Општина Ариље - Најновије вести

Општина Ариље - Најновије вести Општина Ариље - Најновије вести
  • Повећајте величину слова
  • Нормална величина слова
  • Смањите величину слова
Добро дошли, гост
Корисничко име Лозинка: Запамти ме
  • Страна
  • 1

ТЕМА: Контролисани хаос: балканска методика

02 мар 2014 23:38 Контролисани хаос: балканска методика #8606

  • сањајдонацију
Контролисани хаос: балканска методика


Запад није могао да трпи дугогодишњег лидера Југославије Слободана Милошевића, непопустљивог и трвдоглавог, који је до краја веровао у комунистичке идеале и бранио интресе не само Срба, већ и других народа бивше Југославије.

90-их година много снаге и средстава је било потрошено да се он оцрни у светским медијима, како би се подржала опозиција, изазвало незадовољство народа. Чак када су бомбардовали 1999. надали су се да ће озлојеђени Срби сменити председника пред ужасом бомби које падају. Ипак то се није десило. Народ је због отпора насиљу збио редове око Милошевића и издржао. Морала је да се примени друга методика. Смена власти у Југославији у октобру 2000. само са стране чинила се неочекиваном, једноставном и сасвим логичном, чисто унутрашњом ствари Југославије. У ствари она се брижљиво припремала и реализовала по плану разрађеном ван граница Југославије.

За 10 месеци пре избора у СРЈ шеф немачке дипломатије Јоша Фишер заједно са државним секретаром САД Медлин Олбрајт тајно се састао у једној од просторија хотела Интерконти у Берлину са најугледнијим представницима југословенске опозиције који су се договорили о кандидатури за предсендичку дужност – тада још малопознатог у Европи, али симпатичног за Србе Војислава Коштунице. Био је означен акциони план, издвојена средства, написан сценарио како да се он доведе на власт.

После извесног времена из Будимпеште у земљу је било прећутно пребачено 30 милиона долара, углавном из САД, како би се пред изборе снабдела опозиција компјутерима, телефонима и другом техником. Стотине активиста било је припремљено за тај рад у иностранству.

У 40 градова где је локалну власт предтављала опозиција, стигло је око 45 милиона марака из Немачке под видом хуманитарне помоћи за директну подршку опозиције у Југославији. Део новца је узет из фонда немачког МИП, намењеног за Пакт стабилности.

Широко, али „врло и врло тајно“ пружана је подршка и опозиционим југословенским медијима. Новине су снабдеване хартијом, добиле су технику за штампу, а локалне радио и ТВ станице савремене предајнике, бесплатни доступ западним новинским агенцијама. И новинари су обучени на краткорочним курсевима у Немачкој. Од краја 1999. године за опремање опозиционих и независних медија у Југославији било је потрошено 4 милиона марака. А Дојче веле, уз сву прописану буџетску штедњу, инвестирао је 10 милиона за проширење свог емитовања на Југославију.

Истовремено се припремало јавно мњење у Европи и Америци, за које је дмократија опозиције супротстављена диктатури постојеће власти. Како би се поколебали упорни Срби, око Југославије се звецкало оружјем на маневрима НАТО-а. Светлост на крају тунела требало је да постане за Србе обећања да се одмах укину санкције и земља подржи економски.

Смена власти била је планирана за изборе. Још нису били објављени чак прелиминарни резултати, а опозиција је прогласила себе победником. Запад ју је одмах подржао.

Истовремено опозиција је припремала акције непослушности на улицама престонице, ако руководство земље не положи своја овлашћења на први захтев. Опозиција је организовала уличне поворке у Београду и другим градовима Србије.

Митинге у престноци подржавали су добровљци из провинције који су стизали специјално припремљеним аутобусима. Симболични су постали трактори који су ушли у град и представљали вољу народа за слободом. Манифестације су биле добро организоване и снабдевене свим неопходним.

Специјалну припрему у Мађарској су пролазили „посматрачи“ (по правилу из редова омладине) на биралиштима, које су учили како треба да се понашају за време избора.

Посебна улога била је поклоњена специјално организованим и прпремљеним омладинским одредима Отпора који су подржавали опозицију.

Демонстранти је требало да створе привид негодовања читавог народа, масовност, непоколебиву вољу, непрекиндост у одбрани демократије. Они су прво митинговали на улицама, затим су прешли на „нереде“: разбили су просторије Социјалистичке партије, запалили телевизију, упали у Скупштину, запалили је и уништили све гласачке листиће. Запад је пожурио да назове догађаје у Србији револуцијом, поздватио је свргавање Милошевићевог режима. Слободан Милошевић је био приморан да призна свој пораз.

Сценарио свргавања рећима у Србији је био толико успешан да је практично без измене био примењен у Грузији и Украјини. при томе опозиционери Грузије су обучавани на територији Србије, а Украјине и у Србији и у Грузији. Ипак искуство постреволуционарног периода учи нас следећем. Ако САД неком и помажу да свргне власт, онда не зато да дозволе земљи да се успешно развија путем демократије. По правилу, држава губи право самостално да решава своју судбину и мора да за услуге плаћа ограничавањем суверенитета.

Тако су сменили власт у земљи коју дуго нису могли да разруше. Али остала је још Савезна Република Југославија, симбол непопустљивости, независности и самосталности. Требало је урадити тако да и ова држава нестане са карте Европе. Уз послушну демократску власт то је било лако. Овде више нису биле потребне револуције, већ пристанак врхушке политичких елита. Сценарио је изгледао овако: СРЈ претворити на неколико година у конфедерацију Србије и Црне Горе, а затим је поделити на две независне државе уз могућност даљег парчања Србије. И све је успело, чак мирније него што се претпостављало.

Хавијер Солана је стигао у фебруару 2003., предложио у уском кругу руководству Србије и Црне Горе да признају чињеницу прекида постјања такве државе као Савезна Република Југославија и да усвоје Уставну повељу, написану негде у Европи, која означава рађање нове земље преко ноћи. Он није наишао на отпор. Парламент у томе није учествовао. Референдум није одржан. Договори у четири ока су означили престанак постојања државе која је имала скоро стогодишњу историју. На рушевинама Југославије појавила се „државна формација Србија и Црна Гора која није имала аналога у савременом систему међународног права и касније (2006) брзо и прилично безболно се распала на две државе. И то је учинио Хавијер Солана који је за Србе био ратни злочинац, бацао бомбе на њихову земљу 1999. године. Управо нејасни правни оквири нове државе омогућили су да се скоро безболно пређе на поделу већ Србије и Црне Горе, на одвајање Србије од Косова. После 2000. године Косово и Метохија се корацима од седам миља приближавала независности.

При новој власти активизирана је сарадња са Међународним трибуналом за бившу Југославију, био је ухапшен бивши председник Слободан Милошевић. Западна заједница добила је право да на територији Југославије решава већину питања, укључујући кадровска, војна, и чак постојање саме државе. Национални, културни идентитет Србије, као и патриотизам постали су у медијима нежељени појмови. Такође је био учињен покушај да се стави под контролу владе армија, специјалне службе, МУП. У армији је започела реформа која је дотакла пре свега официрске и генералске кадрове.

Тужно је говорити о томе да се у Србији и Црној Гори десила ревизија резултата и садржаја рата у Хрватској, БиХ, на Косову. Она је означена процесом самобичевања, признањем кривице Србије за многобројне жртве у ратовима на територији Хрватске, Босне и Херцеговине. То је довело до тога да насиље нас српским народом и Србијом (од сакнција до бомбардовања) прећунто буде прихваћено као примена заслужне казне за политику 90-их. Осим тога, такав став морално оправдава дејства агресора на Балкану. Без обзира на то што се 73% становништва Србије изјаснило против НАТО-а, а 52% против програма Партнерство за мир, влада отворено говори о сарадњи са Саверноатлантским блоком, а у Европи и САД не сумњају да ће све балканске земље обавезно ући у НАТО. Услови придруживања програму Партнерство за мир прилично су строги: сарадња са Међународним трибуналом, реформа оружаних снага и ситема одбране по систему НАТО-а, као и прекид свих веза са армијом Републике Српске. Србија је већ закључила неколико прилично судбинских споразума са НАТО-ом (О копненим линијама комуникације, 2005; Спорзум о безбености информација, 2008; низ договора са САД и сл.), који проширују могућност додатног размештања трупа НАТО-а на Балкану, њихове дислокације и прегруписања за даље пребацивање у друге регионе, као и контроле над армијама некада непослушних балканских држава.

Смена политичких елита у Србији проглашена је на Западу успешном, сценарио плодотворним. И они га тиражирају под руковдством САД, истина, већ српски момци. Срђа Поповић је на челу групе под називом ЦАНВАС и обучава (не)насилним методама смене власти све које пожеле. Поповић није оригиналан. Он популарише у масама теорију америчког филозофа Џина Шарпа који је за потребе америчке обавештајне службе проучио и описао искуство борбе за смену власти. Срђа Поповић усрдно дели своје искуство свргавања власти са опозицијом многих земаља света. И Белорусија, Украјина, а сада и Босна и Херцеговина – нису изузетак. Догађаји у Украјини треба да буду вакцина руској политичкој елити, како би препознала планове за семену политичке власти које тако дуго смишља Вашингтон и код нас.

Слушали сте коментар руководиоца Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН Јелене Гускове.

Контролисани хаос: балканска методика
  • Страна
  • 1
Општина Ариље.  © 2005 - 2018