Opština Arilje - Najnovije vesti

Opština Arilje - Najnovije vesti Opština Arilje - Najnovije vesti
  • Povećajte veličinu slova
  • Normalna veličina slova
  • Smanjite veličinu slova
Добро дошли, гост
Корисничко име Лозинка: Запамти ме

Профил за Mišo M Mladenović (misomladenovic1)

  • ВАН МРЕЖЕ
  • Registered
  • Ранг: Prolaznik
  • Датум регистрације: 04 јун 2014
  • Временска зона: GMT +0:00
  • Локално време: 09:40
  • Порука: 28
  • Преглед профила: 1378
  • Карма: 2
  • Место: Непознато
  • Пол: Непознато
  • Рођендан: непознато

Потпис

Поруке

Поруке

emo
Сердар Јован Мићић је рођен 1785. г. у златиборском селу Мачкат. Био је хајдук, затим учесник 1 српског устанка. а истакао се у 2 српском устанку. Био је деснаа рука Милоша Обреновића. Као награду за показана велика јунаштва, књаз Милош га одликује, али и прогласи за Сердара рујанске нахије, са седиштем у Чајетини. Ту сердар изгради велики конак, упориште са шанцима и пропратним зградама. Нажалост, цео конак је страдао у 2 св. рату, само су сачувана врата, која се налазе у музеју у Београду. Сердар Мићић се нарочито истакао у померању границе са Турском у селима према Дрини: Мокра гора, Вардиште, Котроман, где је пред очима ослабљених Турака померао гранично коље.и ширио територију Србије. По природи је био брз, прек и енергичан, али праведан, па су га се бојали и Турци и Срби. Имао је други конак у Ариљу, у близини ариљске цркве. Ту је боравио у позадини, као у некој „викендици“ и отуд полазио са четом јуришника у борбу са Турцима.
Ариље је већ давно било ослобођено од Турака и полако се формирало, као варошица. Куће становника су биле од дрвета, покривене сламом, тако да је конак Мићића био врло угледна грађевина, на два нивоа и са прелепим доксатом на горњем спрату. Поред конака су биле још неколико зграда за боравак чете војника, хан и друге пропратне грађевине, око којих се полако формирала варошица.
У свом настојању, да што више помера границу према Дрини, био је познат у народу. Наш нобеловац, Иво Андрић га је лепо описао у приповеци „Велетовци“, описујући његове грубе и храбре методе померања границе. Познавали су га Филип Вишњић и Његош, а кумовао је са Смаил агом Ченгићем.
Као већ позната историска личност, десна рука Књаза Милоша, често је пролазио кроз Кремне, где се почео ширити глас народног пророка Милоша Тарабића, који је предвиђао пад Милоша Обреновића. Изненађен и њутит, сердар Мићић посети Милоша и запита га за своју будућност. Милош мирно одговори:
.-Умрећеш од глади“!
Изненађен сердар, да би проверио Милоша, рече:
-Ајде, погоди, шта ће она бременита ждребица ождребити?
-Ождребиће женско и имаће краћу задњу десну ногу.
Сердар нареди да распоре кобилу и за чудо из стомака искочи женско ждребе са краћом задњом десном ногом.
Сви су занемели од чуда, а сердар се скоро онесвестио од страха.
Убрзо, књаз Милош ослаби и буде принуђен да сиђе са власти, услед династичких борби. Тако и сердар Мићић западе у затвор, једва извуче главу, али би осуђен на доживотну робију. Иако богат са врећама злата, није вредело и није се могао спасти, иако је нудио стражарима „шаку злата за кору хлеба и чашу воде“. Тако се обистинило Тарабићево прорицање. Некада страх и трепет, познат и славан, умро је у мукама. Сахрањен је у порти, поред ариљске цркве.
Овај последњи податак потврђује, да је Ариље имало велики значај у животу и личности сердара Јована Мићића.
Колико је тај значај био велики за личност сердара Mићића, толики је и значај његовог конака зa Aриље. Поновно „васкрснуће“ конака показаће сву захвалност српског народа ужичког и ариљског краја борби за ослобођење Србије од петвековног ропства под Турцима. Сву суровост, помешану са јунаштвом, које је сердар имао у својој природи, само су потврда чињенице, да смо као Срби били принуђени, да се као такви носимо и на крају победимо силину Отоманског царства.
Мала Србија, мала одабрана чета храбрих сердарових јуришника побеђује, али и зла судбина узима свој данак на крају крајева. Шта је живот, него борба за права, слободу и истину. Све има и своју цену.

-------------------------------------------------------------

Имао сам пре 2 године прилику, да се упознам са једним уваженим културним радником из Хрватске, Мате Марасом. Приликом упознавања преко интернета, г. Марас, видећи да сам рођен у Ариљу, написа ми ове лепе речи:
„Ви сте рођени у Ариљу, једном лепом месту познатом по великом јунаку Сердару Јовану Мићићу“.
Услед овог пријатног изненађења, дуго сам био поносан.



5 априла 2018. године Мишо М. Младеновић
Београд акад. сликар и писац
КО ЈЕ БИО СЕРДАР ЈОВАН МИЋИЋ ?
Категорија: Pravila ponašanja
emo
Тешко је писати о објекту, кога нема на свом месту. на коме је почивао скоро 200 година. Срећом, још није касно, да васкрсне у свој својој лепоти и красоти.
Реч је о Конаку сердара Јована Мићића у Ариљу. По доступним историским изворима, Конак је подигао сердар Јован Мићић 1833. године, у центру Ариља, стотинак метара испред цркве Св. Ахилија. Сердар је био позната историска личност у првој половини 19 века., пореклом из ужичког краја. Конак је сазидан у типичном стилу ондашње варошке архитектуре, са два нивоа. На горњем је прелеп доксат, где се могло поседети и посматрати, шта се дешава у центру варошице.
Велико раздобље од времена зидања храма Св. Ахилија, 1293. године, задужбине краља Драгутина, који је наслоњен на темеље старије манастирске цркве, која је била и седиште Моравичке епархије, па преко златног доба Немањића и мрачног периода турског ропства, није нам оставило никаквог градитељског трага, све до Конака сердара Јована Мићића. Ово је разумљива и реална слика историског периода од око 500 година, која није иза себе оставила ништа, осим православне вере и постојања српства.
Зграда Конака је због тога значајна, јер је то прва и једина очувана грађевина, која ставља тачку на мрачни период ропства и тако отвара нови период светлије будућности Србије и српског народа.
Убрзо, Ариље постаје лепа варошица, са формираном чаршијом и старим зградама. У њој. Конак, као једини и најстарији сачувани објекат српског градитељства 19 века, под заштитом је Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда, као и цео простор око цркве Св. Ахилија у пречнику од око неколико стотина метара унаоколо.
Стицајем околности, пре неколико година, услед трошног грађевинског материјала, постојала је опасност од урушавања зграде. Реаговао је Републички завод, па је извршено стручно демонтирање грађевине, тако да је око 70% очуваног грађевинског материјала збринуто. Чека се тренутак, да се изврши реконструкција Конака на бившој локацији, ако то дозволе услови, или у близини.
Било како било, када се заврши реконструкција, добар је предлог, да Конак постане Музеј града Ариља, где би били смештени и црквене драгоцености, као и археолошке ископине из околине Ариља, а које се сада налазе у Музеју Ужица. Следећи ову визију скоре будућности, лепо је доживети слику, како туристи обилазе храм Св. Ахилија, а затим улазе у Музеј града Ариља.
Већ 10 година је прошло, како је Републички завод из Београда, а на тражење Општине Ариља, добивши лиценцу од Министарства кулзуре републике Србије, припремио обиман пројекат за реконструкцију Конака. Чека се погодан тренутак, (финансије), да поменута визија постане реалност.
---------------------------------------------------------------------------
Велика је погодност, што је приликом демонтирања Конака очувано око 70% грађ. материјала. То значи, да приликом реконструкције, када се тих 70% материјала угради у реконструисану зграду, ми можемо слободно и са поносом рећи: „Ово је Конак сердара Јована Мићића из 19 века“. Али, уколико се изгради нови Конак, налик на стари, ми нећемо имати могућност, да се похвалимо важном чињеницом, да је то Конак, већ да је то нова зграда изграђена по узору на стару, оригиналну.
Огромна и непроцењива је разлика између ове две чињенице.

22 марта 2018.године Мишо М. Младеновић
Београд акад. сликар и писац
О КОНАКУ СЕРДАРА ЈОВАНА МИЋИЋА У АРИЉУ
Категорија: Kultura i informisanje
emo
ШТА ДА СЕ РАДИ ?

Живимо у време, када нам се пружа могућност, да у слободном времену изаберемо разне могућности задовољавања, која су у складу са личним интересовањем. сваког од нас. Моје лично има потребу, да буде усклађено са испуњењем жеља, али и са степеном едукације и проширењем знања. Наравно, за такве потребе има довољно материјала из свих области; културе, политике, науке итд.
Да се осврнем на средњи слој људи, који чине огромну већину друштва. Сликовито, они чине масу, као што је средина хлеба, када се расече погача. Горњу кору чине особе, које поимају значај и сврху живљења и усавршавања, или то истражују. Доњу кору чине људи, који на жалост, не показују никакве потребе за стицањем знања, усавршавањем, често ни криви ни дужни, што су се ту нашли, нити имају свест о свом положају.
О „средини хлеба“, рекао бих неколико речи.
За њих има „хране“ у изобиљу. Највише она долази са разних страна, са улице, из кафића, али и са програма телевизије, са часним изузецима РТС 2 и дигиталног програма, као и понеког доброг програма осталих других канала телевизије, Остали програми обилно хране и задовољавају масу, која је задовољна и тражи- још. Узајамно се разумеју, одобравају и подржавају, Ни једни, ни други, не покушавају, да у себи пронађу потребу, за макар малим духовним просвећењем, да се мало помуче и да се крене нагоре. А, зашто би то и радили?
Најбоља слика тог стања може се видети у лику и положају једног популарног члана жирија такмичења „Звезде гранда“, када бахато дигне ноге на радни сто, забаци се у фотељу, (неки пут и падне на леђа) и у таквом положају ради свој посао. А остали чланови жирија, закићени разним шеширићима, окићени перикама разних боја, као папагаји, свађају се међусобно, са речима пуним граматичких неправилности. Уместо да им циљ буде оцењивање квалитета гласа извођача, они им прво упућују овакве речи: „много си слатка“ („сладак“), „имаш лепе ноге, ципеле, хаљину“, „шта имаш у панталонама“- са провером, -или све обрнуто.
За кога се све ово приказује? Па за ону „средину хлеба“, која из дана у дан нараста. Јадан јој квасац!
Да и не говорим о „Паровима“. Лепо је чути добар и нов глас, младих неоткривених талената, па и оних из серије „Никад није касно“, али аутори и чланови жирија, морали би се потрудити, да себе мало више едукују, јер излазе пред далеко шири аудиторијум, него што је онај, који се на њиховим концертима појављују.
Шта да се ради?

25. новембар 2016. године
Београд

Мишо М. Младеновић
акад, сликар .
ШТА ДА СЕ РАДИ ?
Категорија: Kultura i informisanje
emo
ВЕЋУ СКУПШТИНЕ ОПШТИНЕ АРИЉЕ

ПРЕДЛОГ

Молим чланове Већа, да на првој следећој седници узму у разматрање мој предлог о промени садашњег назива „Улице Виктора Зевника“, у нови назив: “Улица монахиње Ђенадије“.

Образложење
Према наводима из књиге Проф. др. Светислава Петровића "Добраче", стр. 186-187, види се, да је Виктор Зевник био крвник, који је монахињу Ђенадију Ђорђевић, родом из Латвице, недужну заклао у мнастиру Клисура, 1941. године.
Недопустиво је, да и даље једна од најлепших и најдужих улица у Ариљу носи име овог нечовека. Недужна његова жртва је заслужила, да дотична улица од сада носи назив : "Улица монахиње Ђенадије".
Надам се, да ће Веће подржати мој предлог, који сам подносио још пре две године, али је исти био затурен.
Прилог: фотокопија две странице из поменуте књиге.

29 јула 2015.године
Ариље

Мишо М. Младеновић
акад. сликар
Иницијатива за промену назива улице Виктора Зевник
Категорија: Kultura i informisanje
emo
Иницијатива за промену назива улице Виктора Зевникa

ПОШТОВАНИ ЗЕМЉАЦИ,
БРАЋО И СЕСТРЕ!

Уверен да владају дезинформације или незаинтересованост по многим питањима, желим да Вас упознам са једном од многих неправилности која је присутна међу нама у Ариљу. Није ми циљ да своју личност стављам у први план, из неких других разлога, већ да заједнички исправљамо девијације које постоје и о којима се мало или нимало зна.
Овог пута реч је о називу улице Виктора Зевника, једне од најлепших и најдужих улица у Ариљу. Користећи се многим сведочанствима, а као најважнијим и најрелевантнијим извором података, пишем овај текст.
У књизи проф. др Светислава Петровића Добраче[1] изнет је жалостан догађај који је потресан за сваког иоле поштеног човека. Укратко, из описа трагичног догађаја види се јасно ко је био Виктор Зевник - крвник, који је заклао недужну монахињу Ђенадију Ђорђевић на камену изнад манастира Клисура 1941. године.
Монахиња, родом из Латвице, која се почетком Другог светског рата, по својој дужности, затекла у неком манастиру у источној Србији, под претњама и злочинима бугарских фашиста који су надирали у нашу отаџбину, склонила се у свој родни крај, у манастир Клисуру. Ту је убрзо дочекала сурову смрт од стране суровог Словенца, Виктора Зевника, који се затекао у ариљском партизанском одреду.
Потресао сам се и згрозио над овим злочином. Почео сам да испитујем грађане Ариља, Трешњевице, Латвице, па и грађане који станују у улици Виктора Зевника, са питањем: Знате ли, ко је био Виктор Зевник? Жалосно и поразно, нико није знао! Ова неинформисаност код људи, па и оних из власти, потврђују чињеницу да се баве површинским стварима, а да их када чују истину, итекако забрине и вољни су да се ова неправда што пре исправи. Морам рећи, има и оних које ова неправда не дотиче, нажалост.
Решио сам да се изборим да се ова накарадна појава исправи. Имам и предлог који износим пред Вас, драги суграђани. А то је да се име крвника Виктора Зевника брише са имена дотичне улице, а да се усвоји нови назив улице: Улица монахиње Ђенадије, чија је недужна крв проливена у манастиру Клисура 1941. године.
Ја Вас уверавам да је моја осуда злочина, који долази са било које стране, било које војске - чиста, исправна и етички и морално. Очекујем Вашу подршку. Покушао сам на протоколаран начин да се ова девијација (а има их још) исправи. У децембру 2013. године, после промоције монографије г. Светислава Петровића Добраче у Ариљу, поднео сам писмени захтев уз образложење г. Милану Стевановићу (тада заменику председника Општине), који ми је предложио да тако поступим и да ће он мој захтев спровести Већу Скупштине општине Ариље, на даљи поступак. Лично сам му предао захтев у руке, али он никада није уврштен у дневни ред Већа, до дана данашњег. Крајем прошле 2014. године затражио сам од г. М. Стевановића објашњење, као и заведени број мог предмета, али опет ништа нисам добио, до данашњег дана, ни објашњење, ни било какав одговор.
Моја иницијатива се нипошто неће угасити због овога, већ ће само ојачати. Почетком маја ове године био сам на разговору код председника општине г. Зорана Тодоровића да потражим подршку, да се ово што пре реши. Обећао је подршку и затражио почек до краја ове године. Спреман сам да, уколико се ништа не догоди ни после овог рока, предузмем излазак на улице Ариља, Латвице, Трешњевице, Дивљаке и манастира Клисуре за прикупљање потписа грађана Ариља, који се буду сложили са мојим предлогом, а мислим да ће сви подржати ову иницијативу. Надам се да ако дође до овог поступка, да ћу имати Вашу пуну подршку и помоћ.

ПРИЛОГ: прекуцани чланак из поменуте књиге Добраче, проф. др Светислава Петровића, стр. 186 – 187.

Смрт монахиње Ђенадије Ђорђевић

У Протоколу умрлих манастира Клисуре од 9. децембра 1941. године стоји:
Ђорђевић Ђенадија, Латвица, 9. 12. 1941. године
(стр. 80 Бр. 3 – у изводу)
Гаврило, игуман манастира Клисуре, 12. октобра 1987. године:
Горе изнад Манастира, на путељку који води узбрдо био је дуго камен са записом да је ту заклана калуђерица Ђенадија. Видео сам тај камен. Касније сам га поново тражио и њега више није било[2].
Смрт монахиње Ђенадије дуго је, највероватније због идеолошких стереотипа, била табу тема. Овај догађај је расветлио наш познати историчар Новак Живковић још далеке 1986. године, али то никада и нигде није публиковано.
Монахињу Ђенадију Ђорђевић заклао је 9. 12. 1941. године Виктор Зевник, борац ариљске партизанске чете, који ће на завршетку Другог светског рата бити проглашен за народног хероја Југославије.
Његово име и данас (у време писања ове монографије) носи једна од највећих улица у Ариљу!
Према казивању Видана Аћимовића и Богдана Стојића, прича има следећи ток:
- Монахиња Ђенадија, родом из Латвице, избегла је у манастир Клисура почетком рата из неког манастира у Македонији, бежећи испред бугарских окупатора. Била је млада и лепа.
У то време у манастиру су били монаси Доментијан, за кога се говорило да је добро знао немачки језик и да је петоколаш, као и да сарађује са четницима, и Венијамин, о коме нико ништа ружно није рекао.
На несрећу, неки неодговорни људи доводили су у вези Ђенадију и Доментијана, што ће је убрзо коштати живота.
По продору Немаца на ослобођену територију новембра 1941. године, један део бораца ариљског партизанског батаљона наш'о се у Добрачама у рејону Вучијака, где су се организовали у комбиновану чету. У штабу чете били су Недељко Вукотић, Љубиша Петровић, Виктор Зевник[3], који се овде сматрао као командир чете, и Божо Поповић.
Овде су се затекли и борци из орашачке чете и делови чачанских партизанских јединица.
Наведене јединице су имале задатак да прихвате главнину чачанског партизанског одреда која је одступала од Драгачева преко Трешњевице.
Тих дана у ратним јединицама и околним селима много се говорило да је читав крај препун шпијуна. У штаб ариљске партизанске чете протурена је вест се један опасан шпијун, највероватније неки фолксдојчер из Баната, са радио станицом и много другог пропагандног и компромитујућег материјала, крије у добрачком манастиру. Донета је одлука да се упути патрола у манастир, пронађу и приведу наводни шпијуни и монахиња Ђенадија, изврши претрес и заплени сав компромитујући материјал.
У патролу су одређени Виктор Зевник, Драги Михајловић - Џуџо и његов брат Јовиша[4].
Патрола је претресла манастир и друге манастирске објекте. Није пронашла наведеног шпијуна из Баната нити пак монаха Доментијана, такође није пронађена ни радио станица. Наводно су пронашли неки пропагандни материјал. Зевник и Џуџо су пронашли калуђерске мантије сашивене од тешког вуненог штофа и обукли их преко свог одела! Поред тога, Зевник је на главу ставио калуђерску камилавку, а око врата велики крст. Повели су са собом несрећну монахињу. После краћег саслушања у штабу чете, који је био стациониран у Филиповићима испод Вучјака, донета је без икаквих доказа одлука да се Ђенадија одмах ликвидира. Образложење је било да је наводно она крива што је одала четницима и Немцима Милицу Радосављевић, Планку Јаношевић и Ратка Јовановића.
Пресуду је извршио Виктор Зевник. Он је заклао Ђенадију „уз онај поток што води од Вучјака поред манастира“ (Богдан Стојић).

Након овог злочина донета је одлука да се конфискује храна у манастиру. Задатак је поверен овој патроли. У току претреса патрола није никог пронашла у манастирским просторијама. У једном одељењу наишли су на велики сто прекривен белим чаршавом. Очекујући да је ту сакривена вечера за четнике, један из групе је повукао чаршав. Показало се да је то био мртвачки покров и под њим убијена Ђенадија, припремљена за сахрану (Видан Аћимовић).
Брзо су изашли из просторије и упутили се према Вучијаку, а са собом су потерали једну краву и једног коња и нешто других ствари које су покупили у манастиру (Богдан Стојић).
Сутрадан су латвички четници, после борбе против партизана на Вучјаку, отерали краву и коња у свој штаб.




ДАТУМ: С ПОШТОВАЊЕМ
10. јуни 2015. године Милосав Мишо Младеновић,
Ариље академски сликар и писац,
тел. 031/891 - 422



[1] Петровић, проф. др Светислав, Добраче, Београд, 2013, стр. 186 – 187, текст под називом Смрт монахиње Ђенадије Ђорђевић који је на крају текста изнет у целости.

[2] Необјављена архива Новака Живковића. стр. 80. Податке о убиству Ђенадије, дали су Видан Аћимовић, борац ариљске партизанске чете, у разговору са Живковићем 10. септембра 1986. године и Богданом Стојићем 27. октобра 1987. године

[3] Виктор Зевник је био избеглица из Словеније. До одласка у партизане прихватио га је у своју кућу Лука Јовановић из Добрача. Био је изузетно вредан и радан, због чега су га људи из комчилука ценили.

[4] Видан казује да је у пароли можда био и Рашо Нешовановић. али није сасвим сигуран.
Иницијатива за промену назива улице Виктора Зевник
Категорија: Kultura i informisanje
emo
ЧАРШИЈА

Од вајкада, главна улица у Ариљу, која иде од Горње, па до Доње, назива се „чаршија“. Ни Ужице, ни Ивањица, ни Пожега немају, колико ја знам-чаршију. Само Ариље се поноси тиме и требало би, да се не само назив, већ и лик старе чаршије очува, макар са неколико старих преосталих кућа. Нажалост, једна по једна, неосетно нестају а зидају се нове зграде, неки пут са архитектуром и стилом, који нема везе са старим градитељством а неки пут као реминисценција старих кућа, које су порушене.
Као дете, сећам се старе чаршије, пепуне дућана и разних услужних продавница: пекара, кафана, месарница и осталих продавница.
У центру је била „Пошта“, Општина у згради преко пута „Соколског дома“, Апотека преко пута Конака сердара Јова Мићића а на улазу у Ариље, предивна црква Св. Ахилија, задужбина Краља Драгутина из 13 века. Основна школа је била „подцрквом“. Доктор је имао амбуланту усред чаршије, а породилишта није било, јер је једина бабица Цана порађала породиље по кућама. Тако сам се и ја родио у једној кући у чаршији, где је тада моја породица становала.
Кафана је било највише у чаршији, па онда дућана и пекара. Најпривлачније, за нас децу су биле пекаре, јер смо трчали „ко ће пре“-до оне пекаре, где се могао за ситне паре купити „запањац“, чим се огласе пекари са повиком „вруће печење“, уз ударце сатаре о пањ, на коме се печење секло.
Дуж чаршије су се деца играла „ора“, купа и царића. Пуцале су по неки пут прангије ударцима о тротоар а било је и „битака“ између дечака Горње и Доње чаршије, нарочито за време рата, што је и логично.
Добош са добошарем је био главна атракција за децу. Наравно, није постојала друга могућност оглашавања. Вести, које су добошари читали биле су за време рата, разне објаљве, наредбе и забране, „полициски час“ од-до, али неки пут најављивање ретких приредби или фудбалских утакмица.
Добошари су на малом добошу, прво лупали удараљкама неколико минута, на три места: на почетку чаршије, у средини и на крају, негде испред Мидине кафане. После читања текста, добошар лупи још 3-4 пута, да се зна, да је крај. Углавном су деца трчала, да чују добошара, као да нешто разумеју. Ретко би приступио понеки докон грађанин или пролазник.А онда би деца ишла за добошарем, да поново чују, шта он то говори, на следећој раскрсници.
Чаршија је свако вече имала шетаче и тај провод се звао „корзо“. Младићи и девојке, по двоје или троје, мала деца, шетају се низ полумрачну чаршију, по ко зна који пут. Некада и старији, у необавезном разговору, са коментарима и шалама, тек да би се насмејали, неки пут и без неког значајнијегг повода. Дође се до близу цркве и онда „на лево круг“ па назад, све до близу дућана Мила Вукотића. Па опет, све до скоре поноћи. Некад се свраћало у дивну башту, „Расадник“, на романтгичне разговоре.
Ето, то је била ариљска чаршија мог детињства. Остало је још неколико зграда из оног доба, које би требало сачувати по сваку цену. Да поменем неколико: Конак на првом месту, Галерија-некада Домаћичка школа, Вељовића зграда, и бивша Апотека, сада Библиотека, зграда старе Општине, „Соколски дом“, Бјекића кафана („Јединица“), куће: Думбеловића, Давидовића, Ђурђа Глишића, Бјеличића, Грујовца, М.Мајсторовића и П.Неговановића, репрезентативна зграда Миленка Глишића, Мила Вукотића и Миде Петровића и на крају чаршије кућа и кафана Воја Јелића, као и мало даље, кућа и кафана Перишића. Ван језгра чаршије, у попречним улицама има још неколико значајних старих кућа: у Подобали Василијевића кућа и кућа свештеника Јова Гордејева, затим Кућа Ж. Ћирковића, М.Милошевића „Ћата“, М.Никитовића, Бјекића двориште, вила Пера Марковића потпуковника, зграда старог Суда. Можда сам неку кућу прескочио.
Градски урбанисти не воде рачуна, о очувању старе чаршије, о чему су и на студијама учили, већ једва чекају, да се нека стара оруши, па да је докрајче и да изграде нову зграду, са више спратовв. Што већа, боља зарада влансику, на овом нечасном послу.
Бојим се, да ће наши унуци само у присећању изговарати реч „чаршија“, а да неће остати ни једног обележја некадашње лепе и дичне старе ариљске чаршије.


25 јула 2015.године
Ариље

Мишо М. Младеновић
акад. сликар и писац
ЧАРШИЈА
Категорија: Kultura i informisanje
emo
МАЛИНЕ-ДА, АЛИ ИСПОД ЊИХ И ИСПОД СВЕГА МОРА ПОСТОЈАТИ КУЛТУРА

Није спорно, да је малинарство подигло Ариље на ноге. Сви смо поносни на ту чињеницу. Али, као што рече г-ђа одборник на последњој 28 седници Скупштине општине Ариље, „осим малина, постоје и говеда“. Хтела је рећи с правом, цела привреда би требало да се стави на ноге.
Нико не помиње културу, бар колико пратим седнице Скупштине и колико сам лично ангажован по неким питањима културе у Ариљу, са тежиштем проблема око реконструкције Конака сердара Јована Мићића.
Познато је, да је култура темељ сваке успешне државе. За мене је Ариље моја држава. Одавде су ми преци, овде сам рођен и Основну школу учио. Најлепше дане проводим у Ариљу и наравно, стало ми је да и овде култура почне да се, додуше стидљиво, појављује ту и тамо.
Очигледно, да је томе допринео муњевити налет „Арлемм“-а, а претходно низ концерата озбиљне музике, приређених у „Соколском дому“, први пут у Ариљу. Многи градови у Србији имају: „купусијаду“, „кобасицијаду“,“пршутијаду“, па чак и „цревијаду“ (Ћуприја), које „манифестације“ финансиски помажу дотичне општине. Наше Ариље има „Арлемм“, где узимају учешћа највећи уметници и професори Србије, а сутра можда и из иностранства. Долазе познати ученици и студенти-победници многих такмичења у земљи и иностранству. Долазе њихови родитељи, гости, новинари и сниматељи, претставници Министарства културе Србије.
И сад, замислите, неко од уважених гостију или учесника концерата, има потребу да се послужи тоалетом у Дому културе, званом „Соколски дом“. Распита се за те просторије и покажу му правац. Почне да се спушта и провлачи кроз неке катакомбе и долази некако до врата, отвара их и налеће на, извињавам се на изразу, „чучавце“, прљаве и смрдљиве. Ако у брзини и чуђењу приступи напред, чека га дебела бетонска греда у висини главе, која се баш и не види у полумраку. Није ни чудо, што сам у оваквим крајње непријатним условима, пре неколико година, распалио главом о ту греду, приликом сусрета са овим примитивизмом у згради „Дома културе“, а испод бине, на којој се изводе дела Баха, Моцарта, Бетовена, Чајковског.......
Дође на свечано отварање „Арлемм“-а Председник општине, или њгов заменик, гарнитуре власти, која је се затекла, да отвори свечаност, али после, на концерте не долазе. Значи, обавили су „посао“, а о њиховој личној потреби за културом, ни говора. Частан изузетак је др. Љубица (личност из бивше власти), која потврђује, да има наде у борби за културом у Ариљу и да тај напор нема везе са тренутном и уопште, са политиком, већ је та борба изван и изнад политике.
Видите ли грађани Ариља, где нам је култура?
Годинама се у Општини праве годишњи буџети, а нико у било којој власти не види и не осећа шта се дешава испод бине „Дома културе“. А у сали, у ове вреле дане, макар да има клима уређај, да се не отварају врата за време концерата, да би ушао свеж ваздух. Па то није неки идатак, али се из тога види небрига, неодговорност, бахатост и осионост. Воде се борбе око цена малине, штрајкује се, одборници се препиру, оптужују једни друге, гласају и надгласавају. Дали смо им гласове, да се тако понашају.
Срамота је, да немамо људе, који ће да кажу, доста је!
Доста са примитивизмом, доста је са простаклуцима, са прљавштином око контејнера, са дивљим депонијама око Ариља, доста је са пијанством и псовкама, гласно и на сваком месту!
Хоћемо нов хотел на месту ругла, архитектонског промашаја (арх. М. Митровић), некадашњег „Елена“. Што пре треба то урадити, пре свега. У центру Ариља, на дивној локацији, да можемо позвати и сместити све уважене госте и за време „Арлемм“а и пре и после њега.
„Млинарев сан“ је далеко од центра, а и он није репрезентативан, као што то Ариље заслужује. Само треба чути викендом, каква „музика“ завија у њему и око њега, Некада, у Средњем веку, Ариље је било седиште Моравичке епархије, а данас нема хотел!
Постоје „Мајски дани културе“ са понеком значајнијом изложбом, али и ту се провуче неко „сликање улица и пешачких прелаза“. и сл. Не треба се заваравати ситним догађајима, тобож „културним“ и то уврстити у културна збивања.
Морамо се изборити за праву културу. Како? Са људима из власти и одборницима, тешко, скоро никако. Ситуација је мрачна и песимистичка.
Шта ће бити са Конаком? Борим се више од 5 година, на све начине, као Дон Кихот са ветрењачама. „Нема пара, нема пара!“ И Општина и Црква-исти одговори.
Уколико пропадне и последња шанса за реконструкцију Конака од сачуваног грађевинског материјала, дајем реч, да ћу тужити Општину Ариље за безосећајност, неразумевање, глупост, некултуру, -свим релевантним институцијама, Министарству културе Србије, УНЕСКО-у, који ће тада бити запрепашћени, када сазнају, шта се дешава у једном лепом малом месту у Србији. Чуће о Ариљу и њеним грађанима, заслепљеним малинама, који не знају о култури, ама баш ништа и да су допустили, да једна лепа стара зграда из 19 века, оде на ђубриште.
И ако се то, не дај Боже и деси, не верујем, да ће се ико од људи са врха власти постидети, што је допринео тој културној трагедији. Слећи ће раменима и кренути кући, да гледају „своја посла“.


14. јула 2015. Године
Ариље

Мишо М. Младеновић
акад. сликар
МАЛИНЕ-ДА, АЛИ ИСПОД ЊИХ И ИСПОД СВЕГА МОРА ПОСТОЈ
Категорија: Kultura i informisanje
emo
ГДЕ СИ КУЛТУРО?

Гледам врло често, на дигиталном програму ТВ, концерте озбиљне музике, на отвореном. Снимци су из неке европске земље..Присуствују десетине хиљада слушалаца. Извођачи и диригенти, врхунски. Диван је осећај, видети, да људи цене, упијају и уживају у правој уметности.
Где смо ми Срби ту? Ђускање и зановетање на „концертима“, и разним закмичењима, омладина залуђена ниским, најнижим нивоом вредности. Неповратно изгубљене генерације за необећавајућу будућност.
Да ли би било боље, да не гледамо тај дигитални канал, да се учауримо и ћутимо? Да трпимо тортуру лупања маљем у главу? К у л т у р о, г д е с и?
Борим се 5 година, са малом групом људи, за спашавање једне мале зграде из XIX века, у Ариљу, Конака сердара Јована Мићића, да не оде на ђубриште. Толико тешко иде, скоро се тапка у месту, због неразумевања, због недостатка културе код наших људи. К у л т у р о, г д е с и?
Хошемо ли се предавати и ћутати? Коме се обраћати? Зар си толико далеко, арено позлаћена Сунцем у заласку, пуном људи, који без даха, слушају узвишену музику?
К у л т у р о, г д е с и ?

15. новембар 2014. године
Београд

Милосав Мишо М. Младеновић
акад. сликар, тел. 2628~269
ГДЕ СИ КУЛТУРО?
Категорија: Kultura i informisanje
emo
ШИШКЕ, ШИШКЕ

Невероватно популарне и присутне, понајвише на ТВ и код женског рода. Када су умерене, могу бити врло симпатичне. Мада их има и код мушлог рода, ређе, али се могу видети и на тим лицима. Ја сам, служећи војску, давних 60~тих година прошлог века, као и сви регрути, био ошишан до главе, чим сам крочио у касарну. Али, времена се мењају, тако сада и министар одбране има поприличне шишке, па ће можда и припадници српске војске моћи, по угледу на свога министра, носити шишке, што да не?
А на телевизији, шишке, како бих их ја назвао „шишке заклапаче“~ (заклапају очи),
толико су присутне и претварају се у читаве праменове косе, који сваки час склизну преко очију, па их дотичне, замахом главе или руком враћају уназад, да би поново склизнули и тако у недоглед. Можда је то шармантно некима, мени не. Уместо да се усредсредим на разговор, ја гледам те огромне праменове, како лагано клизе....
Просто ми се намеће помисао, како бих им радо дотурио шналице, да се ти праменови једном примире. Али, „шишке заклапаче“ је немогуће поткачити, већ их морамо гледати., стрепећи, да не оштете вид водитељкама или учесницама разговота и чудећи се, шта све мода, али она лоша, може да измисли и допринесе подсмеху и ароганцији...


10. новембар 2014. године
Београд

Милосав Мишо М. Младеновић
акад. сликар, тел.2628~269
ШИШКЕ, ШИШКЕ
Категорија: Kultura i informisanje
emo
ТО СРБИНЕ!

Нисам усамљен, када склањам поглед са екрана, мењам канале, па ипак врло често опет набасам на исти блок реклама на српској телевизији. Неки пут, у ишчекивању наставка програма, истрпим и тај блок, углавном неукусан и примитиван.
Водеће рекламе на тој листи су: пудлица са екрана, која када окрене г...цу, пас кућни љубимац скочи, али овог пута на екран, или она за „Јелен пиво“, када зет-странац цепа кошуљу свом тасту, уз честитку „ Срећна слава”, да би добио за такав гест силан аплауз уз узвике, „То Мићо Србине!“.
Е, јадни Србине, шта си дочекао, мислим у себи, гледајући овај простаклук, стоти пут на дан. Где су интелектуалци, поштени Срби сељаци, психолози, аналитичари, политичари? Како ово тумаче? Сви ћуте и гутају. Можда бих и ја, да не проговорише моји укућани, чудећи се наглас, у гнушању, негодујући наравно.
Волео бих, да видим те ауторе ових гадости и подметања. Ко су они, каква су им лица и каква је њихова етика, ако је уопште имају? Нека се јаве и нека ме критикују. То бих веома волео и желео.


6. новембра 2014. године
Београд

Милосав Мишо М. Младеновић
акад. сликар, тел 2628~269
ТО СРБИНЕ!
Категорија: Kultura i informisanje
Хвала

Примљене захвалнице

emo
ЗАР НА БЕБАМА ДА ШТЕДИМО ?

или СТЕЗАНЈЕ КАИША БЕБАМА

Нисам приметио,да је неко реаговао на несхватљиву одлуку Града Београда од 25.04. 2014. године, којом се незапосленим породиљама смањује накнада за прво дете од 50.000 динара на 20.000, а запосленим, од 25.000 динара, на 10.000.
Не могу, а да не изразим своје чуђење, неслагање, неразумевање, како год хоћете, на доношење ове одлуке.
Зар је то подстицај младима, да имамо што више беба? Да ли је могуће, да и породиље морају да „стежу каиш“, па чак и бебе?
Уместо, да се дупло повећају накнаде и да на тај начин млади осете бригу државе за свој нараштај, грубо се доноси неразумна одлука, која оповргава сва празна причања о потреби подмлађивања Србије, која полако, али сигурно нестаје, а ево, неко то још и помаже.

24.јуна 2014. године
Београд

Милосав Мишо М. Младеновић, акад. сликар
(Београд, Марш. Бирјузова 11, тел. 2628-269)
ЗАР НА БЕБАМА ДА ШТЕДИМО ?
Категорија: Kultura i informisanje
emo
ЧАРШИЈА

Од вајкада, главна улица у Ариљу, која иде од Горње, па до Доње, назива се „чаршија“. Ни Ужице, ни Ивањица, ни Пожега немају, колико ја знам-чаршију. Само Ариље се поноси тиме и требало би, да се не само назив, већ и лик старе чаршије очува, макар са неколико старих преосталих кућа. Нажалост, једна по једна, неосетно нестају а зидају се нове зграде, неки пут са архитектуром и стилом, који нема везе са старим градитељством а неки пут као реминисценција старих кућа, које су порушене.
Као дете, сећам се старе чаршије, пепуне дућана и разних услужних продавница: пекара, кафана, месарница и осталих продавница.
У центру је била „Пошта“, Општина у згради преко пута „Соколског дома“, Апотека преко пута Конака сердара Јова Мићића а на улазу у Ариље, предивна црква Св. Ахилија, задужбина Краља Драгутина из 13 века. Основна школа је била „подцрквом“. Доктор је имао амбуланту усред чаршије, а породилишта није било, јер је једина бабица Цана порађала породиље по кућама. Тако сам се и ја родио у једној кући у чаршији, где је тада моја породица становала.
Кафана је било највише у чаршији, па онда дућана и пекара. Најпривлачније, за нас децу су биле пекаре, јер смо трчали „ко ће пре“-до оне пекаре, где се могао за ситне паре купити „запањац“, чим се огласе пекари са повиком „вруће печење“, уз ударце сатаре о пањ, на коме се печење секло.
Дуж чаршије су се деца играла „ора“, купа и царића. Пуцале су по неки пут прангије ударцима о тротоар а било је и „битака“ између дечака Горње и Доње чаршије, нарочито за време рата, што је и логично.
Добош са добошарем је био главна атракција за децу. Наравно, није постојала друга могућност оглашавања. Вести, које су добошари читали биле су за време рата, разне објаљве, наредбе и забране, „полициски час“ од-до, али неки пут најављивање ретких приредби или фудбалских утакмица.
Добошари су на малом добошу, прво лупали удараљкама неколико минута, на три места: на почетку чаршије, у средини и на крају, негде испред Мидине кафане. После читања текста, добошар лупи још 3-4 пута, да се зна, да је крај. Углавном су деца трчала, да чују добошара, као да нешто разумеју. Ретко би приступио понеки докон грађанин или пролазник.А онда би деца ишла за добошарем, да поново чују, шта он то говори, на следећој раскрсници.
Чаршија је свако вече имала шетаче и тај провод се звао „корзо“. Младићи и девојке, по двоје или троје, мала деца, шетају се низ полумрачну чаршију, по ко зна који пут. Некада и старији, у необавезном разговору, са коментарима и шалама, тек да би се насмејали, неки пут и без неког значајнијегг повода. Дође се до близу цркве и онда „на лево круг“ па назад, све до близу дућана Мила Вукотића. Па опет, све до скоре поноћи. Некад се свраћало у дивну башту, „Расадник“, на романтгичне разговоре.
Ето, то је била ариљска чаршија мог детињства. Остало је још неколико зграда из оног доба, које би требало сачувати по сваку цену. Да поменем неколико: Конак на првом месту, Галерија-некада Домаћичка школа, Вељовића зграда, и бивша Апотека, сада Библиотека, зграда старе Општине, „Соколски дом“, Бјекића кафана („Јединица“), куће: Думбеловића, Давидовића, Ђурђа Глишића, Бјеличића, Грујовца, М.Мајсторовића и П.Неговановића, репрезентативна зграда Миленка Глишића, Мила Вукотића и Миде Петровића и на крају чаршије кућа и кафана Воја Јелића, као и мало даље, кућа и кафана Перишића. Ван језгра чаршије, у попречним улицама има још неколико значајних старих кућа: у Подобали Василијевића кућа и кућа свештеника Јова Гордејева, затим Кућа Ж. Ћирковића, М.Милошевића „Ћата“, М.Никитовића, Бјекића двориште, вила Пера Марковића потпуковника, зграда старог Суда. Можда сам неку кућу прескочио.
Градски урбанисти не воде рачуна, о очувању старе чаршије, о чему су и на студијама учили, већ једва чекају, да се нека стара оруши, па да је докрајче и да изграде нову зграду, са више спратовв. Што већа, боља зарада влансику, на овом нечасном послу.
Бојим се, да ће наши унуци само у присећању изговарати реч „чаршија“, а да неће остати ни једног обележја некадашње лепе и дичне старе ариљске чаршије.


25 јула 2015.године
Ариље

Мишо М. Младеновић
акад. сликар и писац
ЧАРШИЈА
Категорија: Kultura i informisanje
emo
Иницијатива за промену назива улице Виктора Зевникa

ПОШТОВАНИ ЗЕМЉАЦИ,
БРАЋО И СЕСТРЕ!

Уверен да владају дезинформације или незаинтересованост по многим питањима, желим да Вас упознам са једном од многих неправилности која је присутна међу нама у Ариљу. Није ми циљ да своју личност стављам у први план, из неких других разлога, већ да заједнички исправљамо девијације које постоје и о којима се мало или нимало зна.
Овог пута реч је о називу улице Виктора Зевника, једне од најлепших и најдужих улица у Ариљу. Користећи се многим сведочанствима, а као најважнијим и најрелевантнијим извором података, пишем овај текст.
У књизи проф. др Светислава Петровића Добраче[1] изнет је жалостан догађај који је потресан за сваког иоле поштеног човека. Укратко, из описа трагичног догађаја види се јасно ко је био Виктор Зевник - крвник, који је заклао недужну монахињу Ђенадију Ђорђевић на камену изнад манастира Клисура 1941. године.
Монахиња, родом из Латвице, која се почетком Другог светског рата, по својој дужности, затекла у неком манастиру у источној Србији, под претњама и злочинима бугарских фашиста који су надирали у нашу отаџбину, склонила се у свој родни крај, у манастир Клисуру. Ту је убрзо дочекала сурову смрт од стране суровог Словенца, Виктора Зевника, који се затекао у ариљском партизанском одреду.
Потресао сам се и згрозио над овим злочином. Почео сам да испитујем грађане Ариља, Трешњевице, Латвице, па и грађане који станују у улици Виктора Зевника, са питањем: Знате ли, ко је био Виктор Зевник? Жалосно и поразно, нико није знао! Ова неинформисаност код људи, па и оних из власти, потврђују чињеницу да се баве површинским стварима, а да их када чују истину, итекако забрине и вољни су да се ова неправда што пре исправи. Морам рећи, има и оних које ова неправда не дотиче, нажалост.
Решио сам да се изборим да се ова накарадна појава исправи. Имам и предлог који износим пред Вас, драги суграђани. А то је да се име крвника Виктора Зевника брише са имена дотичне улице, а да се усвоји нови назив улице: Улица монахиње Ђенадије, чија је недужна крв проливена у манастиру Клисура 1941. године.
Ја Вас уверавам да је моја осуда злочина, који долази са било које стране, било које војске - чиста, исправна и етички и морално. Очекујем Вашу подршку. Покушао сам на протоколаран начин да се ова девијација (а има их још) исправи. У децембру 2013. године, после промоције монографије г. Светислава Петровића Добраче у Ариљу, поднео сам писмени захтев уз образложење г. Милану Стевановићу (тада заменику председника Општине), који ми је предложио да тако поступим и да ће он мој захтев спровести Већу Скупштине општине Ариље, на даљи поступак. Лично сам му предао захтев у руке, али он никада није уврштен у дневни ред Већа, до дана данашњег. Крајем прошле 2014. године затражио сам од г. М. Стевановића објашњење, као и заведени број мог предмета, али опет ништа нисам добио, до данашњег дана, ни објашњење, ни било какав одговор.
Моја иницијатива се нипошто неће угасити због овога, већ ће само ојачати. Почетком маја ове године био сам на разговору код председника општине г. Зорана Тодоровића да потражим подршку, да се ово што пре реши. Обећао је подршку и затражио почек до краја ове године. Спреман сам да, уколико се ништа не догоди ни после овог рока, предузмем излазак на улице Ариља, Латвице, Трешњевице, Дивљаке и манастира Клисуре за прикупљање потписа грађана Ариља, који се буду сложили са мојим предлогом, а мислим да ће сви подржати ову иницијативу. Надам се да ако дође до овог поступка, да ћу имати Вашу пуну подршку и помоћ.

ПРИЛОГ: прекуцани чланак из поменуте књиге Добраче, проф. др Светислава Петровића, стр. 186 – 187.

Смрт монахиње Ђенадије Ђорђевић

У Протоколу умрлих манастира Клисуре од 9. децембра 1941. године стоји:
Ђорђевић Ђенадија, Латвица, 9. 12. 1941. године
(стр. 80 Бр. 3 – у изводу)
Гаврило, игуман манастира Клисуре, 12. октобра 1987. године:
Горе изнад Манастира, на путељку који води узбрдо био је дуго камен са записом да је ту заклана калуђерица Ђенадија. Видео сам тај камен. Касније сам га поново тражио и њега више није било[2].
Смрт монахиње Ђенадије дуго је, највероватније због идеолошких стереотипа, била табу тема. Овај догађај је расветлио наш познати историчар Новак Живковић још далеке 1986. године, али то никада и нигде није публиковано.
Монахињу Ђенадију Ђорђевић заклао је 9. 12. 1941. године Виктор Зевник, борац ариљске партизанске чете, који ће на завршетку Другог светског рата бити проглашен за народног хероја Југославије.
Његово име и данас (у време писања ове монографије) носи једна од највећих улица у Ариљу!
Према казивању Видана Аћимовића и Богдана Стојића, прича има следећи ток:
- Монахиња Ђенадија, родом из Латвице, избегла је у манастир Клисура почетком рата из неког манастира у Македонији, бежећи испред бугарских окупатора. Била је млада и лепа.
У то време у манастиру су били монаси Доментијан, за кога се говорило да је добро знао немачки језик и да је петоколаш, као и да сарађује са четницима, и Венијамин, о коме нико ништа ружно није рекао.
На несрећу, неки неодговорни људи доводили су у вези Ђенадију и Доментијана, што ће је убрзо коштати живота.
По продору Немаца на ослобођену територију новембра 1941. године, један део бораца ариљског партизанског батаљона наш'о се у Добрачама у рејону Вучијака, где су се организовали у комбиновану чету. У штабу чете били су Недељко Вукотић, Љубиша Петровић, Виктор Зевник[3], који се овде сматрао као командир чете, и Божо Поповић.
Овде су се затекли и борци из орашачке чете и делови чачанских партизанских јединица.
Наведене јединице су имале задатак да прихвате главнину чачанског партизанског одреда која је одступала од Драгачева преко Трешњевице.
Тих дана у ратним јединицама и околним селима много се говорило да је читав крај препун шпијуна. У штаб ариљске партизанске чете протурена је вест се један опасан шпијун, највероватније неки фолксдојчер из Баната, са радио станицом и много другог пропагандног и компромитујућег материјала, крије у добрачком манастиру. Донета је одлука да се упути патрола у манастир, пронађу и приведу наводни шпијуни и монахиња Ђенадија, изврши претрес и заплени сав компромитујући материјал.
У патролу су одређени Виктор Зевник, Драги Михајловић - Џуџо и његов брат Јовиша[4].
Патрола је претресла манастир и друге манастирске објекте. Није пронашла наведеног шпијуна из Баната нити пак монаха Доментијана, такође није пронађена ни радио станица. Наводно су пронашли неки пропагандни материјал. Зевник и Џуџо су пронашли калуђерске мантије сашивене од тешког вуненог штофа и обукли их преко свог одела! Поред тога, Зевник је на главу ставио калуђерску камилавку, а око врата велики крст. Повели су са собом несрећну монахињу. После краћег саслушања у штабу чете, који је био стациониран у Филиповићима испод Вучјака, донета је без икаквих доказа одлука да се Ђенадија одмах ликвидира. Образложење је било да је наводно она крива што је одала четницима и Немцима Милицу Радосављевић, Планку Јаношевић и Ратка Јовановића.
Пресуду је извршио Виктор Зевник. Он је заклао Ђенадију „уз онај поток што води од Вучјака поред манастира“ (Богдан Стојић).

Након овог злочина донета је одлука да се конфискује храна у манастиру. Задатак је поверен овој патроли. У току претреса патрола није никог пронашла у манастирским просторијама. У једном одељењу наишли су на велики сто прекривен белим чаршавом. Очекујући да је ту сакривена вечера за четнике, један из групе је повукао чаршав. Показало се да је то био мртвачки покров и под њим убијена Ђенадија, припремљена за сахрану (Видан Аћимовић).
Брзо су изашли из просторије и упутили се према Вучијаку, а са собом су потерали једну краву и једног коња и нешто других ствари које су покупили у манастиру (Богдан Стојић).
Сутрадан су латвички четници, после борбе против партизана на Вучјаку, отерали краву и коња у свој штаб.




ДАТУМ: С ПОШТОВАЊЕМ
10. јуни 2015. године Милосав Мишо Младеновић,
Ариље академски сликар и писац,
тел. 031/891 - 422



[1] Петровић, проф. др Светислав, Добраче, Београд, 2013, стр. 186 – 187, текст под називом Смрт монахиње Ђенадије Ђорђевић који је на крају текста изнет у целости.

[2] Необјављена архива Новака Живковића. стр. 80. Податке о убиству Ђенадије, дали су Видан Аћимовић, борац ариљске партизанске чете, у разговору са Живковићем 10. септембра 1986. године и Богданом Стојићем 27. октобра 1987. године

[3] Виктор Зевник је био избеглица из Словеније. До одласка у партизане прихватио га је у своју кућу Лука Јовановић из Добрача. Био је изузетно вредан и радан, због чега су га људи из комчилука ценили.

[4] Видан казује да је у пароли можда био и Рашо Нешовановић. али није сасвим сигуран.
Иницијатива за промену назива улице Виктора Зевник
Категорија: Kultura i informisanje

Послане захвалнице

Нема порука
Opština Arilje.  © 2005 - 2018