Почетна страна

Градина у Месној заједници Трешњевица средњовековна је тврђава непознатог првобитног имена. Захваљујући изузетном стратешком положај, контролисала је долину реке Моравице, којом је пролазио важан комуникацијски правац од Ужица и пожегека Сјеници, аса коga се одвајао и правац долином Студенице ка долини Ибра. Са стратешке стране гледано, положај је веома вешто изабран, јер утврђење у потпуности затвара простор између равних и пространих делова долине Моравице, према Ариљу на северу и Ивањици на југоистоку, стављајући једину могућу комуникацију под потпуну контролу.
Велики значају пута који је пролазио долином Моравице, као и о изузетан стратешки положај утврђења потврђен је и дефтерима са краја 15.и из 16. столећа где ову позицију припадници више околних села обезбеђивали у својству дербенџија. Колико је овај правац био важан и једини могућ говори и Битка на Трешњевици из првог српског устанка (1806), која се одиграла практично у преграђу тврђаве, једва неколико стотина метара источно од ње.

Истраживањима током 2016, 2017. и 2018. године потпуно су дефинисане траса бедема утврђења и других фортификацијских елемената кула и сувог рова. Добијени су основни подаци о начину зидања и дебљини бедема. На појединим деловима очувана висина бедема износила је и до неколико метара (3–4 м), а измерена дебљина бедема до 1,50 м.
Основа града је неправилне издужене основе дим. 28х93 м, а највиша тачка утврђења је на 653 метра, где се данас налази звоник цркве. Подела утврђења на простор Горњег и Доњег града јасно је потврђена констатованим остацима бедема двема кулама и сувим ровом. Једина приступачна страна утврђењу је источна падине где се поред куле улазило у утврду. Са доњег платоа, пратећи прилазну стазу ступало се степеништем кроз првобитну капију - коју је штитила још једна одбрамбена кула бр. 2 - поред данашње црквице на акропољ града. На самом врху, на простору где се данас налази звоник цркве и крст, налазила се донжон кула,као последња линија одбране и централни објекат утврђења за смештај жупана, а у каснијим временима, несумљиво неке угледне личности. Регистрована дебљина зидова овог Објекта износила је 1,40–1,60 м, адимензије око 13м х 5,5м, што је и простор који је пружао плато. Утврђење је од осталог дела гребена са запада одвојено усеком вештачкиизведеним, тзв. сувим ровом.
На мањем, нешто нижем платоу Горњег града, готово над северном литицом брда, подигнута је црква Светог Илије, правоуgaоне основе, димензија 5 x 3 м. Истраживања су показала да је данашња црквица, подигнута на темељима старије цркве из 1811. године, која је била нешто дужа и са већим тремом над малтерном површином. Градња цркве вероватно има везе са битком из Првог српског устанка која се одиграла подно тврђаве. Горњи град и простор црквице је оивичен бедемом. Он је затварао источну страну око цркве, а затим обухватао читаву северну страну утврде. Спољно лице овоga бедема је на једном сегменту очувано у висини до 2,6 м.
На прилазној, источној страни утврде, на сљамом улазу у Град налази се Кула, неправилног кружног облика, очуване висине до 2,60 м и максималног унутрашњег пречника 4м.
Локалитет има четири културна хоризонта.
- Најстарији хоризонт припада праисторијској епохи и прелазу из бронзаног у гвоздено доба, али осим покретних налаза никакве архитектонске остатке за сада нисмо приписали овом времену. Касније грађевинске интервенцијеизбрисале су остатке бедема из ове епохе
- Следећи хоризонт припада периоду ране византије, односно 6. столећу. Овом периоду могу се приписати постојећи бедеми и остали фортификацијски елементи, који су у каснијим временима ојачани и надограђени.
- Следи хоризонт средњовековне епохе, који због скромних уломака керамике, за сада можемо само датовати у шири период од 9/10. века до 11/12. столећа, када утврђење у оквиру успостављање жупске орgaнизације, као основне територијално-управне јединице, постаје седиште жупе Моравица.
- Најмлађи хоризонт припада позносредњевекоовној епохи и посведочен је бројним покретним археолошким налазима и грађевинским интервенцијама.Налаз архајске мајолике на поду Куле 1, омогућио нам је да керамички материјал, датујемо у ужи временски период - другу половину 14. столећа и да у познатом историјском доgaђаја тражимо узроке страдања утврђења. Године 1373, Никола Алтомановић је попражен од коалиције кнеза Лазара и Твртка, након што је претходно сузбијен у оближње Ужице. Претпостављамо да је сузбијању Николе Алтомановића претходило уништење тврђаве у Трешњевици (Радаљево).

Историјски контекст

Жупа или „Земље“ Моравице спадају у оне регије српског етничког простора чија је средњовековна прошлост мало позната, због малобројности сачуваних извора за област западне Србије. У ближој околини почев од 1329. године помиње се Ужице као трг, а изоловани податак из 1405. године показује да је манастир Св. Ахилије био одредиште каравана у земљу деспот Стефана. Из исте године је и повеља којом је деспот Стефан 1405. године дао манастиру Милешева„пет села у Моравицах...“.
Простор Моравица се помиње такође више пута у повељама српских владара, везаним за село Брезова, почевши од повеље Стефана Уроша ИИ Милутина манастиру Хиландару из 1282(?); у повељи краља Милутуна хиландарском пиргу у Хрусији (1303-1304; после 1331), А потом у двема повељама цара Душан из 1348. Године и од 2. маја 1355. У повељама увек се наводи да је Брезова "у Моравицах", чиме се ово село ближе географски одређује.
Моравице су доспела под турску власт најкасније 1458. године када је уписана међу турским територијално-управним јединицама као „вилајет“, а касније као „нахија“.
На издвајање „земље“ Моравице као посебне целине утицала су два чиниоца: први, постојање на том простору удеоне кнежевине Немањиног старијег брата Страцимира, и посебно оснивање Моравичке епископије, са седиштем у Св.Ахилију под чијом јурисдикцијом се налазила „земља“ Моравице. Подручје једне епископије по свом територијалном обиму обично се изједначује са средњовековним термином „земља“ и обухватало је територију неколико жупа и суседних крајева, који немају жупски карактер.
Приликом поделе државе између краљева Драгутина и Милутина, област се налазила у оквирима Драгутинове Србије. Касније, област је у власти Војислава Војиновића, па његовог синовца Николе Алтомановића, све до познатих доgaђаја, када прелази у руке кнеза Лазара, а потом и деспота Стефана. Изнета у објављеним радовима претпоставака, да је локалитет страдао 1373. године у рату кнета Лазара и Николе Алтомановића, заснива се на страдању локалитета у великом пожару и присуству материјала из 14. столећа на поду Куле 1.
Упркос непостојању довољног броја усторијских извора, утврђење је било седиште жупе Моравица што имплицира више чињеница. Изузетан стратешки положај указује на важност града. Својом маркантном позицијом потпуно је контролисао долину Моравице и пута који је пролазио испод ње.
Покретан археолошки материјал указује на коришћење утврђења у време успостављање жупа као територијално-управних центара, а као једини локалитет са доминантном позицијом и траговима раносредњевековне епохе класификују ga као жупски центар.
И турски подаци указју на стратешки значај утврђења, док територијално пружање нахија Моравица, управо од саме утврде на југ, указује да се утврђења налазило на простору жупе Моравице, која је потом сужена на простор јужно од Градине, а овај простор постаје гранични између Смедеревског и Босанског санџака.
У позном средњем веку то је био Замак неког великаша, довољно боgaтог да себи приушти скупоцено и у то време врло ретко посуђе израђено у техници архајске мајолике. Ово посуђе, до сада је регистрован на тлу Србије, још само на Градини-Пазариште (Рас ) код Новог Пазара. Истовремено показује да овај простор није био културна провинција, већ област управљање моћне личности, која је играла важну улогу у политичком животу Србије.

ТУРИСТИЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛ

У туристичком смислу локалитет је изузетно атрактиван са великим потенцијалом за туристичку понуду. Утврда је ситуирана у близини магистралног пута Ариље - Ивањица, са коga се одлично уочава, која уз постојање струје на локалитету омогућава лаке грађевинске интервенције.
Истакнута културна и историјска важности, уз Св. Ахилија у Ариљу му даје улогу најважнијех културно-историјског споменика. Историски и стратешки значај појачава постојање Шанца подно утврђења из времена боја на Трешњевици 1806. године.
И култност локалитета је неоспорна постојањем цркве св. Илије у оквирима утврђења, где се два пута годишње дешавају велика окупљања верника и одржава вашар.
Градину, као изутетну културно-историјску целину појачава постојање манастира Клисура у подножју града, који се први пут помиње у првој половни 16. столећа, а за који би можда нека будућа археолошка истраживања показала средњевековне трагове, што би је класификовали као придворни храм достојанственика који је имао свој замак на Градини.
На крају природне датоси и изузетан поглед чине Градину видиковцем, који никоga не оставља равнодушним.
Колика је важност ове локације, чији значај са најновијим временима нам измиче показује и чињеница да је област била гранична линија Смедеревског и Босанског санџака. Непомерљивост ове границе потврђује и гранични камен на маличком гробљу, који је обележавао границу између Турске и Србије.
Из свеga наведеном Градина се истиче уз цркву СВ. Ахилија и Придворицу, као најважнији културно-историјски споменик овог дела Србије.
Мале димензије, лак приступ и постојање струје, срећне су околности које омогућавају уз минимална материјална средства превентивну заштиту локалитета и почетак искоришћавања туристичког потенцијала, чији ће значај са временом само расти. Истовремено, будуће генерације биће захвалне онима који су постали свесни важности овог споменика културе и који су имали дољоњно решености и мудрости да ga сачувају за будућност. У супротном за неколико година добар део његових зидова биће неповратно изгубљени.

Др. Дејан Булић, Историјски институт Београд"