Општина Ариље - Најновије вести

Општина Ариље - Најновије вести Општина Ариље - Најновије вести
  • Повећајте величину слова
  • Нормална величина слова
  • Смањите величину слова
Добро дошли, гост
Корисничко име Лозинка: Запамти ме
  • Страна
  • 1
  • 2

ТЕМА: Српски језик кроз историју

17 јан 2012 23:54 Одг: Српски језик кроз историју #3637

  • сањајдонацију
Порекло имена Србин ИИ део


Немац Јирген Спанут, истразујуци немацку историју, открива српска гробља на тлу Спаније, Португалије и Бретаније од 3000 година пре Христа. Он такодје у пецини код места Мас-д' Азил у Француској открива белутке, који представљају прве поцетке стварања писма, поцев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је насао иклесане јелене, медведе и зивотиње које могу бити пантери или divљи коњи, са ознакама које приписује "филистинском' или "синајском" писму. Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо "азбука Глозел", а Јирген Спанут наводи: "Они који су измислили ово писмо су поставили камен емељац насе цивилизације". Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са насом цирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора до Гибралтара. На све то Илија Зиванцевиц написао је да је Словенство било растурено од Влаdivостока до Јадрана, као кицма цовецанства.


Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и српска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И "Кинески дворски дневник", који је непрекидно писан две хиљаде година пре Христа, садрзи податке да су тада Срби зивели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ зивео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј од Подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтицког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера. Србе Доњег Дунава он назива Прото-Срби или Првобитни Срби и за Прото-Србе тврди да су ту од пре Мојсија. А за каснији долазак Срба на Балкан Сипријан казе да су они само досли сабраци у помоц у борбама против Римљана. Није цудо да су од тада неки народи модификовали језик па цак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отезаног комуницирања. Имена Цеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од сестог века н.е, неколико хиљада година после Срба. О томе Сафарик писе: "Никада до сестога века није поменуто име Цех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку". Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лузицки Срби за себе казу да су они из балканске Србије, сто потврдјују немацки историцари Сетген (Сцхоттген) и Крајсих (Креyсиг), узимајуци за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истразивањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтицкој обали од пре 2000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), цији су потомци данасњи Лузицки Срби. Олга Луковиц-Пјановиц казе да су Босна и Славонија биле српске и звале се "Бела Србија", а простирала се све до немацких граница. Робер Сипријан закљуцује да су Срби најстарији стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су зитељи Сарматије аутохтони Срби. По Илији Зиванцевицу Дусанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Wалтер Wуст) писе да је санскритски језик настао из вендског, али му не мозе одредити време. Он тврди да је у Индију досао са северозапада, а по свим упоредјивањима једина је могуцност да је то био српски језик. То је у сагласности и са Илијом Зиванцевицем, који казе:"Словени су осталим народина дали рец" и он за време настанка санскритског језика одредјује 4500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Емил Бурноуфф) налази да је то било далеко пре, цак у доба "мрацне праисторије". Он није усамљен у тврдњи да су грцки и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазге казе да су зивели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале азије, стигао на Балкан 3000 година пре Христа, населио је Стару Раску (Тракију), а један део истих морским путем спустио се до Крита у три таласа 1800, 1500 и 1400 година пре Христа, победили су Крицане али су се са њима измесали и претопили у нови народ - Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грцка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они народ звани Пелазги и да су говорили "варварским", а налази указују да су то Срби. Олга Луковиц-Пјановиц за Грке казе да су они остатак хорди асирских и Рамсесових трупа, које су се помесале са српским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задрзало једно племе Боруси, које се није месало са Крицанима. Када су се и они упутили на север запосели су обалу Балтика и одрзали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали у Прусе. А Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивси прву Панонску Србију. И о самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулица, иду у прилог умесаности Срба. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа опет досли на Балкан и просирилисе до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лузицко-српског порекла, сто су историцари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Анхатт, Зербст - Сербисте). Катарину су у младости звали "Северна Семирамида". Лицно је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784 да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како казе нас народ "Царска се не порице".

Никола Фрере, како наводи Сафарик, сматрао је српски мајком трацког и грцког језика. Сафарик у свом делу "Старозитности" писе: "Срби зиве у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прослости". Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наса стара изрека "Говори српски да те цео свет разуме". За српски језик Сафарик казе да је "Тако оригиналан, цист, граматицки саврсен, богат те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа", а стари српски језик био је сасвим слицан данасњем, савременом, сто је реткост у историји језика. А кад је рец о писму јос нико се није ни приблизио Вуковом правилу "Писи као сто говорис, цитај како је написано".

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби зивели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укљуцујуци ту и српски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лузицке Србе и Србе у данасњој Мадјарској. Робер Сипријан за Дунав казе да је српска река, а Србе назива поцетним народом и мајком народа а српски језик језиком - мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слазу и сви називају Подунавски базен прасловенском колевком Европе.

17 јан 2012 23:55 Одг: Српски језик кроз историју #3638

  • сањајдонацију
Осам миленијума Српског порекла


Наводи у овом раду базирају на књизи, непознатог аутора,
"Од Индије до Србије" у издању Српских новина 1961 у Риму.
као и подацима бројних аутора публикованих у новинама и на интернету,
и посебно у делу Др Олге Луковиц-Пјановиц "Срби народ најстарији".
Намера овога текста је трагање за српским и сопственом коренима,
на бази истините, а не трагицно натурене нам, историје.

Др Симо Јелаца

Претезно, српски удзбеници описују српску историју од сестога века, од времена досељавања из прибалтицких земаља на Балкан, као да нас пре тога није ни било. А где су нам онда зивели прадедови ? Нису ваљда ванземаљци? Тим досељавањем на Балкан Срби су вец имали усаврсен језик, изградјен друствени поредак, развијен смисао за дрзаву, са обицајима и културним темељима. Имали су и два, три царства. Па где нам је онда колевка ?

Разлози за предње лезе, пре свега, у прихватању нордијско историографске и германске Берлинско-Бецке сколе, која је намерно искривила насу историју, циме нам је уцињен фалсификат по коме Срби нису аутохтони народ у Подунављу и на Балкану од свога најранијег поцетка. Тиме су нам одузели прослост и бројне генерације завели, а све у намери потпуног искорењивања Срба. За нас је једино меродавна Аутохтонистицка Скола према којој у новије време имамо два правца, први "Индијски", по коме се порекло Срба изводи из Индије и други "Подунавски", по коме су Срби настањивали Подунавље "од поцетка", одакле су се расељавали по Европи, Малој Азији па цак стигли и до Индије. Зацетник подунавског правца је хроницар XИИ века Нестор Цасни Кијевски, а његови велики поборници су наси великани: Олга Луковиц-Пјановиц, Јован Деретиц, Ранка Куиц, Милос Милојевиц, Сима Лукин-Лазиц, Лаза Костиц, Павел Сафарик, Илија Зиванцевиц, Светислав Билбија, Милан Будимир, Драгослав Срејовиц и многи други, са непобитним доказима надјеним у Лепенском Виру. Ту су и многи страни аутори: Сипријан Робер, Емил Бирнуф, Адолф Пикте, Ами Буе, Лоренц Суровјецки, Франсис-Мариа Апендини и бројни други.

О застарелом уцењу по коме су Срби доселили на Балкан у седмом веку нове ере овде неце бити детаљног приказа, посто сви докази иду у прилог тврдњи да је то било последње српско досељавање и то у постојбину својих предака. То су само последице германске историјске сколе, теорије која нам је наметнута. Или, јос знацајнија је тврдња Јована Деретица да се Срби нису ни доселили из Закарпатја, они су у Подунављу одувек зивели. А Пољак Казимир Сулц додаје да су Словени (цитај Срби) настањивали Подунавље од најстаријих времена, као Илиро-Трацани. Током римске владавине Срби са севера су досли да помогну својим сународницима, староседеоцима, ту остали и оцували све своје обицаје и језик.

Аутохтонистицку сколу прихватили су вец руски и пољски историцари, медју којима су се истакли Адам Мицкијециц и Суровјецки са Павелом Сафариком, кога сматрамо својим посто је био профессор у Новом Саду. Сви они потврдјују да су словенски језици заузимали централно место у групи индо-европске групе језика, а Словени одувек зиве на својим територијама, одакле су врсили утицај и на исток и на запад. На залост, светска је трагедија у цињеници да западни историцари приликом бројних открица нису узимали у обзир словенско (односно српско) писмо, којим би многе "нејасноце" и "мистерије" биле лако ресиве. Најпростији пример је име владара у Египту по имену Арса (цирилицно писано АПЦА) или мост (МОЦТ), сто су за Западњаке биле не ресиве загонетке.

Путујуци временски уназад стиземо до Индије, одакле нас путеви воде преко пространстава Азије, па преко руских низија и на запад све до Спаније и Енглеске. Српском историјом бавили су се немацки историцар Леополд Ранке и Цех Јирецек, мадјарски гроф Бендзамин Калај, Слависти Јан Колар и Павел Сафарик и многи други. Постоје списи грцко-римских писаца Херодота и Плинија, па цак и кинеских и турских, а такодје и Хрвата Фрање Рацког, као и српских историцара Јована Рајица, Стојана Новаковица, Симе Лукин-Лазица и многих других.

Српска херојства током векова истакла су нас у прве редове светске историје и давала нам право градјанства медју угледним војницким нацијама. Српска љубав према отадзбини, оданост према слободи и српска херојско-песницка поезија привлацили су пазњу светских духова од Наполеона до Гетеа, од Бајрона до Виктора Игоа. Цак и хладни Енглези гледали су у Србима и Црногорцима хероје достојне Спартанаца. А Србе, новије историје, инспирисали су митови њихове царске прослости Немањица и Косовска трагедија. Суседи који су нас одувек мрзели цинили су то претезно из зависти стремеци за насим истребљењем.

У уводном делу рада "Досељавање Срба на Балкан и прва дрзава" неименовани аутор износи следеце: "Науцници сматрају да су земље западне и средње Европе насељене од плеистоцена (дилувиј, ледено доба), а да се на Балканском полуострву цовек појављује у периоду последње глацијације (пре 40,000 година). На основу налаза у пецинама под Јерининим брдом у селу Градац и у Рисоваци на Венцацу изградјене су слике тадасњег људског зивота. Око 25,000 година пре нове ере цовек напуста пецине, циме се заврсава прво поглавље историје људске заједнице на територији Србије. Археолоска налазиста у Дјердапу потврдила су да се тамо развила једна од најслозенијих култура праисторије, названа култура Лепенског Вира (7000-5500 година пре н.е.). И на интернету се налазе подаци о фигуринама у Лепенском Виру из седмог миленијума старе ере, а испитивања радиоактивним угљеником потврдјују старост надјених артикала на око 8580 година, односно преко 6500 година пре Христа. Има и податак да је колевка Европе у Рајковој Пецини, на Рудној Глави код Мјданпека уз Баљетинску реку. Најстарији људи ове кутуре зивели су у насељима, у заједници од две до цетири биолоске породице. Неолитска култура на просторима северно и јузно од Саве и Дунава развила се од 5300 до 3200 година пре н.е., а најзнацајнија налазиста су Старцево и Винца".

18 јан 2012 00:21 Одг: Српски језик кроз историју #3639

  • сањајдонацију
ДОСЕЉАВАЊА У ВИ ВЕКУ НИЈЕ БИЛО, СРБИ ОДУВЕК ЗИВЕ НА ЦЕЛО ТОКУ ДУНАВА И СИРЕ


У 21. век српски народ усао је помало уморан од историје, у ствари уморан од историја. Било их је небројено. Сваки Србин имао је своју верзију ове науке. Неретко, многи су је користили за остваривање најприземнијих циљева дневне политике и многима су је огадили.
Књига Драска Сцекиц, "Сораби - истина о српству од искона", једна је од ретких којој је успело да скрене пазњу јавности и струцњака да је досло време да се преиспита историја Срба. Ко су? Одакле су? Када су се доселили на данасње просторе и да ли је могуце да су ту одувек били?
Како реце један од рецензената, академик Драго Цупиц, ова књига нас, ако ниста друго, наводи на потребу другацијег размисљања о нама самима, насој прослости и будуцности.
- "Сораби - истина о српству од искона" је историоспис који на основу веродостојних сведоцанстава и предања осветљава затамњене дубине прослости, у којој је настао корен насих прародитеља, који су се називали Сораби. То би у преводу знацило сабраца, одакле је касније настало данасње име - Срби - казе за "Сведок" аутор Драско Сцекиц.- Написао сам "Сорабе" само да бих показао, не историцарима, не академицима, вец онима које занима порекло Срба, ко су и да не би требало да се стиде сто су бас они родјени на овим просторима. Да сам заврсио историју, да сам, мозда, постао, самозвани квалификовани историцар, вероватно књигу, са овом темом, не бих никада написао. Доста ми је лазне историје, фалсификата и полуистина о српском народу.
Све је поцело давне 1966. када је у Загребу Драско добио позутелу, искрзану, стару књигу од пријатеља, песника Григора Витеза.
- Дао ми је књигу уз реци "нека се надје код тебе". Нисам ни слутио да це та књига одредити мој зивот. Казу да цудо стварања лези у сицусном семену. Семе стварања "Сораба" лезало је у књизи "Повјесница Срба од настанка до данас", аутора Симе Лукин Лазица, који је мени до тада био потпуно непознат. Потпуно ме је опцинила. Кренуо сам у авантуру да сазнам насу историју. Трајала је пуних 30 година, вероватно це јос трајати - тврди Драско Сцекиц.
Као мали, објасњава, волео је историју. Мајка је умела најлепсе да прица о Светом Сави, о Немањицима. Слуцајно или не, предавао је и Сцекиц ову науку у неколико места у Босни.
- Тумацио сам је сликовито, на свој нацин. Наравно, дрзао сам се цињеница, али деци нисам зелео да огадим историју, да предавање лици на набацани број цињеница. То је прелепа наука, ако умете да је приблизите дјацима. Могу с ове дистанце да казем, да ми је успело. Радио сам као новинар, писао путописе и репортазе, био фасциниран старим записима и градовима. Све је то наса историја, која се назалост погресно интерпретира - казе Сцекиц.
Подаци, до којих је досао, о насим прецима, висе су него интересантни. Према његовим рецима Срби су зивели на овим просторима висе од 7.500 година. Ови подаци, тврди аутор "Сораба", долазе отуда јер су Срби поцели да броје године и мере време од 5508. године пре Христа. На то указују средњевековни записи и натписи где писе да је деспот Стефан ДЈурадј погинуо 6935. године, да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године... Ако би се тако бројале године, 2002. би била 7510. година.
- Ако се имају у виду нулта времена, од када поциње бројање година код разних старих народа, досао сам до сазнања да су Срби поцели мерити време пре старих Месопотамаца, Египцана, Римљана, Грка, па и пре него сто је Бог, по Библији, створио свет. Месопотамци су бројали године око 3200, Египцани око 3000. године пре Христа, Римљани броје године од оснивања Рима 743, Грци од првих олимпијских игара 776. г. пне - објасњава Сцекиц.
Цудно је, сматра, сто ретко ко зна да је име Србин, претходило имену Словени. На то указују бројни слависти, словенски и несловенски, који су помно истразивали корене и порекло овог, по многима интересантног народа. Према Сцекицевим сазнањима, у прастаро време, српским именом, називали су се сви тадасњи Словени.
- Сва данасња словенска племена била су уједињена под данасњим именом Срби, говорили су опстим, заједницким језиком, из којег се, постепено, приликом многих кретања, развило 12 разлицитих говора. Имена Сјурб, Сјјарб, Сјјарбин, Серб, Срб... само су облици имена Србин, сви са слицним знацењем - род, родјак, сродни народ... Када је рец о праколевци српства, према археолоским налазима, а на основу топонима и хидронима, то је Азија односно Индија. Тврди се да је тамо настала и прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су, око 4.500 година пре Христа отпоцеле сеобе, које трају и данас. Сеобе су се кретале у три праваца - једна група запутила се у рајску земљу, Месопотамију, где је, према предању, уцествовала у изградњи Вавилонске куле, друга група кретала се ка средњој Азији, а треца је у северној Азији, данасњој Русији, створила племенску дрзаву под називом Сирбидија, Сирбирија или Сирбија - Сибир. Стета је за насу децу да се то не зна - казе Сцекиц.
Највисе је киван на досадасње видјење историје које је, према Сцекицевом мисљењу, превазидјено, некритицно, засновано на фалсификату Порфиногенита о наводном доласку Срба у 7. веку на Балкан...
- То је срацуната подвала. Не могу, а да се не запитам, зар никога није интересовало ста је било пре тог, проклетог 7. века. Није могуце да је само то мени пало на памет, да никога висе није занимало. Бецка и берлинска скола покусавале су да доказу да су Словени досли на Балкан, а не да је то аутохтони народ. Цак су и византијске дипломате зелеле да спреце уједињавање свих Словена. Требало би реци да су успели да убеде руске историцаре, а западни преписују оно сто су Грци записали. Историја није само сазнање прослости, вец и орузје будуцности. Наса историја је искривљена, кривотворена, пуна нејасноца, нетацних података. Стојан Станојевиц и Стојан Новаковиц су медју онима који су искривили насу историју. Обојица су протагонисти нордијско историографске сколе и берлинско-бецке, која је у 19. веку наметнула српским историцарима да прихвате 7. век за поцетак насе историје, циме је уцињен фалсификат да Срби нису аутохтон народ у Подунављу и на Балкану - објасњава Сцекиц.
Разоцаран је Драско Сцекиц колико Срби не знају своју историју, али за то има оправдање. Не могу је, казе, ни знати, када је има толико, када се нон-стоп мења у зависности када и ко додје на власт.
т1.гстатиц.цом/имагес?q=тбн:АНд9ГцТхкввС...0КфннС_ЦМмСзГСАфЗ3Дг
- Срби, назалост, немају праву историју, па је не могу ни знати. Засто? Српска историја нема сопствене темеље на којима би се даље градила. Насадјена је на уклети 7. век, који су наси квази квалификовани историцари прихватили. То ми изгледа као да смо слетели с неба и поцели да обитавамо на овим просторима. Где смо били пре 7. века? Ста смо радили? Која нам је вера? Ста је с насом традицијом? Управо, књига "Сораби - истина о српству од искона" говори о томе ста смо, ко смо и где смо били пре тог суморног 7. века - казе Сцекиц.
За све сто је написао има поткрепљиве доказе. Срецан је јер је народ изванредно прихватио "Сорабе", остали га не интересују.
- Књигу нисам написао да би ми се неко divио. За то се не ради 30 година. Зелео сам да, пре свега, моја деца, знају ста су њихови корени. Нико ме до сада није демантовао, али бих волео да се неко од историцара огласи. Сви цуте. Не знам цега се пласе. Продати тираз релевантан је показатељ да нисам узалуд радио. Књига се цита и у Аустралији, то довољно говори да има заинтересованих за упознавање својих корена. Сто се тице историцара, о њима не зелим да говорим. Они су се довољно показали. Били су и остали пријатељи власти - казе Драско Сцекиц

18 јан 2012 00:22 Одг: Српски језик кроз историју #3640

  • сањајдонацију
СРБИ НИСУ ДОСЛИ У "ВЕЛИКОЈ СЕОБИ ВИ-ВИИ ВЕКА" НА БАЛКАН!
СРБИ СУ ОД ПАМТИВЕКА НАСЕЉАВАЛИ ТОК РЕКЕ ДУНАВА И СИРЕ, ЦАК ДО ДУНАВА У ИНДИЈИ!
НЕ ПАДАЈУ НАРОДИ СА НЕБА У ВИ-ВИИ ВЕКУ, А И ДОЛАЗЕЊЕ ПРЕКО "ТУДЈИХ" ТЕРИТОРИЈА ....ГРАНИЦЕ-ГРАНИЦАРИ-ВОЈСКА-ЦУВАРИ РЕДА.....ДУГО ПУТОВАЊЕ, ВЕЛИКИ БРОЈ ЉУДИ, СТАРИ-МЛАДИ-БЕБЕ....ЗИВОТИЊЕ, АЛАТИ.....ЗАСТИТА...ХРАНА!?

СКОЛСКИ УДЗБЕНИЦИ И ЦЕО ИНТЕРНЕТ ВРВИ ОД ГЛУПОСТИ О ДОСЕЉАВАЊУ НА БАЛКАН У ВИ ВЕКУ?!
ИЗА ОВОГО СТОЈИ И "министарство културе", МАДА БИ ПРЕ РЕКАО, некултуре....СРБИ СУ ОДУВЕК НА БАЛКАНУ!

ПОСЛЕ ВИНЦАНСКОГ ПИСМА И ЛЕПЕНСКОГ ВИРА, СВАКО ПОМИЊАЊЕ ВИ ВЕКА ЈЕ СМЕСНО!
ЕВРОПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА СУ ПРИХВАТИЛЕ ВИНЦАНСКО ПИСМО И УНЕЛЕ У СВОЈЕ КЊИГЕ, а неки тамо министри некултуре у Србији се и даље дрзе ВИ века ко пијан за тарабу..
ТАРАБЕ у Србији су старије од америцке дрзаве,-НЕЈСН КОЈА КРЕИРА ИСТОРИЈУ, и по неком закону би једна велика ограда требало да се стави под заститу МЕДЈУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ.......тарабе које су презивеле толико ратова......
Најједноставније се ухватити за неку бецкоберлинску тврдњу и понављати је.......
Написана је серија одлицних историских књига које цекају да буду откривене и процитане.....
Интернет није место за тразење истине, него архиве Европе и Србије...сајтови ове данасње владе су срамота и вредјају сваког паметног Србина!
Србија је земља са таквим археолоским благом, да је то цудо једно, благо које лопови износе свакодневно и продају преко...Амери и Сиптари са Косову(вец објављено у стампи), домаци лопови као Карлеуса полицајац који прави милионе.....Тапи је мртав....топљење(униставање старина) од лопова је свакодневна појава, посао којим се једна група у Београду бави вец деценијама....ЗА СВЕ ОВО ЗНА И ПОЛИЦИЈА.....
Добар део куца у Србији и Црној Гори има у поседу невероватно вредне етнографске експонате, старина им датира на пар стотина година....
То време ВИ-ВИИ век нема основа...МАСА ЉУДИ СА НЕКОГ ПРОСТОРА ПРЕЛАЗИ БЕЗ ПРОБЛЕМА ТУДЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ И ЗАУЗИМА БАЛКАН.....МИРНО БАЛКАНСКО СТАНОВНИСТВО СЕ ПРЕДАЈЕ И ПРИХВАТА СВЕ ОБИЦАЈЕ И ЈЕЗИК ДОСЉАКА?!
Лепенски Вир и СРПСКА СЛАВА у њему...види Срејовица...
Винцанско писмо и цирилица пре Цирила!
ако смо досли у ВИ веку откуд овај старији документ...


Српске династицко -владарске породице


Дубровацки хроницар Петар Лукариц (ди Гиацомо ди Пиетро Луцари) у свом дјелу "Цопиосо ристретто дегли Анали ди Рагуса" који се слузио најстаријим дубровацким документима и аналима ("Аннали ностри") писе да су у српсим земљама и заледју Дубровника, управљали ови српски великаси:

Остривој (Остривои) око 490.год
Свевлад (Свевлад) око 535.год,
Татило Свевладовиц ИИИ 541.год,
Селимир (Селимир) око 550.године
Татило Свевладовиц ВИ 552-563. год,
Селимир И Свевладовиц 564-585. год,
Владан И Селимировиц син Свевладовица В 585-620.год,
Цар Звонимир И Дрванов или Дрвенаров 632-670.год,
Будимир звани Светопелек послије 671. године
Краљ Будимир И Звонимиров Дрваниц ИИ 675-680.,год,
Светолик И Будимиров Дрваниц ИИИ 680-692.год,
Владислав И Светоликов Дрваниц ИВ 692-709.год,
Томислав И Владисављев или Светоликов син Дрвановиц В 709-722.год,
Себислав или Зебислав И Томислављев Дрвановиц ВИ 722-749.год,
Разбивој И и Владимир Себисављеви Дрвеновиц ВИИ 749-753.год
Владимир И Себисављев Дрвановиц ВИИИ 753-773.год,
Хранимир И Владимиров Дрвановиц ИX 773-782,год,
Тврдослав И Хранимиров Дрвеновиц X 782-787.год
Остројило или Стројило ИИ Владимиров Дрвановиц XИ 787-791.год,
Толимир Остројилов Дрвановиц XИИ 791-799. год,
Предислав И Толимиров, Дрвановиц XИИИ 799-805.год,
Крепимир И Предисављев Дрвановиц XИВ 805-830.год,
Светозар Крепимиров Дрвановиц XВ 830-835.год,
Радослав Светозарев Дрвановиц XВИ 835-850.год,
Цаслав или Цестислав И Радосављев Дрвенаревиц XВИИ 850-862. год,
860-880. године - Срби примају хришцанство
Петрислав И Радосављев Дрвановиц XВИИИ 864-879.год,
Павлимир или Бела И Петрисављев Дрвановиц XИX 879-910.год
Белина или Павлимирова зена Дрвенаревиц 910-930.год,
Тресимир И Белин или Павлимиров син Дрвановиц XXИ 930-960.год,
Прелимир И Тресимиров Дрвановиц XXИИ 960-982.год,
Хвалимир И Прелимиров Дрвановиц XXИИИ 982-986.год
Легет И Кресимиров Дрвановиц XXИВ 986-989.год,
Силвестер И Белослављев Дрвановиц XXВ 989-993
Тугомир Силвестеров Дрвановиц XXВИ 993-997,год,
Хвалимир ИИ Тугомиров Дрвановиц XXВИИ 997-1003.год,
Петрислав ИИ Хвалимиров XXВИИИ 1003-1010.год,
Владимир Свети ИИ Петрислављев Дрвенаревиц XXИX 1010-1015.год,
Драгомир И Хвалимиров Дрвановиц XXX 1015-1019
Доброслав или Војислав И Драгомиров Дрвановиц XXXИ 1036-10551054. године - Хришцанска црква подељена је на Истоцну (православну) и Западну (римокатолицку)

Неда И и најстарији јој син Гојислав Војислављев Дрвановиц XXXИИ 1055-1057
Михајил И Војислављев Дрвановиц XXXИИИ 1057-1073
Радослав ИИ Војисављев Дрвановиц XXXИВ 1073-1089
Бодин И Михајлов Дрвановиц XXXВ 1089-1100
Доброслав ИИ Бранисављев Дрвановиц XXXВИ 1100 1102
Владимир ИИИ Михајлов Дрвановиц XXXВИИ 1102-1114
Дјурадј И Бодинов Дрвановиц 1114-1117
Грубес И Бранисављев Дрвановиц XXXИX 1117-1124
Дјурадј Бодинов Дрвановиц XЦ 1124-1143
Грдиња или Градиња И Бранисављев ДрвановицXЦИ 1143-1154
Радослав ИИИ Градињин Дрвановиц XЦИИ 1154-1160


1166. године - Поцетак владавине Стефана Немање

18 јан 2012 00:22 Одг: Српски језик кроз историју #3641

  • сањајдонацију
У древним временима дрзаве нису имале тако развијене системе и установе као данасње дрзаве......

Дрзава из тога времена је била организована друствена заједница заснована на обицајном праву. Срби су у антицко време насељавали целу Европу.

За старе Грке, Европа је била Србија, у ту првобитну Европу они се нису убрајали ни њихова Грцку. Европа је за њих била Србија и ниста висе, а ми, за разлику од њих, у првобитну Европу убрајамо и Грцку. Без обзира на сузени простор првобитне Европе, ми данас говоримо о Европи у данасњим географским размерама.

У антицком времену у Европи су постојале две врсте дрзава и то: град дрзава - полис, то је дрзава грцког типа, по устројству монархија или племицка република. Развој дрзавне идеје код Грка створио је дрзаву град, полис, и ниста даље, од тога. То је за њих била идеална дрзава и ни један грцки филозоф није могао да осмисли друкцију дрзаву за Грке од полиса.....види тему о Грцима на овом форуму.

Развој српске дрзавне идеје исао је у потпуно супротном правцу.
Српску дрзаву ствара и олицава владар, господар, и она је сирока онолико колико је била велика његова моц, заправо колико је он територије успео да стави под своју власт. Цесто се радило о врло сироким пространствима, сто знаци, грцка градска и градјанска дрзава стајала је наспрам српске територијалне и племицке дрзаве. Овако разлицити развоји дрзавне идеје имали су утицаја и на стварање звања и племицких титула у српском и грцком језику.

Код Грка имамо само једну титулу за краља и цара, која је у поцетку била и титула управника града - василеис. Поред ње постоји само јос једна - анакс, то је кнез.

Код Срба, који су у својој традицију имали само племицку дрзаву, имамо одредјену титулу за сваки цин и свако достојанство. По тим титулама ми данас моземо, врло цесто, закљуцити о каквој се управи ради на одредјеним територијама и да ли је ту постојала самостална дрзава или се радило о представницима неке друге дрзаве. Зато је потребно да све те титуле, сва та звања објаснимо поцевси од најнизих.

Као прво звање имамо "кмета", који је могао бити, али се то не подразумева, из племицког реда. Кмет је предодредјена особа за неку дузност и има исто знацење сто и у латинском комес. Ове две реци имају, поред истог знацења, и исти корен.

Затим имамо звање "кнеза" или књаза. Носилац овог звања је обавезно племиц и оно покрива врло сироки распон достојанства. Мозе бити да се ради о малом сеоском кнезу, а мозе бити да се ради о дрзавном поглавару. Постојање кнеза на одредјеном простору не знаци обавезно да ту постоји и дрзава, али могло се десити да постоји. Ево, на пример, у старој Руми, касније названој Рома, пети владар по реду био је Тарквин, који је владао око 600. године ст.е. Тада су у Руми владали Расени и у једном њиховом запису стоји: "Таркин књаз Румасс". По томе ми знамо да су владари Руме били до тада кнезеви, а не краљеви, и то је уједно најстарији помен кнезевске титуле у историји који смо до сада пронасли. Познато је да су код Срба и сире код Словена кнезеви били на целу дрзаве, али због сироке примене тога звања ми нисмо сигурни, када је у питању антицко време, да тамо где је кнез постоји и дрзава. Име Словени није било познато у антицком времену. Сви Словени су се тада називали Србима, па када данас говоримо о српској старој историји, то се односи и на савремене Словене, раније Србе.

Као треце имамо звање "војводе", и то је цисто војна титула. Медјутим, имали смо дрзавног поглавара и са том титулом, као сто је био Велики Војвода од Светог Саве Стефан Храниц. За добијање војводске титуле није било потребно да кандидат буде племиц, али са њеним добивањем он је постајао племиц. Код старих Срба био је обицај, тамо где ње постојала стајаца војска него намо народна, да сваке године бирају војводу. Приликом избора стављали су му у задатак ста он треба да уцини у току једне године. Овај обицај је био на снази и у старој Руми, само са том разликом сто су војводу звали консул.

Цетврта титула је "бан", која је такодје цисто војна титула. Бан је превасходно војни заповедник неке покрајине или града, постављен од стране неког поглавара дрзаве. Било је слуцајева да се бановска дузност и титула постала наследна, као сто се то десило у Босни. Медјутим, постојање бана не подразумева постојање посебне дрзаве, него, напротив, то говори да та територија припада некој дрзави, као сто је Босна била територија дрзаве Србије.

Пето звање је једна војна титула, "брано", давана водји неког војног похода или војном заповеднику у рату. Ову титулу је имао водја српских устаника у Посавини у време цара Августа. Од тог звања настало је лицно име Бранко код Срба. У римским изворима помиње се као Бренус.

Сесто звање је "бато", које је веома старо и давано је водји који је имао војну и градјанску власт. Ову титулу имао је водја српских устаника на пределу Босне, Далмације, Херцеговине, Црне Горе, Раске и Посавине. По томе се види да је ова титула била веца од титуле брано. Бато је склопио мир са Августовим посинком и изаслаником Тиберијем, који је био врховни војни заповедник римске војске у Србији.

Седмо звање је "верхогеторник", сто је цисто војна ратна титула. Верхогеторник је врховни заповедник Гета, војног и просветног сталеза код старих Срба. Српско друство се увек сврставало у цетири сталеза. Припадници прва два сталеза, које су цинили ратници и свестеници, називали су се Гетима. Ова титула се само једном помиње, и то у Роданији, (савременој Француској) у време римског освајања ове земље.

Осмо звање је "зупан", који је двојник бана и кога такодје поставља неки владар за врсиоца градјанске власти у некој покрајини. Било је слуцајева да је зупан био поглавар дрзаве, као Стефан Немања, али то је био изузетак, јер зупан је у ствари само дрзавни циновник.

Девето звање је "каран", сироко употребљавано у антицком времену и готово исцезло у средњем веку. Ова титула је давана неком принцу из владарске куце, сроднику краља или цара, приликом његовог постављења на дузност главног војног и цивилног заповедника у некој покрајини, граду или цак логору. То је обицно била привремена дузност и каран није поглавар дрзаве него само привремени циновник. Један од српских владара, краљ или цар Пелоније, ција је престоница била град Бела Зора, савремени Велес, поставио је свога карана у Водени, граду који се налази у Македонији, данас у Грцкој, око 814. године ст.е. Није познато име тога карана и остао је у историји познат само по тој титули. Он је остао у Водени као стални господар и био је оснивац једне династије која је по њему добила презиме Карановиц. Грци ово презиме помињу као "Каранидес" исто као сто помињу Немањице као "Неманидес". Карановици су једна од најславнијих српских династија, из које су Филип ИИ и Александар ИИИ Велики. Најстарији помен карана потице из времена критске династије Мино. Код нас Срба је остала сирока успомена на титулу карана. Старо име града Краљева је Карановац, а и данас има висе места по Србији која се зову Карановац или Карановци, као и презимена Каран или Карановиц.

Десета титула је "краљ", а где постоји краљ ту постоји и дрзава. Та рец потице од истог корена као и каран, и пре него сто је постала владарско звање, та титула је давана најхрабријим и најспособнијим људима неког племена или савеза висе племена. Краљ је био узор, пример за углед и мерило понасања. Сасвим исто знацење је имала римска титула рекс која је настала од регулус. Помен краља налазимо у предримској Галији, односно старој српској Роданији, где је од те титуле остала успомена у имену Карл.

Једанаеста и највиса титула је "цар", ције постојање обавезно подразумева и постојање дрзаве, исто као и у слуцају краља. Ово је врло стара титула и појављује се око 2.000 година пре Христа. Ова титула је настала од улоге бога Варуне, који је сматран царем богова и владаром небеске тврдјаве-вара. Титула се појављује истовремено када и прва српска дрзава, са Нином Беловим, који се у старом Завету зове Неброд, а у старој српској традицији јос и Бак. Према Еузебију Памфилу, Нино је зивео 52 године, од 2054. до 2002. године. Нино је посао из Србије око 2025. године, освојио је Малу Азију, Мисир, блиски Исток и све до реке Инда. То је био први продор Аријеваца у Индију. Оставио је своју зену Семираму да доврси изградњу Вавилона, а он се вратио у Србију око 2007. године. По повратку у Србију прославио је први тријам у цаст његове велике победе. Стари Срби су сваке треце године прослављали тријам од времена Ниновог повратка па све до средњег века. Нино је имао титулу цара, сто се мозе процитати из једног надјеног записа у Месопотамији, у коме стоји име "Нинссар". На Блиском Истоку су писали цар као "сар" или "ссар". И Мисирци су ову титулу писали као сар. Владари из династије Лагица, који су владали у Мисиру и звали се сви Птоломејима, све до последњег од њих - Клеопатре, носили су титулу "ка" и цар. "Ка" је мисирски бозански принцип који фараонима даје бог Та. Ову титулу је од Лагица преузео Кај Јулије, приликом његове зенидбе са Клеопатром, а она на латинском има свој облик: ка ет сар, каесар. Ниново царство је било светско царство коме је припадала бар половина савремене Европе, део Азије и део Африке. Посто се то царство временом распало, обновио га је Сербо Макеридов, око 1325. године ст.е., који се у Старом Завету помиње као Асур. У славу свога претходника Нина саградио је цувени град Ниниву. Сербова дрзава је била такодје једно светско царство, које се простирало као и Ниново, на три континента. Сербо је такодје продро у Индију и освојио целу долину реке Инда од извора па све до Индијског Океана. Срби су ову реку називали - Нил, а име Инд је настало од Синд, сто санскритисти тумаце да има исто знацење сто и река. Ја мислим да то има везе са дубоким водама, као сто се казе - Сиње Море. Сербови потомци владали су неколико векова Асиријом, која се у ствари звала Сурбија. Прескоцицемо Пријамову Троју, бројне српске дрзаве у Малој Азији, Миновски Крит и расенску, односно раску дрзаву у Италији и врацамо се у савремену Србију. Знамо да је постојао један владар у Белој Зори, па било да је имао звање краља или цара, ту је постојала његова дрзава у деветом веку ст.е. Каранов наследник у Водени, његов син Коило или Којо није имао титулу ни краља ни цара, али је мозда ту вец постојала дрзава. Тек је његов унук, Пердика И узео једно од тих звања око 700. године ст.е. Неоспорно је да је то посигурно био поцетак једне нове српске дрзаве у Европи. Ова дрзава се није, јос тада, звала Македонија, него Пелонија. Македонијом је назвата касније. Поред дрзаве коју су основали Карановици поменуцемо дрзаву цара Вардила, из прве половине цетвртог века ст.е. Вардило је био из племена Анта, који се помињу јос и око хиљаду година касније и који су у петом веку ст.е. били у долини реке Таре. Он је поцетком цетвртог века успео да окупи и уједини бројна српска племена и створи пространу и моцну дрзаву са престоницом у Скадру. Вардило је имао у својој власти и Македонију, где су Карановици владали као његови вазали. Вардилову дрзаву Грци називају Илиријом и то је прва српска дрзава коју странци називају тим именом, али неце бити и последња. Тако су називали и дрзаву цара Агрона, са престоницом такодје у Скадру, око половине трецег века ст.е., коју Јоанис Зонара назива дословно Српском Империјом. Када је то била Агронова дрзава, онда је то неминовно била и Вардилова, као и дрзава Филипа И Карановица, која се сирила на простору бивсе Вардилове дрзаве. Без обзира на то да ли су те дрзаве називали Илиријом или Македонијом, оне су стварно биле Српске Империје.

Обнова српске дрзаве, после распада Римске Империје, била је 461. године када је Маркелин крунисан у Солуну. Маркелин је био Србин и један од војсководја Римске Империје који је допринео победи над Атилом, на Каталонским Пољима 451.године. Обнову српске дрзаве, Србије, уцврстио је Осстроило Свевладов 490. године. Осстроилова дрзава се назива Српска Царевина или краце - Србија. Дрзава коју је основао Осстроило била је наставак оне коју је основао Маркелин, па се тиме подразумева да је у питању и наставак дрзавног имена. Посто се ради о обнови дрзаве истог народа, на истом простору, то подразумева и обнову дрзавног имена, оног од пре римског освајања о коме нам Зонара говори, то јест Српског Царства. Од тога времена па све до пада Војводства Светог Саве, крајем 15. века, пуних хиљаду година, Србија је постојала као дрзава без прекида. Анонимус Равентанис нам представља три српске дрзаве истог имена - Србија, које постоје истовремено у Европи, и то:
-прва од Јадранског Мора до Дунава, коју називамо Илирском Србијом,
-друга од Дунава до Карпата, коју називамо Даццком Србијом и треца од Карпата до Балтицког Мора, коју називамо Сарматском Србијом. Када се говори о Сарматској Србији, ту долази до удвајања имена, као да се говори о Српској Србији, јер је име Сармати само прелик српског имена. Римљани су освојили Илирску Србију и добрим делом Даццку Србију, један век после Христа. Иако су у Даццкој Србији освојили њену престоницу, Сербогетуссу, нису освојили целу њену територију. Остао је један део измедју Тисе и Дунава који никада нису освојили и који су називали земљом Јазика. То знаци да дрзавна традиција Даццке Србије није била прекинута римским освајањем. Цела Сарматска Србија је остала ван римског домасаја.
Осстроило Свевладов је досао бас из Даццке Србије да обнови Илирску Србију. Несто слицно се десило и у време турског освајања. Даццка Србија се сада зове Власска, а Балтиццка Србија - Пољска и Расија. Власска, Пољска и Расија су наставак српске дрзавне традиције.
Од успостављања Ниновог царства, око 2015. године ст.е., па до данас, то је за цетири хиљаде година, српска дрзавна традиција није прекинута. Све друге дрзаве су биле и просле, само је Србија вецна.

18 јан 2012 00:23 Одг: Српски језик кроз историју #3642

  • сањајдонацију
"У претпоставке да су Словени стигли на Балкан у 6. веку после Христа сумњало се још у прошлом веку. Меду најгласнији је био српски историцар Милош С. Милојевиц...
Француз Сипријан Робер је ставио под лупу теорију о досељавању Словена, па и Велику сеобу народа у цетвртом веку после Христа, а неколико руских науцника својим новим сазнањима изазвало је готово револуцију још у то време.
Георгиј Данковски, Александар Цертаков и В. В. Хвоја иступили су са својим уцењима која касније прихвата и савремени руски историцар Б. А. Рибаков, а која се заснивају на спознајама да прасловенски период постоји много пре Христа.

Праву сензацију изазвао је руски историцар Јуриј Мирољубов који је 1954. године поцео да објављује преводе "Велесове књиге". Рец је о христовим дашцицама на којима је урезана словенска хроника, односно део историје Словена, из које се јасно види да та историја поциње 650 година пре Христа.

Све те радове пропратио је и ишцитао Светислав Билбија, цовек који је сам, са невиденом упорношцу, кренуо да истражује српску давнину. Роден је 1907. године у Босанском Грахову, похадао сарајевску Класицну гимназију, а последње разреде завршио у сарајевској Богословији. У Београду је 1933. године завршио Богословски факултет. Поред "живих" уцио је и класицне језике, па је као прави полиглота цитао и преводио страну литературу, али и записе на "мртвим" језицима.

У време Другог светског рата одлази у Италију из Шибеника где је био секретар епископа. Одмах после рата у Италији се обрео и велики број српских интелектуалаца, меду којима и они који су се занимали за корене Српства. Покренули су цак и издавацку делатност, а 1961. године у Риму се појављује дело "Од Индије до Србије, три хиљаде година српске историје" цији је аутор, нажалост, и до данашњих дана остао непознат, јер испод текста није било потписа. Та књига, која је буквално разграбљена меду емиграцијом, послужила је касније као основа за истраживања Светиславу Билбији и Олги Луковиц-Пјановиц. "
Аутор књиге-Од Индије до Србије- није непознат него је познат и зове се, Доброслав Јевдјевиц!

Велике сеоба Словена у 6. и 7. веку, како пише у уџбеницима и како тврди званицна наука, изгледа није ни било, јер они нису стигли из Закарпатја, вец су у Подунављу одувек живели.

Ту су развијали своју велику заједницу и одатле, повремено, одлазили у походе или заувек напуштали те просторе....

Сеоба са Балкана великих и малих, похода дужих или крацих, одувек је било......

Један од великих похода Словена из своје постојбине Балкана збио се нешто пре 2000. године пре Христа.

Велики јунак и војсковода тог времена Нино Белов, који се у "Светом писму" спомиње као Неброд, предводио је своје ратнике на и за данашње појмове предалеком путу.
Циљ му је био Индија.
Испрацени као освајаци, кренули су из данашњег Ниша, прошли кроз Малу Азију, Блиски исток и кроз централну Азију око 2000. године пре Христа стигли до циља - Индије.

У старим записима је остало забележено да је то био први продор Аријеваца у Индију.
Име Аријевци добили су према имену бога Ариона, касније Ориона, божанства ловаца, цији је култ био развијен највише оквирно на просторима које данас заузима Космет.

Истоцни народи су их још називали и Јаванима или Јованима, према божанству светлости богу Јаву, кога су такоде поштовали. - Прица око похода Нина Белова записана је у "Старом завету" .....

Нина Белова "Свето писмо" каже да је био први цовек моцан пред Господом, а у народном предању живео је као бог Бак. Будуци да је био бог лова, у светој књизи пише и да је он "ловац пред Господом".

Нино Белов је био не само освајац вец и велики градитељ, а љубав према градитељству пренео је и на своју жену Семираму, која је, како каже наш саговорник, опцињена делимицно изграденим Вавилоном, наредила да се тај град доврши. Када је према њеној замисли све било готово, Вавилон је постао варош са невероватно лепим градевинама у који се улазило преко моста дугацког око 900 метара и широког толико да се без тешкоца мимоиду цетворо запрежних кола. У центру града подигнут је храм посвецен богу Белу. Градевина је имала осам спратова са опсерваторијом на врху. Због великих похода и нереда у постојбини, царство које је основао Нино Белов се распало, а као нови војсковода и први цовек појављује се Сербо Макеридов.

И он жели подвиг попут свог претходника, али да не би ризиковао, креце путем који је вец трасирао Нино Белов. Био је то други поход Аријеваца на исток. - Макеридов се у "Светом писму" помиње као Асур и неки га цак сматрају оснивацем Асирског царства....

У народном предању Сербо је изједнацен са богом Сербоном, заштитником реда, цивилизације. Најцешце је приказиван као div који дави лава. Грци су га звали Хераклес, а Римљани Херкулес. По повратку из Азије Макеридов се краце задржао на Криту, одакле одлази у Египат, па дуж северне Африке стиже до обале Атлантског океана. Ту је подигао монументалне стубове као знак докле је стигао на запад у својим походима.

Прелазак у Шпанију вец представља његов повратак у домовину. Кроз Шпанију, Француску и Италију иде дуж Јадрана и враца се на просторе данашње Србије одакле је и кренуо у походе.

Овај владар био је највеци освајац свих времена, јер се његово царство, односно његова империја, простирала од Атлантског до Индијског океана.

Треци, такоде, велики освајац, који се кретао путем својих претходника, био је Александар Велики, односно Александар îîî Карановиц.......

Његов циљ је био поновно освајање територија које су својевремено покорили Нино Белов и Сербо Макеридов. Александар Велики иде утабаном стазом. На улазу у Индију велицанствен доцек му је приредило једно малобројно племе. Александар дознаје да су они ту остали након похода Нина Белова. После вишедневне богате гозбе припадници овог племена моле Александра да са њима оде на оближњу планину Меру где је својевремено њихов вода Белов, када су стигли, засадио бршљан, једну од биљака које је из домовине понео са собом.
На Мери налазе сада вец малу плантажу ове биљке, а у цаст бога Бака, Александар је ту одржао велику светковину.


После дружења са сународницима, сада житељима Индије, Александар наставља пут и стиже до реке Инд.

Измеду Инда и реке Џелама наилази на Србе који га доцекују поклонима. И они су ту остали после похода Белова, али у вецем броју. Живели су у два града од којих се један звао Сербија. Александар одлази у тај град, доградује га, улепшава и даје му ново име - Александрија Сербијска.

У повратку из Индије Александар свраца у Вавилон, један од најлепших градова тог времена, и проглашава га својом престоницом.
Каран је била титула која је додељивана високим достојанственицима и племицима код старих Срба. И то обицно када су постављани за управнике покрајина или градонацелнике. Карановиц води порекло од једног Карана који је у граду Водени 814. године пре Христа постављен за господара града. Од тог Карана настало је име династије Карановиц, на грцком Каранидес. Помен те титуле дуго се одржао, па га и данас имамо у топонимима као што су Карановац, Карановци, Карановици.

Слицно је и са именом Нина Белова. Недалеко од Новог Пазара, изнад Сопоцана, налази се планина Нинаја.
Једино су у то време Срби имали војну формацију- фалангу-валангу, род какав ниједна друга војска није имала.....шлем из тог времена је типицан за српска ратницка племена......"
После рушења Вавилонске куле долази до раздвајања народа цовецанства.

Синови Сима на истоцну страну, а Хамови јужну.
Јафетови синови запад и северну страну.
Меду седамдесет два народа био је и српски народ, од племена Јафетовог, зван Норци, а и Срби.

Срби су одувек у Подунављу, где су се касније населили Угари и Бугари.
Од тих Срба временом се издвојисе и узеше ново име, по месту зивљења, бас као и данас, географска одредница временом се претвара у националну?!....Срби поред Мораве прозваше се Моравци, а други се назваше Цеси, иако старином Срби....

Срби са Висле прозваше се Лахови. А ти Лахови поделише се на Пољане Лаховске, Љутице, Мазовшане, Поморјане....

Срби на Дњепру прозваше се Пољани, а други Деревљани, зато што живе у шумовитом крају.
Они са Припјата и Двине и назваше се Дреговици.
На Двини живе и Полоцани, прозвани по реци која се улива у Двину и зове Полота....

Срби око језера Илмера задржаше име Срби, саградише град и прозваше га Новгород.
Они на Десну, Сему и Сулу и зову се Северјани.

Тако се раздвојио србски народ...

Овако је, у слободном преводу, описана праисторија и рана историја Срба у "Предању о прошлим временима" које је саставио руски летописац Нестор вероватно око 1113. године. Он је, да би дошао до ових података, прелистао разне хронике, летописе и саслушао предања о најранијој словенској прошлости....

По истом принципу мозес да додјес до данасњих подела па цес видети да је на поделу утицала вера, окупатор, другацији политицки интерес.......

18 јан 2012 00:24 Одг: Српски језик кроз историју #3643

  • сањајдонацију
Војводина у цетвртом веку после Христа.... Амијан Марцелин.
У свом делу "Историја" пише како су једну групу Сармата или Лимиганата, цине Срби. Они припадају седелацком становништву, граде насеља крај воде, користе сплавове или моноксиле, обрадују земљу и цувају стоку.
Овакав опис карактеристика једног народа најближи је Србима и њиховој организацији друства са средњим систем.....
Претпоставка да се под именом Лимиганти крију Словени, руши теорију о доласку Словена.....име Словен је новијег датума....

Пре појаве Мадјара, на простору Панонске низије се простоирала Моравска а пре ње Велика Србија....види старију немацку стампу......

"Црква светих апостола Петра и Павла у Расу је, према неким истраживањима, подигнута још у првом веку наше ере, а не у деветом како тврди званицна наука !!!!!!!!


"Руски синопсис" и "Несторов летопис
У овим записима се каже да су Срби на Балкану примили хришцанство од апостола Павла и његовог уценика Андроника. Тог уценика Павле је послао у Панонију и Илирију да крсти и тамошње Србе....

Поводом овог покрштавања истраживац Василије Марковиц спомиње и цркву светих апостола Петра и Павла у Расу и износи једно предање забележено у шеснаестом веку. Према том запису изградња цркве приписује се Титу, уценику апостола Павала, који је, како се претпоставља, долазио у Далмацију. Марковиц наводи и један податак Саве Косановица који каже да постоји документ на којем је био утиснут пецат с натписом: "На Рашки храма с. апостола Петра и Павла, созд. от апостола Тита", је црква светих апостола Петра и Павла могла да буде сазидана још у првом веку наше ере.... на ста указује и једно предање према којем је ову богомољу подигао уценик апостола Павла Тимотеј.
Вероватно због убедења да је црква градена у време делатности Христових уценика на ширењу хришцанства, Немања се у тридесетој години живота у њој поново крстио, а у њој се и престола одрекао. Због великог поштовања цркве и њене околине подигнут је и манастири Ðурдеви ступови и Сопоцани недалеко од ње.....


"Глас Сардоније" ....пише да су вец у првом веку Христови уценици ширили хришцанство на подруцјима где зиве Срби, односно на Балкану. Као доказ наводи се догадај, односно делатност бискупа Никете, који је из средишта бискупије у Ремизијани (данас Бела Паланка) у цетвртом и петом веку наше ере организовао борбу против јацања многобоштва на тлу Србије. Тако на једном месту пише да је Никета највеци део живота провео "преобрацајуци Србе у хришцанство".
Овде је рец о потомцима оних Срба који су живели у "АнтицкојСрбији", можда у оној истој у којој неки класицни писци, као Плиније, Тит Ливије, спомињу градове Била Зора, Загора, Тристол, Охра, Лиса, а неки и Срб....

Покрштавање Срба је анализирано из више углова. Измеду осталог постоји могуцност да је Никета покушао да покрсти најпре оне који су боравили ближе Подунављу, где је утицај идолопоклонства био посебно јак. Та хомогеност идолопоклонства била је таква јер га је у своје време, само неколико деценија пре доласка Никете, штитио Лициније, зет и савладар цара Константина. Сасвим је могуце да се талас многобоштва ширио највише и најјаце у Дагонији, која је, осим дуж Дунава, могла да захвата подруцје и много даље од Хомоља. Није безнацајно што се многобоштво баш ту везује за Лицинија кога један број наших старих родослова и летописа сматра Србином. ...
Књига Драска Сцекиц, "Сораби - истина о српству од искона", једна је од ретких којој је успело да скрене пазњу јавности и струцњака да је досло време да се преиспита историја Срба...

У 21. век српски народ усао је помало уморан од историје, у ствари уморан од историја. Било их је небројено. Сваки Србин имао је своју верзију ове науке. Неретко, многи су је користили за остваривање најприземнијих циљева дневне политике и многима су је огадили....


- "Сораби - истина о српству од искона" је историоспис који на основу веродостојних сведоцанстава и предања осветљава затамњене дубине прослости, у којој је настао корен насих прародитеља, који су се називали Сораби.
То би у преводу знацило сабраца, одакле је касније настало данасње име - Срби - .....
Написао сам "Сорабе" само да бих показао, не историцарима, не академицима, вец онима које занима порекло Срба, ко су и да не би требало да се стиде сто су бас они родјени на овим просторима.

Да сам заврсио историју, да сам, мозда, постао, самозвани квалификовани историцар, вероватно књигу, са овом темом, не бих никада написао.
Доста ми је лазне историје, фалсификата и полуистина о српском народу.
Све је поцело давне 1966. када је у Загребу Драско добио позутелу, искрзану, стару књигу од пријатеља, песника Григора Витеза.
- Дао ми је књигу уз реци "нека се надје код тебе". Нисам ни слутио да це та књига одредити мој зивот. Казу да цудо стварања лези у сицусном семену. Семе стварања "Сораба" лезало је у књизи "Повјесница Срба од настанка до данас", аутора Симе Лукин Лазица, који је мени до тада био потпуно непознат.
Потпуно ме је опцинила. Кренуо сам у авантуру да сазнам насу историју. ....
Мајка је умела најлепсе да прица о Светом Сави, о Немањицима. Слуцајно или не, тумацио сам је сликовито, на свој нацин, наравно, дрзао сам се цињеница, али деци нисам зелео да огадим историју, да предавање лици на набацани број цињеница.

Историја је прелепа наука, ако умете да је приблизите дјацима. Могу с ове дистанце да казем, да ми је успело. Радио сам као новинар, писао путописе и репортазе, био фасциниран старим записима и градовима. Све је то наса историја, која се назалост погресно...

Подаци, до којих је досао, о насим прецима, висе су него интересантни. Срби су зивели на овим просторима висе од 7.500 година. Ови подаци, долазе отуда јер су Срби поцели да броје године и мере време од 5508. године пре Христа. На то указују средњевековни записи и натписи где писе да је деспот Стефан ДЈурадј погинуо 6935. године, да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године... Ако би се тако бројале године, 2002. би била 7510. година.

Ако се имају у виду нулта времена, од када поциње бројање година код разних старих народа, досао сам до сазнања да су Срби поцели мерити време пре старих Месопотамаца, Египцана, Римљана, Грка, па и пре него сто је Бог, по Библији, створио свет. Месопотамци су бројали године око 3200, Египцани око 3000. године пре Христа, Римљани броје године од оснивања Рима 743, Грци од првих олимпијских игара 776. г. пне ......

Цудно је, сто ретко ко зна да је име Србин, претходило имену Словени. На то указују бројни слависти, словенски и несловенски, који су помно истразивали корене и порекло овог, по многима интересантног народа.....у прастаро време, српским именом, називали су се сви тадасњи Словени.

Сва данасња словенска племена била су уједињена под данасњим именом Срби, говорили су опстим, заједницким језиком, из којег се, постепено, приликом многих кретања, развило 12 разлицитих говора. Имена Сјурб, Сјјарб, Сјјарбин, Серб, Срб... само су облици имена Србин, сви са слицним знацењем - род, родјак, сродни народ... Када је рец о праколевци српства, према археолоским налазима, а на основу топонима и хидронима, то је Азија односно Индија. Тврди се да је тамо настала и прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су, око 4.500 година пре Христа отпоцеле сеобе, које трају и данас. Сеобе су се кретале у три праваца - једна група запутила се у рајску земљу, Месопотамију, где је, према предању, уцествовала у изградњи Вавилонске куле, друга група кретала се ка средњој Азији, а треца је у северној Азији, данасњој Русији, створила племенску дрзаву под називом Сирбидија, Сирбирија или Сирбија - Сибир. Стета је за насу децу да се то не зна....

Највисе је киван на досадасње видјење историје које је, превазидјено, некритицно, засновано на фалсификату Порфиногенита о наводном доласку Срба у 7. веку на Балкан...

То је срацуната подвала. Не могу, а да се не запитам, зар никога није интересовало ста је било пре тог, проклетог 7. века.

Није могуце да је само то мени пало на памет, да никога висе није занимало. Бецка и берлинска скола покусавале су да доказу да су Словени досли на Балкан, а не да је то аутохтони народ. Цак су и византијске дипломате зелеле да спреце уједињавање свих Словена.

Требало би реци да су успели да убеде руске историцаре, а западни преписују оно сто су Грци записали. Историја није само сазнање прослости, вец и орузје будуцности.

Наса историја је искривљена, кривотворена, пуна нејасноца, нетацних података.
Стојан Станојевиц и Стојан Новаковиц су медју онима који су искривили насу историју. Обојица су протагонисти нордијско историографске сколе и берлинско-бецке, која је у 19. веку наметнула српским историцарима да прихвате 7. век за поцетак насе историје, циме је уцињен фалсификат да Срби нису аутохтон народ у Подунављу и на Балкану.

Не знају Срби своју историју, али за то има оправдање.
Не могу је, казе, ни знати, када је има толико, када се нон-стоп мења у зависности када и ко додје на власт.
Срби, назалост, немају праву историју, па је не могу ни знати. Засто? Српска историја нема сопствене темеље на којима би се даље градила. Насадјена је на уклети 7. век, који су наси квази квалификовани историцари прихватили. То ми изгледа као да смо слетели с неба и поцели да обитавамо на овим просторима. Где смо били пре 7. века? Ста смо радили? Која нам је вера? Ста је с насом традицијом? Управо, књига "Сораби - истина о српству од искона" говори о томе ста смо, ко смо и где смо били пре тог суморног 7. века!

За све сто је написао има поткрепљиве доказе.
Књигу нисам написао да би ми се неко divио. За то се не ради 30 година. Зелео сам да, пре свега, моја деца, знају ста су њихови корени. Нико ме до сада није демантовао, али бих волео да се неко од историцара огласи. Сви цуте. Не знам цега се пласе. Продати тираз релевантан је показатељ да нисам узалуд радио. Књига се цита и у Аустралији, то довољно говори да има заинтересованих за упознавање својих корена. Сто се тице историцара, о њима не зелим да говорим. Они су се довољно показали. Били су и остали пријатељи власти....

ДВЕ ДРЗАВЕ ЗЕЛЕ САМО ПОЛИТИЦАРИ - Срамота је сто неки политицари тезе оцепљењу Србије и Црне Горе, које су одвајкада биле једна дрзава. Проблем је сто се ту, у сустини, не пита народ. Ми смо, као и увек, пиони. Требало би да се српске земље уједине. Просле су много тога, засто би се сада одвајале. Уколико је једна дрзава немогуца, могуца је једна заједницка мисао, идеја. Градјани, сигуран сам не зеле две дрзаве.
НАЈСТАРИЈИ НАРОД НА БАЛКАНУ Србин и Србија, постоји у преко 100 етимолоских знацења...свадруга, словенска имена, Руси, Словаци... етимолоски су необјасњива. - Србин, у стародавном индијском језику, санскриту, из којег су потекли сви индоевропски језици, медју којима је и српски, ознацава слободног цовека, јунака, који се вецито бори. Грци и Римљани најцесце су их називали Варварима, Антима, Расејанима, а све то у циљу брисања или избацивања из историјског памцења, прастарог имена. Крајњи циљ, сигурно је да се избрисе њихово аутохтоно постојање у Подунављу и на Балкану, а да би их потом, под називом Словени, приказали као уљезе на овим просторима. То су цињенице. Ту нема лази, нити измисљања да бих Србе приказао као најстарији народ на Балкану.

СВАКА ВЛАСТ ПРЕКРАЈАЛА ИСТОРИЈУ ... Сматрамда се наука не налази само на обицним документованим папирима, нити у цињеницама, вец у памцењу, у зељи да се сазна несто висе. - Историју пису увек они који су на власти, а некакви квалификовани историцари, који им подилазе, слусају их. Тако се ова наука квари и погресно интерпретира. Видите каква је књига из историје у основним и средњим сколама. Написана је веома лосе, незанимљиво. Када је видите, тако написану, немате зељу да је отворите, а камоли процитате и уците. Смесно је колико ми историја имамо. Како ко додје на власт, тако историја поциње. Колико властодрзаца - толико историја. Где је ту народ? Ста би од свега тога требало да запамти? Ста да сацува као истину? Да ли истина, заиста, постоји у историји? Требало би да Академија наука објасни народу да наса историја датира и пре тог 7. века......

18 јан 2012 00:26 Одг: Српски језик кроз историју #3644

  • сањајдонацију
Публициста црногорског поријекла који живи у Београду Драшко Шћекић, иначе аутор радова о прецима данашњих Срба:

„Ја сам лично увјерен да су Срби одиста један од најстаријих индоевропских, односно европских народа и да су они претходили, и именом, а и својим начином живота, постоје трагови, Славенима. Да се све то на крају развило из једног коријена, из једног језгра.“


Публициста Драшко Шћекић:

„Колијевка Срба и Словена је Подунавље, односно Лепенски Вир. То је и потврђено и установљено. Колијевка бијеле расе је такође баш ту из Подунавља. Моја сазнања иду уназад око седам и по до осам хиљада година, до оних првих трагова, било да се ради о легендама, предањима, а онда и о првим писаним забиљешкама о историјату, односно настанку индоевропских народа.“

Публициста Драшко Шћекић:

„Срби су аутохтони народ на Балкану. Ту су се настанили и живјели прије Грка. Ширили су се не само по Балкану, него су се ширили и до Енглеске и Азије. То је била једна велика маса која се љуљала на исток, на запад на сјевер и југ и она је као таква у себе упијала друге народе, али је друге народе и напајала.“


Публициста Драшко Шћекић:

„Срби су најстарији народ у словенском племену, а и у Европи, на основу извора, на основу истраживања, на основу сазнања највећих истраживача током 19. вијека, не само словенских и српских, неко и других народа.“

Аутор књиге „Сораби, истина о српству од искона“ Драшко Шћекић наставља:

„По ономе што сам ја сазнао, у неко давно вријеме – отприлике око седам хиљада година – кренуло се из Подунавља на исток, до Индије. Сеоба те врсте трајала је, не годину, него десетине, па и стотине година. И када је Александар Македонски дошао у Индију, он се већ могао споразумјети са тамошњим становништвом. Они су њега дочекали као свог сународника, као свог вођу. То су преци Срба или Словена. Ми овдје можемо истовремено да говоримо о Србима или Словенима.“

Аутор књиге о српству од искона Драшко Шћекић даље казе:

„Сви географи, па и хронолози, антички, па и византијски, сматрају да су Илири управо Срби.“

„Од тих древних Срба су фактички настали сви Словени, али су добили нова имена. Добровски, отац славистике, кад би се њега питало, он би предложио да се и даље сви Словени зову Срби. Мислим да је лингвистика ту основна наука која може да утврди порекло и настанак, не можда народа, али цивилизације.“

„Имамо илустрацију која говори о сеоби прије око четири и по хиљаде година прије Христа тих наших пра-пра, који су из Индије кренули на запад, преко Мезопотамије. Ту се многи народи већ били слили, а ови који су кренули са истока су стигли на Балкан. Постоје историјске истине, налазимо те Србе и у Троји, они су били браниоци Троје, један дио браниоца и то чувени. Послије освајања Троје су прешли Боспор и населили се на Балканско полуострво, негдје двије и по хиљаде година прије Христа.“

Драско Шћекић одговара на критике, да је псеудо историчар:

„Онда је псеудоисторичар и Шафарик, онда је псеудоисторичар и Добровски, онда је псеудоисторичар Сипријан Робер, онда је псеудоисторичар Ами Буе, лингвиста, онда су сви ти људи псеудоисторичари. Иначе су историја, вријеме и ратови који су били на Балкану и у Европи, многе те изворе, знакове и печате уништили, али у то што имамо, што је остало, ми у то морамо вјеровати.“

Драшко Шћекић оптужује да се историја фалсификује:

„Ако би сад прихватили ово о чему говоримо, онда би требало извршити ревизију историје, а они нису спремни да то ураде. Ми сами фалсификујемо нашу историју. Тражи се и тежи да се и ово историје и Србима заборави.“

18 јан 2012 00:35 Одг: Српски језик кроз историју #3645

  • сањајдонацију
Мит о златним касикама и друге Српске заблуде


Историјске заблуде толико су укорењене у наше поимање историје да је сваки покушај да се наша историјска свест ослободи митоманије и фаталистичке везаности за једном усвојене и прихваћене заблуде више него драгоцен. Управо је то и једна од главних тежњи Чедомира Антића у књизи "Историја и заблуда" (Еволута - Београд, 2005. године) да покаже како у историјском ткиву делују уврежене заблуде и предрасуде и колико оне чине део нашег историјског искуства.
У последњој деценији двадесетог века искусили смо сву трагичност споја историјских заблуда и политике. О томе сведочи ова књига, у којој је Чедомир Антић изнео и понекад горку спознају о величини, али и паду историје и њеном трагичном свођењу на дериват политике. То је, иначе, најопаснија позиција у коју историја може да дође и које је аутор и те како свестан, о чему убедљиво говори на страницама ове књиге. Како, онда, отргнути историју из тог кобног загрљаја политичке инструментализације и заблуда? Кроз веома занимљиво и лепо написане приче о најпознатијим и најтврдокорнијим заблудама у историји Чедомир Антић је демонстрирао и својеврсни поглед на историју, настојећи да покаже да је изузетно тежак и изазован пут од укорењених и непомиривих заблуда до историјске свести, која не почива на митовима и предрасудама већ на рационалном и озбиљном сагледавању историјских схватања.
Објављујемо део Антићеве приче о златним кашикама и виљушкама. М. Вучинић

Виљушке стигле тек у 16. веку


Догађај везан за причу о златним виљушкама и кашикама наводно се односи на значајан историјски сусрет између цара Светог римског царства, Фридриха И Барбаросе и великог жупана Стефана Немање у Нишу у XИИ веку (1189). Тада се цар предводећи Трећи крсташки рат на путу ка Цариграду састао са српским владарем, што представља и први велики излазак средњовековне Србије на позорницу међународне политике. О појединостима састанка у Нишу данас знамо мало, да је био раскошан, не треба сумњати, али не у мери у којој бисмо данас, узимајући у обзир прилике у Србији четрнаестог века, могли да замислимо. Још у време унука Стефана Немање, Уроша И, византијски посетиоци памтили су скромност, једноставност и чак примитивност српског двора, недостатак церемоније и згражавали се над чињеницом да су чланице владарске породице преле. Ипак, у популарној успомени насталој вероватно током XX века остала је представа према којој је Стефан Немања наводно приликом заједничке вечере јео са много пристојности потпомажући се златним есцајгом, док је немачки цар наводно јео халапљиво и разуме се рукама.
Аутентичност ове приче прилично је сумњива, и то не само због недостатка извора и скромности савременог српског двора, већ и зато што је мотив са златним кашикама и виљушкама аутентично пренесен у Србију из других балканских земаља, пре свега Грчке и Бугарске. Када је почетком владавине нациста у Немачкој због наводне паљевине Рајхстага суђено Георги Димитрову, будућег шефа Коминтерне и бугарског председника, један од сведока оптужбе, сам Херман Геринг, назвао је обичним варварином. Димитров му је на то спремно одговорио како заиста нема ни најмање права да му се тако обраћа пошто су његови владари јели голим рукама док су бугарски цареви користили златне виљушке. Оно што међутим ни Димитров, ни Геринг, ни многобројне српске патриоте из деведесетих година XX века нису знали јесте да су виљушке, какве су сами познавали, донесене у Европу тек у XВИ веку, и то у елизабетанску Енглеску.
(Из књиге Чедомира Антића
"Историја и заблуда")

18 јан 2012 00:36 Одг: Српски језик кроз историју #3646

  • сањајдонацију
РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 1
Играње са језиком

Строго узевши, највећи број „доказа” за своје замагљене тезе „новоромантичари” заснивају на подацима из лингвистике. Колико је то опасан и клизав терен, не треба посебно ни наглашавати. Озбиљно бављење овом научном дисциплином подразумева огромно знање, познавање читавог низа како модерних, тако и старих и изумрлих језика, знање, дакле, које, уз часне изузетке, „новоромантичари” не поседују. Уосталом, уверили смо се како неки од њих преводе латинске изворе, а о грчким или неким другим да не говоримо. Уз то, они неретко ратују и са сопственим, матерњим језиком.
Истовремено, сериозно бављење историјском ономастиком захтева и упућеност у огромну и тешко саглеdivу литературу која из године у годину нараста. „Новоромантичари” обично игноришу ту литературу, будући да за њу углавном нису ни чули нити их, у њиховој аутистичкој уображености, она уопште и интересује. У најбољем случају, али и то само код неких, њихова се литература зауставља на 19. столећу. Они као да су 20. век провели у некој врсти зимског сна. Ипак, та их чињеница не може поколебати да се устреме на најтеже проблеме и да с махнитом самоувереношћу верују да за свако питање имају одговор.
Ево шта о таквим „истраживачима” каже професор Александар Лома, данас свакако наш највећи стручњак за историјску ономастику: „Има око нас немало стварних слободних стрелаца и чак читавих паранаучних формација који с још више произвољности и необуздане маште врше свакојаке злоупотребе и насиља над језиком и посебно топонимијом, у циљу сензационалистичких и мегаломанских реконструкција своје националне прошлости. То још не би била толико невоља кад би они, пре него што изнесу пред јавност своје резултате, питали за суд неког стручњака, али ти људи без икаквог осећања интелектуалне одговорности држе предавања, иступају на гледаним и слушаним медијима и објављују књиге у високим тиражима, које се, што је најгоре, чак и добро купују. Неретко, своје излагање почињу оградом да нису баш стручни за материју о којој пишу (има их историчара, лекара, инжењера и разних других струка), а у закључку испада да су упркос томе (или можда баш захваљујући томе) дошли до генијалних открића, успели да разбију вековне заблуде и завере и изнесу на видело велике истине за које смо ми, који се сматрамо стручњацима, били слепи или смо пред њима хотимично жмурили. Наш проблем није само како њима објаснити у чему греше него и како то учинити с обичним конзументима њихових брљотина који нам се, збуњени или одушевљени тиме што су чули или прочитали, обраћају за мишљење. Ми нисмо, пак, у ситуацији да само презриво одмахнемо руком, него нас наша струка обавезује да штету која се тако чини поправљамо кад год и где год можемо.

Растегљиви критеријуми

Ако бисмо покушали да у најкраћем сведемо круцијалну аргументацију „новоромантичара” за немерљиву страну српског рода, онда бисмо дошли до закључка да је, по њима, свака реч на било ком језику која у себи има слова С, Р ил Б, неизоставно везана за Србе. Пример: Сурб, Сјарб, Сјарбин, Себр, Сербин, Сибир, Сибрин, Серб, Сербин, Срб, Србин (Д. Јевђевић); Сарба, Сербон, Серби, Сораби, Сороби, Соробати, Сабири (др Деретић); и тако у недоглед.
Ако је већ и то недовољно, то јест ако у таквим речима нема управо та три слова (С, Р и Б), онда ће у обзир доћи све речи које имају слова С и Р, као што су, на пример: Сорди, Сордиски, Серди, Сарди, Сардон, Сарда, Сармати, Спори, Сури, Саромати итд.
Како би међу Србе укључили и читав низ других племена чија имена немају неопходан предуслов - дакле, С, Р и Б, или С и Р, или у крајњем случају само С - они се довијају на разне начине. Из недоказиве и нетачне претпоставке да су Срби најстарији Словени - пошто су најстарији народ на свету, а по убеђењу „новоромантичара” јесу, онда су по неумољивој логици и најстарији међу Словенима - на волшебан начин српска старина доказује се и помоћу слова В и Н, односно слога ВЕН из назива Словен, па се тако, оп-хоп - као неки чаробњак у циркусу, показује да су, примерице, Венди и Венети такође Срби, „генетски” Срби, додао би такав зналац као што је др Влајић-Земљинички, једна од „ударних песница” такозване Српске аутохтонистичке школе.
Када им понестане и те муниције, неуморни истраживачи ће увек наћи потребан прикључак и наставити своју бесомучну лингвистичку игру у којој је све могуће, јер то је лутрија у којој сви добијају. У критичном тренутку, из шешира ће извући нови аргумент - Рашане, и спремно устврдити да је, на пример, „име Тракија само погрчено српско име Расија, као што су Трачани погрчени Рашани”. И тако даље, и тако све укруг. Сви најстарији народи које помињу сачувани расположиви извори, и који се зову на најразличитије начине, у ствари су само и искључиво Срби! Јер, код једног „новоромантичара” налазимо метафору која говори о снази „тог великог и силног народа који се хиљадама година као поплава разливао преко Азије и Европе”.

Марко „четује” по Интернету

Када је реч о комбинацијама у којима се доводе у некакву везу Етрурци и Рашани, цитираћемо мишљење професора Александра Ломе који пише: „У сваком случају, прича о вези наводног назива за Етрурце Расена са Рашанима има отприлике онолико смисла као кад бисмо на основу стиха народне песме о Марку Краљевићу ’Остави се, Марко, четовања’ тврдили да су Срби већ у 14. веку знали за Интернет.” За оне који немају основна знања о компјутерима потребно је мало објашњење. Израз четовање значи својеврсно претраживање, то јест „ћаскање” на персоналном рачунару, док се с друге стране израз четовање у песми о Марку Краљевићу односи на војевање.
Колико је тај „критеријум” који користе „новоромантичари” не само бесмислен него и бескрајно растегљив - јер се његовом овлашном употребом све може доказати - не треба посебно ни наглашавати. Неки од њих каткад одмах, без било каквог доказа, наравно, прогласе све то за српско, други, пак, доведу то опрезно у некакву везу са Словенима или Индоевропљанима на једној страници, а после двадесетак страница то наводе као чврсто изведен доказ. Госпођа Луковић-Пјановић, на пример, категорички тврди: „И у делу старог грчког историчара Херодота (484-425. г. пре Христа) јасно је да су његови Трачани, Скити, Венди, или Венети, Трибали, Илири, итд. сви одреда Срби.” Херодота, „оца историје”, већ стотинама година проучавају десетине научника широм света, али је само госпођа Луковић-Пјановић дошла до реченог закључка. Наравно, ако изузмемо њену сабраћу по „перу и родољубљу”.
И, најпосле, „новоромантичари” ће прогласити и древни народ Пелазга за Словене, односно Србе, јер то иде у прилог њиховим теоријама. Речју, код њих је заиста све могуће.

слика

Византолог Раdivој Радић, један од водећих савремених српских историчара, написао је књигу на какву је дуго чекала наша јавност. Радићева студија „Срби пре Адама и после њега”, објављена у издању „Стубова културе”, представља књигу о историји једне злоупотребе. Радић говори о фалсификатима, произвољностима и злоупотребама у тумачењу српске историје, поготово средњовековне и старије. Читајући Радићеву књигу, читалац лако открива како злоупотреба историје постаје основа за преваре у савремености.

Дакле, основна мисао водиља “новоромантичара” јесте поистоветити сва најстарија племена са Србима и онда приступити градњи “вавилонске” куле народа, при чему су наши давнашњи преци и извориште и утока. Да би се то постигло, користе се димне завесе тобожње учености, које замагљују видике недовољно упућенима, али у себи крију грубо непознавање основних начела научне методологије. Присутно је настојање да се силесијом тобожњих доказа, који нису одмакли даље од пустог домишљања, читаоци затрпају и да под тим Египат: Србија до Каира“теретом”, као омамљени, поверују у натегнуте псеудонаучне конструкције.
Потом се ти примери понављају више пута, при чему такво мултиплицирање има задатак да обезбеди снагу некаквог доказа. На том плану је најстрпљивија и најревноснија била госпођа Луковић-Пјановић која је на страницама своје књиге, потпуно разливена и без потребне унутрашње кохезије, безброј пута наводила поједине изворе у оригиналу, па затим доносила њихове преводе на српски. Онда је податке тих извора поткрепљивала цитатима из неких већ давно заборављених књига или расправа слависта који су живели и радили на размеђу 18. и 19. века, када је историјска наука још увек била без чврсте методологије, и којих се данас, бар кад је у питању етногенеза разгранатог индоевропског стабла, с много разлога више нико и не сећа јер нису издржали пробу времена, једини и непристрасан суд свим истраживачима. И овде, дакле, у другој фази - коју ни у ком случају не можемо назвати доказним поступком - госпођа Луковић- Пјановић доноси цитате поменутих аутора на француском или немачком, али и у српским преводима. Затим, у трећој фази, све то допуњује цитатима њених интелектуалних узора о којима говори дирљиво и трапаво патетично, а то су Милош С. Милојевић - чију библиографију чак доноси на страницама своје књиге, што је, наравно, сасвим бесмислено (али књигу треба учинити дебљом, што ће рећи ученијом и озбиљнијом по сваку цену) - и Сима Лукин Лазић.
Ево једног од њених типичних “закључака”: “Ова Школа (такозвана Српска аутохтонистичка школа - прим. Р. Р.) је сматрала, пише даље Живанчевић, да су они народи, који су живели на словенској данашњој територији: Дачани, Трачани и сви остали народи, који се помињу на Балкану, у јужној Русији и у средњој Европи, само разна имена Срба и њихових племена. Идентификујући Виниде, Венде, Венете са Херодотовим Сарматима и Енетима и са Хомеровим и Цезаровим Венетима, ова Школа је нашла Србе не само на Балкану и у централној Европи, већ и у Италији, на Пиринејима, у Бретањи, Хелвецији, Скандинавији - готово у целој Европи. А ослањајући се на ономастику и филологију нашла их је у северној Африци, Египту и Малој Азији.” Шта рећи на ово сем пароле: “Било куда, Срби свуда!”

Торта од сто спратова

Читав тај “научни” поступак госпође Луковић-Пјановић, изведен с привидно филигранском прецизношћу и бескрајним стрпљењем, личи на слагање некакве џиновске торте. Дакле, најпре, ред извора као што су дискутабилно схваћени и прокоментарисани Херодот, Птоломеј, Плиније, Прокопије или Нестор Кијевски, затим ред слависта-миљеника као што су Сипријен Робер, Суровјецки, Добровски, Шафарик, потом ред неизбежних Милоша С. Милојевића и Симе Лукина Лазића, па онда све из почетка. И тако у недоглед, па ко издржи!?
Ево једног подесног примера како госпођа Луковић-Пјановић комбинује и гради “вавилонску кулу” разних народа у којој се испостави да су, на крају крајева, ипак све сами Срби. Она најпре цитира извесног Франа Марију Апендинија (1768-1837) који је био наставник и касније директор гимназије у Дубровнику, и у предговору Ријечника илирско-талијанско-латинског, издатог у Дубровнику 1806. године, записао: “Према Хирканском мору (тј. Каспијском језеру) налазе се Циркаси, најратоборнији народ, који је дуго времена владао над Египтом под именом Срба. Тамо живе и казарска племена... и сви они вуку порекло од словенског стабла и служе се словенским језиком... Но и у мање давној прошлости, на Солданијевом двору у Египту, војници су, као некада Циркаси, словенски. Циркаси, наиме, потомци старих Сармата и с (њима) једнојезични, заузели су Египат...а тај народ, покорен тамо од Турака, измешан и данас постоји и говори (служи се) илирским језиком (овде престаје навођење сиротог Апендинија и почиње “супериорна” анализа госпође Луковић-Пјановић којој је све кристално јасно!?) - Анализа претходног текста (шта би с једначењем сугласника по звучности? - прим. Р. Р.), са свим допунама, могла би да буде веома дугачка, но - овом приликом - да подвучемо само најбитније: Ако су Циркаси владали над Египтом под именом Срба, онда је сигурно да су и они као Етрурци (Имајте милости и не уводите већ по ко зна који пут по реду ново и егзотично племе у тај Ваш етнички казан) имали - у неку руку - своје домаће име, и примењивали га сами на себе, зовући се Србима. Друго - ти Циркаси нису били усамљени представници некада веома распрострањеног српског народа - управо око Каспијског језера, Црног и Азовског мора и планине Кавказа. Јер, управо у тим областима налазимо Птоломејеве и Плинијеве Сербе, Сирбаце и имена направљена од исти основе.” У продужетку госпођа Луковић-Пјановић наставља да компликује ту смешу народа, наглашавајући да се никако не мимоиђу египатски хијероглифски натписи и барељефни, у камену урезани натписи, који су сачували успомену на “Ширадане” или “Шардане”, што “по извесним ауторитетима” одговара називу Срби, Сирбаци.

Као војнички шифарник

Мало нам је била линија Циркаси - Срби - Казари (ваљда Хазари!?) - Словени - Сармати - Илири, коју смо отпратили на једвите јаде и крајњим напорима, а сада нас збунише најпре Етрурци, па Серби, односно Сирбаци, а о фамозним “Ширданима” или “Шарданима”, који су само “пресвучени” Срби, односно Сирбаци, да и не говорим!
Кад смо већ код речених “Ширдана” или “Шардана”, а за информацију наших читалаца, ево објашњења стручног и беспрекорног: “Шардани..који су уздрмали Египат између 14. и 12. века пре Христа...којима су се придружили Филистинци (о, зар се и то може?).. ратници из Мединет-Хабу... то су људи са севера, Хиперборејани..”
Мало су нам били Циркаси - Срби - Казари (ваљда Хазари!?) - Словени - Сармати - Илири, па онда Етрурци - Серби, односно Сирбаци - “Ширадани” или “Шардани”, а ево нам сада и новог “двојца” Филистинци - Хиперборејани!
Ето овако изгледа научна лабораторија госпође Луковић-Пјановић - савршена као Колумбово јаје - и њена истраживачка лупа, по потреби како телескоп, тако и микроскоп. И, онда све испочетка, и све то у два тома на укупно седам стотина страница - згуснути редови, минималан проред, ситна слова - упорном пресијом на читаоца као да рачуна на његово изнуривање и чињеницу да ће у једном тренутку он изгубити стрпљење и, западајући у растројство, очајнички завапити:”Верујем Вам, госпођо, све Вам верујем, само да овако нешто више не морам да читам!”
На овај начин обликован, доказни поступак, разумљиво је само по себи, претвара се у необавезну и разгаљујућу играрију у доколици која неодољиво подсећа на дечију игру асоцијација или некакав војнички шифарник (лозинке за стражу: Игла - Игало, Шабац -Шанац, Спуж - Пуж, Лозница - Лозица итд.).

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 3
Чарли Чаплин из Чапљине

Име Хорват, Хрбат и Хрват, како рекосмо, појављује се први пут у шестом веку по Христу. Првобитно се то име изговарало Хрбат и Хрбати и није значило посебан народ, него су се Хрбатима звали, називали они Срби који су становали по хрбатима или гребенима планинским...”
Да ли је оваквом “научном” начину размишљања уопште и потребан коментар? Истовремено не могу а да не поставим и следеће питање: Да ли је могуће да је и аутор овог далекосежног закључка збиља могао да поверује у њега?
Или, други пример, из књиге госпође Луковић-Пјановић. Посреди је поново један од њених миљеника - Сипријен Робер: “Између осталих, он (С. Робер - прим Р. Р.) наводи илирску краљицу Церију - Цериа -, за коју каже: ’А зар Церија, та илирска краљица, не носи своје име по планинској области око Цера?’ Овакав закључак нам доста каже о Роберовом познавању српског језика”
И господин Драшко Шћекић, енциклопедиста такозване Српске аутохтонистичке школе, удворички и без трунке било какве интелектуалне сумње, прихвата ову вратоломну ономастичку играрију Цер-Церија.
На исти начин, с истоветним степеном веродостојности - следећи неумољиву логику Цер-Церија - могли бисмо да покажемо да је донедавни амерички потпредседник Ал Гор добио презиме по Црној, Фрушкој, Мокрој, Светој или некој петој - Гори. На исти начин, дакле, може се “доказати” да је Чарли Чаплин добио презиме по Чапљини, Џемс Кук по Бабином Куку, руски председник Владимир Путин по селу Путинцима, бивши амерички председник Бил Клинтон по Клини, а садашњи Џорџ Буш по Бушком блату у Ливањском пољу.
На овај начин све се може доказати, све што помислимо, а ово ћемо илустровати неколиким примерима у којима ћу покушати да следим учењачку логику “новоромантичара”. То је чудо које повезује најудаљеније тачке на Земљи и с лакоћом преброђује не само огроман простор него и епохе људске цивилизације.

На раздраганој љуљашци маште

Колико сам обавештен - а великодушно допуштам могућност да грешим јер сам с библиографијом “новоромантичара” ипак само делимично упознат - нико од њих није се досетио да Канаду прогласи чисто српском, такорећи “генетски” српском земљом. А, ево и објашњења, и доказа чврстог “као град Варадин” да је Канада управо једна српска земља, да “српскија” не може бити.
Прича је то која сеже у најранија столећа, не тако давно после Христовог рођења, прича је то која казује о немирном духу српског племена. Дакле, група храбрих Словена - Срба, вођена радозналим рухом, одважила се да на својим чувеним моноксилима - маленим чамцима израђеним од једног дебла дрвета - крене преко Атлантика. Једноставно, нису веровали у оно што је писало код Херкулових стубова - данашњег Гибралтара - додуше, на латинском, али не мари: Иби дефицит орбис (Онде нестаје свет, односно - тамо је крај света). Јер, из епске поезије добро је знано да су Латини љуте варалице!
Дакле, много векова пре него што је Кристофор Колумбо на галијама “Нина”, “Пинта” и “Санта Марија” кренуо на своје путовање - па чак и више векова пре (евентуалног!) путешествија Викинга - Срби су кренули пут континента који ће се касније неправедно назвати Америка, уместо да понесе име Србија, Сорабија, Сарабија, Србадија или слично. Видимо их како на својим чуновима броде бескрајном пучином Атлантика не бојећи се огромне водене масе и неба које се понекад цакли и налик је на аквамаринску слузокожу, а каткад је олујно сиво и претеће.
“Куда пловимо?” - после много дана, питају неки међу Србима. Најмудрији лаконски одговара: “Пловимо ка нади! Јер, копно је наша нада!” Ту смо: ка + нада = Канада. Када су, напокон, досегли копно - знатно северније него Колумбо - ту су земљу назвали Канада.
Кад смо већ на тлу Северне Америке, можемо да објаснимо и име велике реке која се улива у Атлантски океан, а протиче кроз престоницу Сједињених Америчких Држава - Вашингтон. Реч је о реци која се зове Потомак! И читаоци су намах живнули, већ им видим осмехе на лицу, јер одмах погађају о чему је реч. Наравно, то је чиста српска реч - овога пута од првог до последњег слова, без било каквих примеса. Дакле, Срби су не само походили него и настањивали и тај део Новог света много пре Викинга и Колумба.

Зимбабве - зима баби

Да су наши преци имали насеобине у Европи и Азији, то смо већ знали, да су настањивали и Америку, то смо управо сазнали - поносан сам на свој мали допринос (мада стрепим да то неко раније већ није “установио”) - а шта је са Африком?! Срби су поуздано настањивали и Црни континент, уверава нас госпођа Луковић-Пјановић, а она то најбоље зна! У својој књизи она наводи миленије “у току којих су се Срби кретали преко Азије, Европе, па и преко северне Африке, оснивајући државе, кроз дуго време већ одавно нестале”. Додуше, поменута је само северна Африка, али као мали прилог њеној чврстој тези приложићу следећи доказ којим се и на југ “шири” простор Црног континента који су Срби настањивали.
Опет је посреди прича о једној групи Срба која је лутала унаоколо и крстарила Африком тражећи место где би могли да се скрасе. Јер, одвајкада је познато да су сеобе - судбина Срба. Као и остали стари народи, путовали су заједно како ратници и жене, тако и деца и старији чланови, једном речју - сви. Десило се да су једне ноћи законачили на неком месту где је температура осетно пала - како иначе бива у појединим деловима Африке, познатим по великим температурним осцилацијама. Ујутру је једна бака, која се у току ноћи прописно смрзла, толико дозлогрдила свима жалећи се како јој је било зима и како се прехладила да су то место одмах назвали Зимбабве (зима баби, баби је зима). Куд ћете убедљивији доказ од овога?!
Гледајући неке атласе на којима је приказана Африка, видим и слику насмејаног црнца. Помислих у себи с помешаним осећањима: “Можда ћеш умрети, а нећеш сазнати да си Србин и да је српски ’мајка свих језика’ јер не каже се узалуд “Говори српски да те цео свет разуме”! А, зашто то не знаш? Зато јер не читаш праве књиге, књиге које су написали Доброслав Јевђевић, др Олга Луковић-Пјановић, др Јован И. Деретић, др Борис(слав) Влајић-Земљанички, Драшко Шћекић и њима слични.”
Будући да смо после Европе и Азије “апсолвирали” и Африку, остаје нам далека Аустралија. Овога пута најмлађи континент остављам “новоромантичарима” уверен - у ствари, без било какве дилеме - да ће они с лакоћом и тамо наћи Србе не само пре “дођоша”, као што су били разноразни Англосаксонци, него и пре локалних аустралијских урођеника.
РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 4
Крстивоје открио Америку

Као што смо рекли, све речи које садрже гласове С, Р и Б (или, евентуално, Ш, Р и В), према мишљењу „новоромантичара’’, несумњив су доказ о српском пореклу. Отуда се недвосмислено и јасно, ако следимо речену логику, намеће примамљива мисао: Зашто и гласовита Сорбона у Паризу не би била српска кад за то, према неумољивој поједностављеној логици „новоромантичара’’, постоје сви потребни предуслови? Уз мало муке, а уз примену већ усвојеног растегљивог доказног поступка, и то би се лако могло доказати. Ево, дакле, новог задатка за те марљиве и неуморне прегаоце.
Истина, неки тврде да је Сорбону у 13. веку основао Робер де Сорбон, дворски капелан француског краља Луја ИЏ Светог, најпре као дом за студенте и професоре теологије, а временом као најутицајнији богословски факултет. Али, то је мишљење германске Берлинско-бечке школе и као такво, наравно, ништавно је. По налогу Ватикана они скривају чињеницу да је речени Робер де Сорбон био заправо Србин.
Или, допуштено је претпоставити, наши „новоромантичари’’ старину од тричавих седам стотина година, колико постоји Сорбона, у поређењу с хиљадама година битисања српског рода на планети Земљи сматрају безначајном и стога недостојном већег истраживачког труда, поготово што су они навикли да време рачунају само у миленијумима.
С друге стране, поново ми је пукло пред очима, могло би се доказати и да је Шервуд - где уместо С, Р и Б имамо Ш, Р и В, а то му дође на исто - изразито српска реч, а да је, сагласно томе, Робин Худ брат од стрица Краљевића Марка.

Примери проф. Александра Ломе

У једном предавању, које је у марту 2001. године одржао на Лингвистичкој секцији Филолошког факултета, професор Александар Лома је дао читав низ примера који би могли да заголицају бескрајну машту „новоромантичара’’ и буду им путокази у даљем „трагању’’ за нашим давним прецима. Међутим, он је у наставку дао беспрекорно изведено сциентистичко објашњење свих побројаних топонима. Да видимо како то изгледа!
„Полазна тачка било је име реке у Јужној Африци - Орање. ’Из детињства се сећам, пише наш колега, како су у мом родном селу имали обичај за воду кад потече мутна да кажу да је као орање. Такво значење би добро пристајало великој равничарској реци каква је Орање - али да ли је могуће да су наши преци некад стигли чак до Африке.’ Да погледам, рекох себи, има ли у том делу света још које српско име, па ако има, ту може бити нечега. И ево: усред Африке држава Чад. Када човек потамни у лицу, код мене се каже почадио. Продирући са севера, преко Сахаре, у дубину црне Африке, наши преци су се ту први пут срели с људима чађава лица, Црнцима, па су и земљу назвали по томе.
Мора да су затим завладали добрим делом континента као робовласници и трговци робљем. Успомену на то чува име земље Бијафра од српске робовласничке девизе Биј Афра!, тј. ’Туци роба Африканца!’, као и име главног града данашње Кеније Најроби, јер је ту некад био трг на којем су продавани најбољи робови.

Од вести до „закључка”

Да бих сликовитије објаснио рад „историографске’’ лабораторије „новоромантичара’’, горко ћу се нашалити и послужити се једном паралелом, карикатуром коју сам својевремено дао у једном новинском интервјуу. Мислим да је пример једноставан и поучан, а, што је најважније, није ни тако далеко од истине. Претпоставимо да се пред нама налази само следећи податак из некаквих пожутелих новина: Дана 14. октобра 1962. године „Црвена звезда’’ је победила „Партизан’’ са 2:1 (податак је, наравно, измишљен). И ниједна реч више. Вест је, дакле, крајње штура и остајемо ускраћени за било какву другу информацију. Јасно је да из таквог „историјског’’ податка није могуће много извући. Међутим, наши „новоромантичари’’ ће, на волшебан и само њима знани начин, из ове немуште информације да извуку читав низ далекосежних и прецизних закључака. Они ће спремно издиктирати саставе тимова, резервне играче, имена и презимена судија и тренера - ако је потребно, и са њиховим средњим словима - навешће ко су били стрелци и у којим минутима утакмице су падали голови, даће подробан метеоролошки извештај (температура, ваздушни притисак, сунчаност, брзина ветра), саопштиће тачан број гледалаца (рецимо - 43.507), па, ако је то у „националном’’ интересу, и њихова имена.

Тој српској владавини у Африци крај је учинило ширење ислама. Задње наше упориште био је југ континента, а граница је једно време ишла баш реком Орање. На то се односи позната претња Краљевића Марка у народној песми: Море, Турци, не газ’те Орања! На другој страни, муслимани су нас потиснули све до источне Индонезије. Тамо су последње уточиште Срби нашли у планинским пределима острва Тимора, како то каже бесмртни Његош: Ор’о гњездо врх Тимора вије, јер слободе у равници није.
Под притиском иноверних завојевача, део Срба се иселио из своје вековне постојбине. Препловивши Атлантски океан, открили су Америку. Први Европљанин који је ступио на њено тле није био Кристофор Колумбо из Ђенове, него бокељски морепловац Крстивоје/Крсто Голубовић из Ђеновића. По карактеристичној узречици његових морнара „богоми’’, „боготи’’, главни град Колумбије и дандањи носи име Богота. У Јужној Америци Срби су стигли све до аргентинских пампаса, о чему сведочи само њихово име, које је настало асимилацијом од сампас - место где се стока пусти сама да пасе, што је врло добар израз за екстензивно сточарење у тим пределима.
На север америчког континента Срби су се ширили у два смера: североисточном и северозападном. Они први дали су име држави Невади, по живом песку тамошњих пустиња, јер је на српском невада оно из чега се не можеш извадити. Придев сијер, ’беличаст’, имамо у имену планине Сијера Невада која је тако названа због својих снежних врхунаца. Све уз пацифичку обалу, део тих Срба стигао је чак до Аљаске, где су се настанили и живели од риболова, па се земља прозвала Аласка, ’рибарска’.

Мани то, ба! = Манитоба

Потомци оних других Срба који су ишли на север дуж обале Атлантика кумовали су реци Потомак на којој данас лежи престоница Сједињених Држава Вашингтон. Доспели су све до Канаде и основали тамо њену данашњу престоницу Отаву, чије име на српском значи сенокос. Једној њиховој групи, састављеној од Босанаца, није се свидела канадска клима, па су се окренули на југозапад рекавши Мани то, ба! Стога се и дандањи део Канаде око језера Винипег зове Манитоба. Та босанска група избила је у средишњем делу континента на реку Мисури, па су хтели да је пређу и продуже даље на запад, али су се на десној обали већ били населили Срби од оног пацифичног огранка, и нису им дали да превеслају на њихову страну. Стога Босанци прозову негостољубиву земљу преко реке Небратска-Небраска, а сами остану на левој обали Мисурија и подигну ту многе воденице, по којима се тај предео прозвао Омаха, јер се српски омаха, омаја, каже за воду која прска са воденичког точка.
Ево, драги читаоци, како се „новоромантичарским’’ начином, дакле, једноставним асоцијацијама, безазленим и необавезујућим слагањем топонима, нехајним поигравањем са сличнозвучним именицама и придевима може показати да су Срби доминирали на неколико континената. Јер, на овом се нивоу - на овој играрији А. Ломе - и завршава „доказни’’ поступак „новоромантичара’’. Усхићени смо, јер смо се уверили да је Србија - цео свет!

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 5
Збуњивање збуњеног народа

Није слуцајно што су се „новоромантицари” размахали управо у завршном десетлецу ХХ века. Рец је о једном од најмуцнијих раздобља новије прошлости српског народа, о деценији сталних сукоба у окружењу, медународних притисака и свеприсутног сиромашења, деценији дубоке летаргије, деценији, дакле, потпуне националне дезоријентације. Због тога су теорије псеудоисторицара, без обзира на своју неутемељеност и фантазмагорицност, код дела српске популације деловале као мелем на рану, као слабашна утеха за несрецу која нас је снашла, као последње прибежиште у вртлогу опасно урушеног националног самопоштовања.
Како се догодило да су поједини од „новоромантицара” у наведеном периоду задобили тако велики простор и „славу”? Остављајуци за тренутак по страни лицне побуде с којима су писци псеудоисторијских књига кретали у своје подухвате - лицна промоција, користољубље, умишљена мисија непоткупљивог историка, тобожње родољубље, нагло пробудена свест о српству које је претходно потискивано југословенством, ксенофобија, идеја да се буде паметнији од званицних, „заблуделих” историцара из „прашњавих” кабинета (набрајамо само неке од могуцих мотива) - стице се утисак да су замагљене теорије о неизмерној српској старини и планетарној распрострањености Срба оцигледно биле по вољи неким од оновремених центара политицке моци. Само се тако може објаснити огроман простор који су „новоромантицари” добили у многобројним медијима (новине, радио, телевизија).

Плодни сусрет псеудоисторицара

Свакодневно запљускивати народ прицама о томе да су Срби најстарији, а уз то још и „небески народ”, и да им зато сви остали завиде и, штавише, мрзе их, ишло је у прилог појединим политицким номенклатурама. Таквим изјавама, како је то формулисао академик Божидар Ферјанциц, само се још више збуњивао вец ионако довољно збуњен народ. При том је од споредне важности питање да ли су поменути центри политицке моци веровали у небулозне теорије „новоромантицара”. Сва је прилика да нису, али их у том времену - а вероватно ни пре ни после - историјска истина уопште није ни занимала.
Другим рецима, дошло је до плодног сусрета и укрштења псеудоисторицарских амбиција и уског и огољеног прагматизма који је руководио поједине групације политицких моцника да за властите интересе једноставно употребе „освешцене” науцнике. Ова неискрена сарадња, ова напрасно пробудена „љубав из рацуна”, ова, дакле, сумњива симбоиза, оцигледно се допала обема странама. У сваком слуцају, ни једни ни други нису имали ништа против такве сарадње. Покушају историцара од заната да уредницима појединих медија укажу на бесмислено промовисање и глорификовање псеудонауке наилазили су на лаконски одговор да је рец о „двема” школама које они, као непристрасни и демократски оријентисани посматраци, равноправно третирају.

„Олгијански пут”

Медутим, оно што је било поразно, а о цему ниједна од поменутих страна уопште није бринула, јесте погубан уцинак који су ненауцне теорије произвеле на друштвеној свести српског народа. Прицама о старини и посебности Срба, којима су поједини медији просто засипали своју публику, придружили су се и разноразни пророци, мистици најниже врсте, приуцени астролози и примитивни шарлатани. Њихове квазитеорије биле су толико примамљиве да су се лепиле за свест дела народа и потхрањивале аутизам, ксенофобију, самодовољност. Отуда не треба да цуди цињеница да су њихове „историјске”, астролошке, апокалиптицне и свакојаке безвредне књиге - како то инаце бива у временима кризе и расула - имале многобројна издања и високе тираже, упореdivе са издањима и тиражима које су некада имале само логаритамске таблице или „мали кувари”.
Истовремено се показало да постојеци прируцници за српску историју, као нека врста противтеже квазиисторијским књигама, нису у стању да код дела српске популације издрже „нелојалну” конкуренцију ових других. Поменуцемо само два таква прируцника који су, додуше, такоде доживели више издања - вец класицну историју Срба Константина Јирецека и Историју српског народа групе аутора. Да ли су они недовољно „комуникативни” са широм циталацком публиком, да ли су заморни због обиља цињеница, да ли су исувише херметицни? Побројана питања захтевају озбиљно истраживање, али би можда требало размислити о писању популарних повесница српског народа, наравно ослоњених на сериозна науцна истраживања. Упркос свему, не можемо да се отмемо утиску да це део циталацке публике увек следити сензационалистицке и ненауцне тезе о пореклу и прошлости Срба.
Нароциту улогу у подстицању националне самодовољности одиграли су поједини истакнути посленици јавног живота који су непрестаним подсецањима настојали да нам у главу улију сомнабулне теорије да смо најстарији, најбољи, да смо, заправо, изабрани народ. Појавиле су се и синтагме „Сви смо ми Олгијанци” и „Олгијански пут”. Ове новокомпоноване реци, они примерци новоговора - придев олгијански и именица Олгијанци својеврстан су „омаж” господи Олги Луковиц-Пјановиц. Медутим, таква аутистицка становишта унела су додатну конфузију у ионако усковитлане националне страсти и нанела велику штету српском народу.

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 6
Сликар коме је све јасно

За Милића сам одувек био сигуран да је луд, али генијално луд, и стога могу увек издати уверење да је чисти г еније”. Овако је записао лекар-психијатар Веселин Савић у предговору аутобиографије сликара Милића Станковића, познатијег као Милић од Мачве, а ту оцену пренео је и дневни лист “Политика”. Што се мене, пак, тиче, морам признати да сам генија сасвим другачије замишљао.
Управо је овај сликар, током несрећне десете деценије 20. века, безброј пута иступао као нека врста гласноговорника такозване Српске аутохтонистичке школе. Експониран на многим медијима, грмео је како су Срби најстарији народ на свету, бесомучно нападао германску берлинско-бечку школу и најгоре говорио о Српској академији наука и уметности. Ишао је чак дотле да је предлагао да се српским академицима - међу којима има научника светског угледа - одузму докторати и дају нови које би требало да напишу тобож непристрасно. Дати себи за право да се на тако површан и увредљив начин вреднује научни допринос учењака Српске академије наука и уметности, и то из области о којима угледни сликар нема појма, само по себи говори о помањкању доброг укуса. Јер, не треба посебно ни наглашавати, Станковићева упућеност, у историју у најбољем случају није могла да одмакне даље од скамењеног знања једног гимназијалца или, вероватније, под теретом година, умногоме исхлапелог знања давнашњег средњошколца. Истовремено, Милић Станковић је нереалним и сасвим небулозним причама настојао да подигне пољуљани морал свеколиком српству. У одређеним круговима словио је за једног од највећих родољуба и синова “небеског народа”.

Господари света

Милић од Мачве најчешће се појављивао у необичном руху које бисмо могли означити као некакву мешавину одежде свештеника, одеће жовијалног пажа и гардеробе децентног кицоша. Ево како га описује састављач једног новијег мемоарског списа, говорећи о изложби Станковићевих слика на самом почетку деведесетих година прошлог столећа: “Аутор се појавио са закашњењем, ушао на споредни улаз и кроз шпалир гостију прекорачио полако, без једне речи, одевен у црну мантију, с необичном беретком и високо подигнутим штапом. Два дана раније, док су покушавали да спакују слике у комби, видео сам га, у фармерицама и мајици, како изнервиран сочно псује сестру сопственој слици, спреман да је изгази... Али, сада је започела представа и он више није био обичан смртник. Сместио се у плетену фотељу, забацио поглед негде у неодређеном правцу, у даљину, преко људи којима је стајао дах... Уметник узе штап и на исти начин, театрално, напусти вилу у правцу возача и аутомобила.
Упадљиво је да је Милић Станковић раних деведесетих година прошлог века бахато претио целом свету. Ево једног примера таквог његовог иступања: “Ускоро ће Срби бити господари света. Већ сада Срби располажу тајним оружјем из такозваног Теслиног пакета, предатог 1943. године амбасадору Фотићу. Ако само једна бомба падне на Београд, Ватикан, Беч, Бон и Загреб биће протресени изнутра силином формуле В на трећи = нула. Када се то деси Атлантиђани ће се појавити и прогласити Србе империјалним народом, који ће од тог часа у име њих завести ред на Земљи и загосподарити светом... Зато нас из љубоморе сви и мрзе, осећају да смо старешине свију народа од Хималаја до Пиринеја. Па само завијају око нас као прегладнели вуци. Гладни су примата. Шта им можемо кад су се претворили у узно црево. Материјалисти једни.

Вампирске вечери

То фамозно Теслино смртоносно оружје веома је често помињао, а није био ни тако мали број наших сународника који је поверовао у такве приче. Штавише, Милић Станковић је и на такозваним вампирским вечерима призивао српског вампира да помогне Србима у борби против светских моћника. На питање једног новинара о томе какве су шансе српског вампира у борби против Немачке и Сједињених Америчких Држава, истакнути сликар дао је следећи одговор: “Српски вампир ће наџивети и победити светски вампиризам. Јер, ми на овим балканским теренима још нисмо потрошили нашу митску снагу. Главна снага српског вампира је у мирису који уништава непријатеље. Поред тога, његово тајно и смртоносно оружје је Теслина бежична енергија. Формула се налази у такозваном Теслином пакету који је песник Јован Дучић добио од Тесле 1942. године.”
Да би поменутом смртоносном оружју дао додатну снагу, Милић од Мачве је испевао и клетву којом је запретио Америци и из које преносимо само неколико делова:

Уста ти се заврат окренула,
Губа ти се на дом распратила,
Обадва ти ока исцурила,
Те вранама жива храна била,
...
Ускрсово јаје не шарала,
Своја оба у менгеле мет’ла,
што Бејкера и Буша донела.
...
Америко, Броз те усрећио,
Нек и тебе ропац крвав снађе,
што границе Брозове признајеш!
Индијана постала држава,
Не слушала Вашингтон килави!
На југу те спопало беснило,
Те црначки гневи уморили!
Клетва моја са небеских соха,
Нека буде Божја промисао,
Њеног дејства никад не отргла,
Докле Србе набеђењем држиш.

Како тугаљиво ове речи - Срби господари света, Теслин пакет, српски вампир, бежична енергија - звуче данас, после само десетак година и после свега оног што смо у међувремену морали да преживимо. Премда ће неко рећи да је посреди мистицизам генијалног сликара, више сам склон да његова наклапања спустим у прозаичну раван и да их назовем правим именом. Без много увијања и околишања, мислим да је овде превасходно реч о преиспољним будалаштинама.
  • Страна
  • 1
  • 2

Анкета о капиталним пројектима

Анкета о капиталним пројектима
 
Општина Ариље.  © 2005 - 2018