекла". Надјени су трагови да су Срби допрли цак до Сведске, о цему сведоци званицна титулар сведског краља, у то време је био заједницки краљ сведски, норвески и вендски. Рус Гилфердинг и Немац Хелмхолд пису да су Срби у Балтицкој Србији имали свога цара и то пре висе од три хиљаде година, знаци тринћст векова пре Христовог родјења. Сафарик указује на порекло садасњих Срба из Велике Србије (Себрани списи И-43), где католицки бискуп Дубрава казе: "Срби освојисе Горњу и Доњу Лузицу и узесе име Лузицани". И опет Рајиц описује борбе најсевернијих и најзападнијих Срба са Саксонцима, где Саксонцима убисе 53,000 војника, а у другом рату убисе данског краља. Прослављени српски војсководја био је Звјездодраг, а затим Беослав, који је ратовао са Французима. Ти Срби ратовали су и са Карлом Великим и унистили им 32,000 војника. Иза тога, борисе се опет са Данцима, где погибе краљ Данске и победисе Срби у Јитланду. Тада додје до раздора медју Србима, сто их је костало опстанка као и увек. Једни Срби помагали су Франке, а други Саксонце и Данце. Када су 772 године Срби ратовали заједно са Карлом Великим против Саксонаца Срби Љутици продрли су у Бодрицке крајеве и опљацкали их. Карло Велики са војском Срба Бодрица 789 године под воцством кнеза Вуцана предје Лабу у земљу Љутица, све попали и опустоси и присили војводу Љутица на покорност. После кнеза Вуцана додје кнез Драско, а затим кнез Славомир, који су сви били верни Карлу Великом. Године 808 Љутице ударе на Бодрице и попале им земљу, а 812 Карло Велики заједно са Бодрицима опет покори Љутице. Током тих дугих борби непотребно су сви искрварили, да би 30 година касније, 840 године слозили Љутице и Бодрице да заједно ударе на Лудовика и нанесу му велике губитке. Те борбе Срба и Саксонаца настављане су 927, па 937, 955 и 1000-е године, непотребно се медјусобно униставајуци. Ратови су настављани све до краја 12-ог века, док конацно Немци не настанисе српске опустосене земље и презивело становниство германизовасе. За историју остаде само мало острво Лузицких Срба као успомена на старе векове и славе. Немац др А. Хефнер, поводом серије "Трагање за коренима Срба" писе о потонулом граду Винети, као некада највецем граду Европе, који је био понос лепоте и назива га "Атлантидом севера" и "Словенским Амстердамом". И сада рибари нерадо бацају мрезе у том делу Севернога мора, јер им се цини да из зелених дубина допиру звуци црквених звона и децији плац, са загором људи на трговима. Цени се да данас зиви свега око 300,000 Лузицких Срба, а Немци их зову Лузицанима или Вендима. Они сами за себе говоре да су Срби. У Горњој Лузици казу; "Сим Серб - Србин сам", а у Доњој Лузици казу: "Сам серпски - ја сам српски". Имају цак и своју химну "Хисце Сербство незхубљене - српство јос није изгубљено".

Смрцу последњег кнеза Прибислава Срби су изгубили своју слободу 1134 године. У петнћстом веку вароси су им вец постале немацке, а села у 18-ом веку. Тако је нестао један добар народ, који је ту зивео хиљадупетстотина година пре Немаца.

Цехословаци доводе своје прво постојање од краља Сама или Самка, или Свевлада, који је у седмом веку основао Моравско царство. Француски писац Фредегар, савременик Самков, назива Самка српским краљем. Он у својој хроници казе да је сродник Самков, кнез Лузицких Срба Дерван пресао на страну Свевлада. Од Цеског историцара Полацког остао је запис да се за њихово име цуло тек две стотине година касније, када су се организовали као народ у деветом веку са моравским царством које је створио њихов владар Светопук.

Разлози српске пропасти, поред војницке, су наивност и доброцудност (болецивост) и хрисцанска вера. Срби су дозвољавали Јеврејима и Немцима усељавање у њихове крајеве и трговину, кнезови су их примали на своје дворове сто их је костало асимилације. Срби су од свих словенских народа били најоданији својој вери и свом Богу Световиду. То указује да су Балтицки и Балкански Срби истог порекла. Срби су једини словенски народ који верује у куцне заститнике, свеце, Крсне славе. Српска рец Слава потице од ведских времена а ознацава одавање нејвецих поцасти свецу заститнику породице и огњиста. Хиљадугодисњи је обицај да Само Срби Славу Славе. А цини се да и то мозе бити основ за настанак реци Словен.

Доста је написано и о пореклу Немаца од Пруских Срба, цему се противе неки историцари док други то потенцирају. Славни канцелар Отон Бизмарк цесто је прицао у свом дневнику да његова баба није знала ни једне немацке реци вец само сорабски (српски). У 17-ом веку Лајбниц је рекао руском цару Петру Великом: "Насе је порекло исто, оба смо Словени", а за Лајбница ректор Велике Српске сколе Несиц казе: "Он је цедо јунацког српског народа, цији је један део пре 12 векова оставио те крајеве и доселио се на Балкан".

17 јан 2012 23:50 Одг: Српски језик кроз историју #3632

  • сањајдонацију
Најстарије српско порекло И део


Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година, и да се у њима помиње име Србин. По неким науцним теоријама настанак људских насеља одредјује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временски расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произасао из прасрпског језика индо-азијског порекла.


Велики је број науцника који Индију сматра српском прапостојбином. Сви се они слазу да су сеобе Срба из Индије запоцеле пре сест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника српског порекла из Индије је и др Ненад Дјордјевиц, који у својој обимној студији "Историја Срба" доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу. За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад запоцеле пре петнћст хиљада година. Доказ томе су многобројне реци у санскритском језику, истог знацења као и на српском, а забелезене су пре висе од три хиљаде година. Као прва историјска забелеска је рец Сербх сто има знацење родбине, семена и колена. И у данасњим језицима индијском и српском има много реци истоветног знацења. Ево неких: аган - огањ; багас - бог; братх - брат; бхала - бела; цхата - цета; дети - дете; div - div; дина - дан; даса - десет; дама - дом; гирја - гора; град - град; искра - искра; када - када; кута - куца; лип - леп; лот - љут; лагхи - лаки, лаган; љубхва - љубав; матр - матер; мала - мали; море - море; мил - мили; набас - небо; нава - нови; параха - прах; прати - против; панца - пет; пена - пена; рабх - роб; роса - роса; са - со; сила - сила; сас - сест; стан - стан; сабха - соба; стала - стол; тата - тата; та - тај; твар - ствар; трасти - трести; транг - траг; тамас - тама; три - три; тријдоса - тринћст; тада - тада; врт - врт; вицур - веце; ватара - ватра; ви - ви; вас - вас; вива - зиви. У санскритском језику имена родбине су потпуно идентицна српским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Затим: гувно, хлад, стока, говеце, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако јос. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обицаји, који су веома слицни код оба народа, на пример: отмица девојке, уносење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друствено и дрзавно уредјење. Цак су код Срба били сацувани и обицаји спаљивања мртвих. Реци зупа и зупан у српском код Индуса имају знацење удрузења или задруге, а у санскритском знаце повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и српских друствених јединица, опстина, које су у оно време биле најдемократскији облик друства, сацуван у Србији до данас. Макаров је записао многа имена српских станиста, која су остала до дана данасњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Радзастан, и јос многе друге.

Нисадес, divни и не приступацни врх, стан богова по индијској религији, био је прва српска постојбина. Цитат из Ритера, на страни 29, гласи: "Са врха Мера (брдо у Индији) прузају се његове гране као Химават, Хенакутас, Нисадес, на којима је зивео сурови и одевен у одело од козе народ Серба или Срба". Знаци да су Срби првобитно зивели на просторима измедју хималајских и хиндокуских планина, преко сест хиљада година пре Христа. Руски историцар Мороскин истице да су остали народи били завидни према Србима, који су настањивали област Дунај у Индији. Он такодје наводи да су у унутрасњости Индије биле дрзаве Празија, Гангазија и Сарбарска (Српска), а у приморском делу област која се звала Пановска. О постојању те две српске дрзаве надјени су записи код Александра Великог. То указује на могуцност да имена Дунава и Паноније носе такодје порекло из Индије (или обратно). И у индијским географским картама има имена српског знацења: Срба, Собрана, Царнигор, Белоспор, Ковиље, Зитомир, Мала Бара, Бела Зора, Град, Царева, Прамен, Млава, Дрвар, Борац, Загоре, Сивоње, Равнагора, Борје, Дуб, Веселград, Тимок, Сарбату, Србистан, Морава, Драва, Котор, Србаљ и друга. По Мороскину Срби су зивели у Индији неколико хиљада година пре исељавања у средњу Азију, а забелезена су масовна сељења пре 5000 година. Из свега произлази да се о пореклу Срба у Индији мозе говорити као о периоду од око осам хиљада година или јос висе. Масовна исељавања из Индије проузрокована су појавом куге, која их је бројцано готово преполовила, као и најездом црних народа са југа који, су их немилосрдно пљацкали.

По Мороскину први огранак Срба иселио се из Индије у правцу Месопотамије, око река Еуфрата и Тигра, где су основали своју Нову Сабарску дрзаву, на тлу данасњег Ирака. Тамосњи градови названи су српским именима, а о истима постоје и дан данас нека сведоцанства. Долазак Срба у Месопотамију датира око три хиљаде година пре Христа и ту су се задрзали најмање око један миленијум. Од тих Срба потомци су се просирили у Малу Азију, а несто касније одатле су пресли и у Европу. Делимицно су се настањивали и у Египту. После смрти фараона Пепија ИИ ти Срби завладали су подруцјем које су населили и та њихова владавина трајала је од 2261 до 2052 године старе ере. Ту теорију заступа и француски египтолог Маспер Гастон, који казе да су Срби из Сарбарске стигли у Африку у три наврата. Гастон своју тврдњу заснива на српским натписима на египатским пирамидама и каменим споменицима. Србе су Египцани називали "краљеви пастира", а владали су Доњим Египтом. Ово је у потпуној сагласности са изуцавањима насег историцара Стојана Босковица, који у "Историји света" писе како су Египцани подизали устанке против српских владара у Доњем Египту. Франсис-Мариа Апендини писе да су Срби неко време господарили Сиријом, одакле су нападали Египат. За такозвани "цудесни' период Египта ознацава се поробљавање од стране неких страних народа и владавине извесног Арсе (име му је писано цирилицом АПЦА). За тај "цудесни" период Франсиско-Мариа Апендини казе да су то народи досли иза Каспијског језера, који су најратоборнији народ, а владали су дуго времена Египтом и Сиријом и звали су се Срби.

Први досељеници у Европу задрзали су се на Балканском полуострву, док су у мањим групама отисли до Италије па цак и до Спаније, 3000 година пре Христа. Прво српско досељавање на Балкан догодило се око три до цетири хиљаде година пре Христа. Сафарик тврди да се ни за један европски народ, осим Срба, не мозе доказати порекло из Индије, а за Србе за то постоји историја. Цак су и у баскијском рецнику надјене реци српског назива: гора и гори (оно сто гори). Надјен је цак податак да у језику Баска има 30-40% реци српског знацења. Милос Милојевиц, у делу где писе о зивоту Срба у Француској и Данској, где и данас постоје географски топоними српског знацења, наводи да је током великих прогона Срба страдало 30 до 60 милиона Срба у Европи. Он такодје наводи српска борависта у Холандији и Белгији и да се је Амстердам некада звао Славенград. А када је др Олга Луковиц-Пјановиц досла у Француску, извесна дама Хермина јој је исприцала прицу својих родитеља, по којој су Срби владали у Алзасу, сто Олга тада није знала. Мадјутим, касније је то утврдила као истинито и није могла опростити својим професорима који је томе нису науцили, а јос висе Српској академији наука која о тим стварима перманентно цути.

Други огранак Срба из Индије кренуо је према Каспијском мору и планинама Кавказа, где су основали домовину 2560 година пре Христа и назвали је Сербанија. И ту су се задрзали неколико векова, све док их одатле нису потисли нови освајаци.

Треци српски огранак усмерио се поред китајског царства (Кине), у правцу севера и настанили су се у Сибирији, где су основали дрзаву Сирбидија или Сирбија 3200 година пре Христа. Од те реци Сирбија постала је данасња рец Сибирија.

Сеобе другог и трецег огранка Срба трајале су такодје око хиљаду година, а запоцеле су готово истодобно са првим огранком, према томе запосели су своје нове постојбине око два до три миленијума пре Христа. Док су се селили успут су претезно ратовали, освајајуци нове просторе за сопствени опстанак, али су такодје и много страдали. Највисе Срба изгинуло је у дуготрајним борбама са Китајцима, Хунима и Монголима.

Дубровцанин Мавро Орбини писао је да су ти Срби, које је он називао Славјанима, пореклом од Јефета, сина Нојева, насељавали две стотине покрајина од Азије преко Европе. Његова књига "Краљевство Словена" (из 1601 године) преведена је на српски тек 1968 и то без превода првог дела од 248 страница, у којима аутор писе о ранијим српским краљевствима од пре Римског царства. Из закљуцака Мавра Орбина произлази да је династија Немањица последња средњевековна српска династија. Јован Рајиц писе да су странци српско име извели из имена реке Зебрис (или Сербис), која теце измедју Еуфрата и Тигра. И заиста, та река се и данас тако зове. И данас у перзијском језику постоје бројне реци истоветног знацења као у српском. Ево неких: бог-бог; земо-земља; зима-зима; зена-зена; березо-брзо; мисљ-мисао; зарја-зора; медо-мед; ноц-ноц; паурви-први; два-два; три-три; цетвере-цетири итд. И у јеврејском и јерменском језику такодје постоји доста српских реци, сто су јеврејски историцари узимали за утврдјивање свога порекла преко Јефета, сина Нојевог.

17 јан 2012 23:51 Одг: Српски језик кроз историју #3633

  • сањајдонацију
Најстарије српско порекло ИИ део


Срби су оставили своја имена где год су зивели. Ево неких: језеро Србонис у Сирији, Сербетес, место у Мауританији, Сербаница (или Србица) на црноморској обали, Серберион на усцу реке Дон, Сарбакон на Криму, Сорбхаг у Ирану, Сербка у Индији, Сарбиново у Украини, Сербан-вода у Пољској, Сербиа у Румунији, Сербин у Грцкој, Сарбиодунум на Сардинији, Сарбат река у Турској у доба када Турци јос нису ни зивели на својим садасњим територијама. За Србе историцари казу да су зивели у цитавој Европи и нису имали потребе да се припремају за ратовања. Професор Миомир Јовиц утврдио је да се сеоба Срба из Индије одиграла 4500-4000 година пре н.е. А Огњен Радуловиц, у Трагањима за коренима Срба, наводи да су из своје прапостојбине Индије Срби кренули пре сест хиљада година, усмеривси се у три правца, од којих је једна група након крацег задрзавања у Месопотамији стигла и у долине фараона.


Грцки историцар Страбен писао је да су у западној Азији по планинским пределима зивели Срби, или Брдјани, који су се одликовали русом косом и плавим оцима. О истима постоје написи и руског историцара Михаила Ломоносова. Дубровцанин Иван Гундулиц певао је о славној Троји:
При мору управ српских страна у прзинах пуста зала
Лези Троја укопана, од грцкога огња пала.
А Цар Дусан постављао је свога намесника у Малој Азији бас у области Троје.

Олга Луковиц-Пјановиц писе, у другој књизи "Срби народ најстарији", страна 59, како је "Цхицаго Трибуне" 19 Фебруара 1981 објавио вест да је откопана кинеска најстарија мумија која је била плава зена, беле расе. Затим је иста вест објављена у Паризу на ТВ. Те вести Олгу су потсетиле на оне које тврде да су Сиптари Илири само зато сто су се населили на илирске територије. Према томе, Олга закљуцује да је "плава кинескиња" могла бити само српкиња.

Постоје бројни записи о српској пропасти у временима нове ере. Ево неких. Током силних ратовања са турским и монголским племенима нестала су многа српска насеља у којима су зивели вековима. Према грцкој хроници римски цар Јустинијан је у седмом веку насилно преселио многе Србе из предела садасње Старе Србије у Малу Азију и од њих створио одабрану војску од 30,000 коњаника. У борби са Арапима 692 године две трецине те војске предје на страну Арапа а Јустинијан даде налог да се све преостале породице српске покољу. Несто касније, 762 године, из Македоније се пресели око 250,000 Срба у Малу Азију, а 802 године опет додје до слицне сеобе, након сто је грцки цар Комнен покорио Раску. И конацно, у петнћстом веку када су Турци освојили Босну, султан Сулејман пребацио је 30,000 српске муске деце у Турску од којих је направио Јањицаре и исве их утросио у наредним обрацунима са Србима. Латински бискупи су за време синода у Салони прогласили цирилицу "дјаволим писмом" и забранили њену употребу. Пољска, Цеска и Хрватска одмах су је напустили и отпоцела је борба против цирилице. Ова борба продузена је до данасњих дана, а то је уједно и борба измедју две цркве, која траје вец вековима. Све су то докази да су Срби вековно бивали излозени страдањима и да су сопственом крвљу плацали високу цену опстанка.

Огранак Срба који се доселио на Балкан пре три до цетири хиљаде година, о којима су писали грцки и римски историцари, су директни праоци данасњих Срба. Тај огранак доспео је цак до Спаније и северних обала Африке. О тим сеобама записе су оставили Цех Пулкова и Еније Силвије, који наводи сеобе Срба у време постојања куле Вавилонске. Француз Моспер писао је о три провале пастира из Мале Азије у Египат и тврди да се ради о Србима. А на египатским пирамидама хијероглуфима је записано да су 1600 година пре Христа у Либију и Мауританију допрли бели народи плавих оцију. Египатски извори тврде да су ти народи на њиховим просторима основали своју дрзаву која је постојала седам векова. Др Олга Луковиц-Пјановиц даје divан опис ратних заробљеника, цији су ликови уклесани на египатским пирамиадама са "зракастим крунама" на главама, са закљуцком на основу реци "пересет" и "прст" да се ради о Србима (стр. 215-230). Рајиц цитира руске летописце, који казу да су Венди, Срби, помагали Тројанце у борби против Грка, па су се после пораза са својим војводом Антонором преселили из Мале Азије на Јадранску обалу. Наводи даље тврде да су Срби населили Боку, Црну Гору, Далмацију, Албанију, Босну и Херцеговину и све до Венеције јос пре три хиљаде година. Сафарик, касније писе да су ти Венди били једнородни са Вендима из подунавских крајева.

Из предњега произлази да су Срби населили Европу и Балкан истовремено са осталим индо-европским народима: германским, грцким и латинским. Сест стотина година после тројанског рата Срби су потпуно насељавали Балкан и у то доба македонски цар Александар Велики својом повељом дао им је земље од Јадранског до Балтицког мора за њихову храброст и верност. Наводи се да су и Александар Велики и његов отац Филип такодје Срби, посто у то доба нису јос постојали Словени. Хрват Свер наводи да је мајка Александра Великог била илирске крви, а зна се да су странци Србе називали Илирима. То се да тумацити и из песме Ивана Гундулца "Осман", где казе:
Од Лесандра Србљанина, од свијех цара, цара славног
Александро то свидоци краљ велики свега свита.
Александар Велики презивао се Карановиц, а то презиме изведено је из титуле Каран, која је додељивана код Срба високим достојанственицима и племицима или неком принцу из владарске куце, сроднику краља или цара, приликом његовог постављања на дузност главног заповедника војног или покрајине. Према Деретицу, једино су Срби у време Александра Великог имали војне формације којима је предње тумацење одговарало. И две хиљаде година пре Христова родјења једино је древна дрзава цара Нина била светско царство, коме је припадала половина савремене Европе, део Азије и Африке - Илирска, Дацка и Карпатска Србија. У антицком времену, по Деретицу, дрзава је била организована друствена заједница заснована на обицајном праву. За старе Грке у првобитну Европу они нису убрајали ни своју Грцку, Европа је за њих била само Србија и ниста висе. Дрзаву је тада олицавао владар, господар, а била је онолика колико је владар успевао да је стави под своју власт и њоме успесно управља.

После распада Римске Империје обновљена је српска дрзава 461 године, крунисањем Маркелина у Солуну. Маркели, Србин, био је војсководја Римске Империје који је допринео победи над Атилом, на Каталинским Пољима 451 године. Српску дрзаву уцврстио је Осторило Свевладов 490 године и звала се Српска Царевина или Србија. Од тада па до краја 15-ог века, пуних хиљаду година, Србија постоји као дрзава без прекида. Деретиц цитира Анонимус Ревентаниса који је представио постојање три Србије, истог имена: прва од Јадранског мора до Дунава, звана Илирска Србија, друга од Дунава до Карпата, звана Дацка Србија и треца од Карпата до Балтицког мора, званом Сарматском Србијом. Било је то два века пре Христа. Римљани су освојили Илирску и један део Дацке Србије, један век после Христа, а део измедју Тисе и Дунава остао је заувек не освојен, сто иде у прилог тврдњи да никда није прекинута традиција римским освајањем. Цела Сарматска Србија остала је ван домасаја римског царства. Дацка Србија данас се зове Власка, а Балтицка Србија се зове Пољска. Знаци, од успостављања Ниновог царства, око 2015 године старе ере, па до данас, преко цетири хиљаде година српска дрзавна традиција није прекинута. Отуда је Србија "вецна".

Себастијан Долци и нехотице повезује илирски језик са Србима. А Лаоникос Халкокондилос у књизи "О Турској", казе да су истим језиком говорили сви народи од Јонског мора до Венеције, а за Сармате наводи да су зивели у данасњој Пољској и потом су се спустили на Дунав, сто потврдјују и Сафарик и Суровјецки, писуци о распрострањености српског народа. И хрватски писац Динко Златариц у "Електри", посвети кнезу Зринском, писе му о "Великом Александру, краљу српском". Орфелина о руском цару Петру Великоме, у грамати од 3 Марта 1711, записано је да "цар свих Руса позива Србе на устанак против Турака, потсецајуци их да се сете својих славних и јунацких предака, у првом реду српског цара Великог Александра Македонског, који је многе цареве победио и многе дрзаве освоио".

17 јан 2012 23:52 Одг: Српски језик кроз историју #3634

  • сањајдонацију
Срби у северозападној Европи


За Хрвате говори се да се то име помиње први пут од сестога века нове ере и да се односило на Србе који су зивели по планинским пределима, хрбатима, слицно данасњем називу Загорци. Сам хрватски историцар В. Кљајиц у својој историји "Сеоба Хрвата" писе да се део Срба називао Горанима или Хорватима, сто није ознацавало народ него племена. Цеси су их називали Хрбатима, а Сафарик наводи да рец Хрват ознацава брдјанина. По Далимилу и Сафарику, Хрвата, као народа, уопсте није било. Руски историцар Никола Дурнов казе: "Милиони Срба примивси католицанство претворисе се у Хрвате". Он у "Руском Странику" описује Загреб као престоницу покатолиценог српства. У "Варсавском дневнику" генерал Гурка писао је 1880: "Никад Русија неце санкционисати историјско насиље да се створи засебно од српског народа хрватска католицка краљевина где зиви српски покатолицени народ".


На просторима данасње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данасње Цеске и Баварске. Цеси су зивели у Белој Србији, а само име Цех имало је поцасни карактер. Око реке Мораве зивели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, ције порекло такодје датира од Срба по тврдњи аустријског историцара Синисе, као сто су и Срби Корутанци, данасњи Словенци, према немацком историцару Димлеру. Они Срби који су зивели по гајевима и сумама добили су име Леси или Сумадинци (сума се на руском зове лес), а они који су зивели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивац Јозеф Кострзевски потврдио је име Пољске, које је досло од српске реци поље, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију Бела Србија била је у Карпатским горама, а Сафарик је писао да је за Татрама, данасњи делови Пољске и Русије, зивео велики српски народ. И управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба поцетком седмога века нове ере (прецизније 632 године). За Пољаке, као народ, казе се да настадосе од преосталих Белих Срба, који се и даље задрзасе у старој постобини.

Римски и грцки историцари Плиније и Птоломеј, који су зивели у доба Христа, писали су о Србима који су зивели иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Рец Рус јавља се тек од деветог века, па Сафарик у књизи "Србове в Руску" тврди "да су Руси остатак оног српског огранка који се иселио на Балкан". Пољски историцар др Вацлав Мацјејовски казе: "Треба знати да су словенска нарецја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик".

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садасње Бугарске и покореном српском становниству наметнули своје име а примили њихов језик (који су веома искварили), културу и веру. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимицним укрстањима довели до извесних опрецности медју племенима некада истога народа, као и утицаји религија, сто је све резултирало у настанку посебних данасњих народа на европским просторима.

17 јан 2012 23:53 Одг: Српски језик кроз историју #3635

  • сањајдонацију
Подунавље, прва српска постојбина
Милос Милојевиц писе да су Срби од искони зивели на својим садасњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грцке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свестенство и уредјену црквену управу у лицу својих архиепископа са седистем, измедју првог и цетвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данасњој Сремској Митровици. У цетвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звецан, на Косово, где су такодје створили Косовску Митровицу. По Милојевицевим налазима српска црква старија је од римске и грцке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоство настало касније у Грцкој. Према Веселину Цајкановицу српска религија претезно је индо-европска и у њој има највисе елемената из индо-европских времена. Казимир Сулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао "Христово Јевандјеље", Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.


Драско Сцекиц у својој књизи "Сораби - истина о српству од исконе" износи да су Срби на насим данасњим просторима зивели висе од 7500 година. Он такодје тврди да су Срби званицно поцели да броје године од 5508 године пре Христа, према цему се наводи да је деспот Стефан Дјурадј Бранковиц погинуо 6935 године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893 године. Према томе, аутор овога текста писе ово године 7511-е у Канади. Сцекиц такодје наводи да су Месопотамци поцели бројати године 3200 а Египцани 3000 година пре Христа, Римљани од 743 (година стварања Рима) године пре н.е, Грци од 776 године пре нове ере, од првих олимпијских игара, према томе Срби су поцели мерити време давно пре свих. Према том српском календару Цар Дусан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21 Маја 6857 године. Дусанов Законик има готово световни карактер, базира на хиљадугодисњим традицијама српског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе пецат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данасњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједницким језиком, из кога се касније развило 12 разлицитих говора. Сцекиц такодје приказује, кад је рец о праколевци српства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4500 година пре Христа запоцеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а треца ка северној Азији, данасњој Русији, где је створена племенска дрзава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија - Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који це даље бити приказани.

У време краља Милутина (1282-1321) на српском двору јело се златним виљускама и касикама, а у Европи је виљуска први пут уведена у XВИ веку, у време Хенрика ИИИ и то је дозивљено као изузетан догадјај.

У трагањима за српским коренима Огњен Радуловиц наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, вец су ту зивели од свога поцетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садасњи становници Балкана су потомци племена Расана, који су ту зивели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринћст векова пре Христа, Херодот сместа у Поморавље, како казе западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро теце на север и улива се у Асткар. То према садасњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи "Цивилизација Германа и Викинга" издата 1976 у Свајцарској, Патрик Лут (Патрицк Лоутх) писе да су 2000 година пре Христа у Скандинавске просторе досли народи из Подунавских равница. За многе истразиваце остали су "мистериозан" народ. Други Свајцарац Јудзин Питар (Еугене Питтард) казе да су ти "мистериозни" народи населили и обале Норвеске и Скотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немацке, до Сведске и Норвеске, а друга грана пресла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наси претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса је натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој "Азијској и Европској Сарматији и делу Индије" у Грцкој на острву Халкидици једно место, на коме је Ксеркс превео 1,700.000 војника у В веку пре Христа, јос увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историцар Јуриј Мирољубов 1954 године када је поцео да објављује преводе "Велесове књиге", која претставља христове дасцице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог родјења. Светислав Билбија први је десифровао етрурско писмо, приметивси да етрурска слова потсецају на слова Вукове цирилице. Када их је поцео да цита с'десна у лево успео је да склапа реци које су имале исти корен као многе реци у савременом српском језику. Тако је надјен кљуз за етрурску браву. Билбија је затим насао да се цирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забелезени као Хити из Мале Азије, који су 2000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упореdivси записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове цирилице Билбија је процитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потицу из Подунавља, са подруцја на коме данас зиве Срби. А зна се да су Етрурци пре Латина зивели у данасњој Италији и себе су називали Расанима. Опсте је прихвацено тумацење науцника да рец Рас ознацава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. А ми данас знамо да су Расани били зитељи Немањине дрзаве и јос постоје русевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, знаци говорити о Расанима који су зивели на подруцју венцанске културе, северозападно од Прокупља. Коментарисуци истразивања професора Деретица, Огњен Радуловиц наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајацке походе и наисли на Илире, а касније и на Трацане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди - српски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадасњем владару који се звао Илија, у подруцју данасње Херцеговинеи дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трацане се наводи да су били врло зилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

Према истразивањима др Милорада Стојица, Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, истоцну Србију, северозападну Бугарску и на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подруцјима траје од тринћстог века пре нове ере па до другог века после Христа. Имали су уредјену дрзавно-правну територију, сто сведоци њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне српске дрзаве. Српска дрзава Немањица имала је свој грб: на црвеном ститу двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнћстог до осамнћстог века као грб Сумадије. У новије време бројни истразиваци сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети цине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, усце Дунава) и у северној Анадолији. Нас књизевник Милос Црњански навео је на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу насе земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грцке, друга у Дацији, а треца у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина "илирских и дацких царева" траје од 248 до 392 године нове ере.

17 јан 2012 23:53 Одг: Српски језик кроз историју #3636

  • сањајдонацију
Порекло имена Србин И део


Српски историцар Јован Рајиц у "Историји Срба" (1794), из старих извора, изводи порекло Срба од Хунских Сабира. Други извори то изводе из Србата - Сармата, а такодје и од реке Сербице (измедју Еуфрата и Тигра, Месопотамија, данасњи Ираq). Неки аутори име Срба изводе из реци Собрание (збор, сабор) и слицно, а неки га просторно везују за Сибирију, једну од насих прапостојбина. Цески историцар Павел Сафарик везује српско име за реци Сјарбин, Серб, Сербин, Сибрин, сто су све облици знацења рода, народа, а сто има исто знацење са латинском реци "генс" и "натио" или индијском реци Серим, сто знаци народ исте крви. Неда Мариновиц у опису најстаријег народа на Балкану износи да Србин, у стародавном индијском језику, санскриту, из кога су потекли сви индо-европски језици, медју којима и српски, ознацава слободног цовека, јунака, који се вецито бори за сопствени опстанак. Према руском историцару Велтману у делу "Атила и Руси" име Србин од старине односило се на војницки, ратницки сталез у Русији, а рец Срб знацило је војник, храбар цовек и наводно од Срба су постали Козаци. И дан данас око реке Волге рец Сербо ознацава породицу, род, својту, а код Белоруса рец Сабр или Сјарб знаци силу, мнозину великог народа исте крви и језика. Код Великоруса рец Серби знаци здрав, јунацан, силан сој људи. Код Лузицких Срба рец Сораб има знацење цовека најразборитијег, најлепсег, најодабранијег у том роду. Код Украјинаца рец Сирбин знаци господовати. У српском народу од давнина постоји похвала покојника, за кога се сматрало да је био добар са високим одлицјима, која казе "Бас је прави Србин био и српски зивео". А у Црној Гори храброг јунака су хвалили са "Срб од Косова". И у турском језику реци Сирб и Серб имају знацење народа једног колена, храброг, убојитог и непокорног. Код старих Персијанаца рец Сарб знаци глава, старесинство. Код Арабљана, Халдејаца и Јевреја рец Срб знаци слободан цовек, јунак, непокоран. И у старом санскритском језику рец Сербх знаци не дати се никоме, а корен те реци знаци семе, колено и род. Сафарик и Колар су цитирали, такодје, да рец Срби ознацава родјаке, својту. Непознатом цовеку Србин це реци: "Како се Ти оно звасе Родјаце".

За Србе се понегде везује име Влах, сто су Турци усвојили од Хрвата. То име припадало је Келтима са којима су Срби досли у додир 400 година пре н. е. Касније се Влах звао ратар или пастир. Када су Турци окупирали српску дрзаву Срби су се повлацили у планинске пределе и претезно се бавили земљорадњом и стоцарством, па су им по том основу Турци дали име Власи, мада та рец ознацава занимање а не народ. Данас се Власима назива народ који зиви у Румунији. Стари историцари Србима дају име Рац, а то потице од знацења цовека из Раске, постојбине Срба по досељавању на Балкан. Име Срб и Сораб води такодје порекло из самог српског језика, где има знацење огромности и силе народа једне крви. Према томе, верује се да су Срби у време усвајања свога имена поседовали ове особине. У "Историји народа средње Азије" Јоацхим је забелезио реци кинеског пограницног гувернера Хју Ју, 160 година пре н.е, : "Срби су нас нападали 30 пута од пролеца до јесени". Такодје, кинески дрзавник Цај Јун казе: "Од како су побегли Yуни (Хуни) осилисе се Срби и завладасе земљама њиховим, има их сто хиљада војника и просвецени су, племена су им силнија и многобројнија и ми не моземо да им се одупремо". Истразивања су потврдила да цак и на Тибету и дан данас постоје називи који су цисто српски, као: цедо, јарак, сила, цица, рудник, гора, луц, као и имена: Бозан, Милован, Србица и друга, Милос Милојевиц их је записао 710. Немац Екерман тврди да име Србин ознацава народ, а Хенрих Лео да то име долази од санскритског имана Сарб или Срп, сто ознацава народ који се цесто сели. Истакнути Слависта, Француз Сипријан Робер износи да име Србин обелезава целу једну расу народа и да су то Илири, најстарији Словени. Јаков Грим је у предговору "Малој граматици Вука Карадзица" написао .. "да нема славнијег имена које би се могло употребити за све Југо-Словене и да ни једно друго племе нема такву историју која би се могла упоредити са српском".

По Херодоту сви Трацани, Скити, Венди, Трибали и Илири су Срби. Инаце рец Трацани, настала је у грцком погресно због не могуцности изговора сугласника, сто се односи на Расане.

Александар Велики поклонио је српским племенима много земље у Средњој Европи у знак захвалности за ратне заслуге називајуци те нове земљопоседнике Панови (господари). Сматрао их је великомоцним и најцувенијим народом, кога је назвао Славан. На самрти је изразио зељу да сви народи од Јадранског до Хладног мора зиве по законима "Славних". Тако је, казу, одлуцио умируци победник у белом граду Александрији. Др Деретиц наводи да је иза Александра Великог остало записано да је неки велики војсководја, пре њега, предузео поход са Хелмског (Балканског) полуострва из Србије на исток све до Индије. А било је то несто преко 2000 година пре Христа, а тај велики војсководја био је Нино Белов, који се у "Светом писму" спомиње као Неброд. Циљ му је био Индија. Кренули су из данасњег Ниса, пресли Малу Азију и стигли до Индије. У старим записима забелезено је да је то први продор Аријеваца, а име су добили по богу Арону са данасњих предела Космета. Скорасња открица потврдила су да су Словени (Срби) као Аријевци окупирали иранске висоравни и области Инда и Ганга. Њихови обицаји остали су оцувани у Ведама. Према томе, Словени су се доказали као носиоци Аријанизма, док сами Индуси сматрају да су им Веде подарили богови. Нина Белова називали су и богом Бак. Он није био само освајац, вец и градитељ, а своју љубав према градитељству пренео је и на своју зену Семираму, која је била оцарана градњом Вавилона и наредила је да се тај град доврси по њеним замислима, којом приликом је саградјен мост дуг 900 м за улаз до централне куле на цијем врху је саградјена опсерваторија. После Нина Белова нови војсководја Сербо Макеридов, по узору на Нина, извео је други поход Аријеваца на исток, а он се у светом писму спомиње као Асур и неки га отуда сматрају оснивацем Асирског царства. Према предњему, Александар Велики је био треци освајац далеких светова и исао је "утабаним стазама" тек 335-332 година пре Христа. Александар налази Србе измедју река Инда и Дзелама, који су ту остали од Нина Белова зивели у два града, од којих се један звао Сербија. Александар тај град доградјује и улепсава и назива га Александрија Сербијска.
  • Страна
  • 1
  • 2

Анкета о капиталним пројектима

Анкета о капиталним пројектима
 
Општина Ариље.  © 2005 - 2018