Početna strana

Bjeluša |   Bogojevići |   Brekovo |   Cerova |   Dobrače |   Dragojevac |   Grdovići |   Grivska |   Kruščica |   Latvica |   Mirosaljci |   Pogled |   Radobuđa |   Radoševo |   Severovo |   Stupčevići |   Trešnjevica |   Vigošte |   Virovo |   Visoka |   Vrane

Poljoprivreda glavno zanimanje

Znate li gde se nalazi Latvica? Ovo pitanje za mnoge naše čitaoce biće smešno i neumesno i reći će da magistralni put od Arilja prema Ivanjici na 6. kilometru prolazi kroz centar Latvice. Ali nije tako. Na topografskoj karti opštine Arilje teritora ovog sela je predstavljena u obliku pečurke koja samo vrhom svog korena izbija na magistralni put. Kada se krene ovim putnim pravcem od Arilja, prvo se nailazi na teritoriju sela Vigošta, a iza njega je atar sela Bogojevića sve do raskrsnice puta za latvičku Sjenicu i tek tu deonica magistralnog puta u dužini od samo 300 metara prolazi kroz Latvicu i to za širinu dvorišta OŠ u Latvici, a odmah iza školskog igrališta je teritorija sela Stupčevića koja se proteže sve do reke Panjice i manastira u Klisuri. E pa gde je onda centar ovoga sela? Zapitaće neko. Ova uzana traka, u dužini od oko 2 km ostaje nepromenjena sve do majdana u Stjenici, a onda se latvička teritorija odjednom širi prema severu i jugu, pa preko Latvičke planine i Pšajne spušta se strmom padinom prema kanjonu Maloga Rzava, naspram Radobuđe. Prema tome, centar sela bi bio tu negde, u podnožju Latvičke planine, gde žive porodice Krčevinci, Novakovići, Vasilijevići, Nenadići, Radovanovići, Petronijevići, Popovići, Crnkovići, Todorovići, Obradovići i dr. grupisani u zaseočkim naseljima ko što su: Krčevine, Dolina, Mala, Medljen, Kućište i Pšajna.

U turskim tefterima iz 15. i 16. veka ovo selo se u poreskim knjigama nazivalo Latica pa ima realne osnove u verovanje da je današnji toponim Latvica izveden od starog naziva Latica. Kada u proleće izbehara voće, a pitome latvičke proplanke okite mirisni cvetovi najarazličitijih boja, tek tada postaje jasno da ovom selu zaista i sasvim opravdano pripada naziv po cvetnim laticama.

Šta kaže predsednik Duško

U prikupljanju podataka za hroniku o Latvici naš vodič bio je predsednik MZ Latvica, g. Duško Nenadić. On je ubeđen da će njegovo selo uspeti da u renesansnom duhu izvrši preporod i povrati nekadašnju slavu i ekonomski procvat.

Sa neskrivenim zadovoljstvom i ponosito govori o vrednim meštanima koji nisu obični seljaci, već pravi i veliki robni proizvođači pa kaže:

- Moji Latvičani su bili i ostali čisti i čestiti poljoprivredni proizvođači, kojima je to glavno i jedino zanimanje i ništa više. Eto, na primer, u drugim susednim mesnim zajednicama ima po nekoliko desetina privatnih preduzeća i to im daje obeležje industrijskog sela, ali toga u Latvici nema i to nama ne smeta. Nemamo nijednu zanatsku radnju, niti ugostiteljsku radnju, ili kafanu. Ali imamo velike proizvođače voća i povrća i nagrađene republičke rekordere. Najpoznatiji proizvođači jabuka su Milojko i njegov sin Milan Krčevinac, pa Ratko i njegov sin Drago Nenadić, Jevrem Crnković, Andrija Radojević i dr. Od većih proizvođača maline su: Novakovići Radul i Mića, pa braća Rade i Mileta Petronijević, Gvozden Nenadić, Radovan Luković i neka mi ne zamere oni kojih se nisam setio, a ima ih još koji zaslužuju pohvalu.

Ratko NenadićMi smo posetili domaćinstvo Ratka Nenadića koji sa svojim zasadom jabuka od 5.000 stabala i malinjakom od 50 ari sasvim opravdano nosi epitet – naš moderni farmer. Iznad lepo odnegovanog špaliranog voćnjaka Ratko je izgradio betonski bazen dimenzija 20 x 8 dubine 200 cm, u koji staje 30 vagona izvorske vode koja služi za navodnjavanje "kap – po kap". Ispod bazena ukopano je i jezero još većih dimenzija (40x30x3m) i ono služi za navodnjavanje, ali će uskoro tu biti i prvi ribnjak u Latvici. Ratko je dobio niz nagrada i priznanja na sajmovima, a u svom albumu fotografija čuva kao veliku uspomenu snimak sa Zoranom Djinđićem, kada je pre nekoliko godina pok. premijer posetio Arilje i Ratko se tada sa njim susreo i bliže upoznao. Sada u svom magacinu Nenadići imaju 8 vagona uskladištene jabuke, sorte delišes, ajdared, mucu i jonagold.

Domaćinstvo Višeslava Radovanovića odskače iznad opštinskog proseka i po kvalitetu savremenog života kao da ne živi u našem vremenu i prostoru. U Latvici je jedino Višeslav počeo da voće prerađuje u finalni proizvod. Od resornog ministarstva dobio je potrebna dokumenta da može da proizvodi i na domaće i strano tržište da plasira atestiranu rakiju šljivovicu, jabukovaču i kruškovaču. Ukoliko ste zainteresovani za njegove proizvode pišite mu na e-mail: •Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели•

Malsko vrelo na silu uzeto

Latvičani nisu zadovoljni pomoći koju su do sada dobijali od šire društvene zajednice, a oni su se, kažu, dosta odricali u korist države, ali im nije istom merom uzvraćeno. Na prvo mesto ističu da kompleksom Latvičke planine, gde su nekada bili privatni posedi, gazduje Preduzeće "Srbijašume", rasprodaje se drvna masa, a selu od toga ništa ne ostaje.

U drugoj polovini prošloga veka ondašnja opštinska vlast je uzela Malsko vrelo u Latvici za potrebe gradskog vodovoda u Arilju. Seljaci su dugo branili izvorište (koje je za njih bilo od životnog značaja) organizovali su danonoćne straže i blokade, ometali početak radova, pa je dolazilo do dramatičnih scena, a oni najuporniji su vezivani i u zatvor vođeni. Na kraju ovog žestokog sukoba opštinska vlast je ipak pobedila, tako što je seljacima obećano da će svako domaćinstvo u Latvici dobiti besplatno priključak na gradski vodovod, a umesto 18 vodenica potočara nizvodno od ovog izvora (Latvičani taj potok nazivaju Latvička rijeka) uradiće se električni mlin za potrebe sela.

Pečenje rakijeMeđutim, to je bilo obećanje – ludom radovanje i bez pokrića. Samo je škola dobila besplatan priključak za vodu, a privatna deomaćinstva su kaptirala druga izvorišta, plaćali priključak na privatni vodovod Miladina Šunjevarića, ili na gradsku vodovodnu mrežu. Pre uzimanja vode sa Malskog vrela, na Latvičkoj rijeci bilo je 18 aktivnih vodenica, ali su zbog slabog protoka vode morale da prekinu rad. Ostala je samo vodenica Danila Djorđevića, ali i ona radi samo povremeno, u vreme obilnih kiša. Vodeničar Dačo je napravio akumulaciju iznad vodeničkog badnja i za hitne potrebe pusti vodu na vodeničko kolo te meljava žita traje dok se akumulacija ne isprazni.

Vodenica Danila DjorđevićaU vreme izgradnje magistralnog puta za Ivanjicu, u Latvici je bila instalirana asfaltna baza užičke Sekcije za puteve. Iz majdana latvičke Stjenice čitavo brdo od kamena upotrebljeno je za podlogu magistralnog puta, a sitna rizla od toga kamena mešala se sa asfaltom. I tada je Latvičanima bilo obećano da će im Sekcija sve putne pravce u selu napraviti i asfaltirati, ali i to obećanje nije ispunjeno. Doduše, asfaltirana je samo deonica puta od Baze do Stjenice u dužini od 1.800 metara i nešto više.

Zašto je propala Zemljoradnička zadruga

Latvičani nikako ne mogu da prežale što su ostali bez svoje nekada na daleko poznate Zemljoradničke zadruge i nikako nije im jasno šta se sa njom dogodilo. Sedamdesetih godina prošloga veka njihova zadruga je prerasla u Osnovnu organizaciju kooperanata, koja je u ondašnjoj Jugoslaviji služila kao primer i najbolji model kako poljoprivrednici treba da se udruže i uspešno da rade. Na čelu te kooperantske organizacije našao se tim mladih visokoobrazovanih stručnjaka koji su postizali prava čuda u oblasti poljoprivredne proizvodnje. Direktor te organizacije bio je Mirko Dabović, a njegovi najbliži saradnici bili su Dobrilo Nenadić, Slavoljub Radojević, Mlađo Krivačić, Aco Radulović i Dobrosav Kotlajić.

OOK iz Latvice bila je na vrhuncu svoje moći oko 1989. godine. Tada je ona otkupljivala 460-500 vagona maline, a Zadruga u Arilju tek trećinu od toga, oko 150 vagona. Pored proizvodnje i otkupa maline, ova organizacija imala je i svoju ekonomiju i zasad jabuka na 50 ha. Svake jeseni đaci iz nekoliko škola brali su jabuke i sakupljali krompir kod Zadruge i tako sami obezbeđivali novac za ekskurzije. Vršen je otkup stoke, mleka, svih poljoprivrednih proizvoda, lekovitog bilja i šumskih plodova. Imala je OOK i svoje tovilište bikova, pržionicu kafe i mrežu trgovinskih radnji. Fondovi su bili puni, plate dobre, a vrhunac toga je bilo otvaranje Poslovnice Agrobanke pri OOK i za obavljanje štedno-kreditnih poslova. Mnoge fabrike su od OOK dobijale kratkoročne pozajmice za svoje investicione programe.

U hronologiji daljih događanja nastupio je period kada je OOK iz Latvice spojena sa ariljskom Zadrugom, ali je posle kratkog zajedničkog poslovanja, ubrzo došlo je do razlaza. Brod nove Zemljoradničke zadruge "Jedinstvo" u Latvici naglo je počeo da tone i nije mu bilo spasa. Zadruga je otišla pod stečaj i njena imovina se sada rasprodaje u bescenje za namirivanje dugova poveriocima.

Kralj u buretu do Latvice

Stariji Latvičani znaju ispričati jednu političku anegdotu koja puno osvetljava istorijsku prošlost ovoga sela. Po toj anegdoti Sredoje Krčevinac iz Latvice bio je radikalski lider, predsednik prvo latvičke, zatim i ariljske opštine i narodni poslanik krajem 19. veka. Bio je Sredoje vrlo obrazovan i prosvećen čovek. Imao je bogatu biblioteku i njegovom zaslugom otvorena je prva osnovna škola u Latvici. Poklonio je plac na kome je izgrađena zgrada osnovne škole, koja nije sačuvana. Meštani pričaju da je iz dinastije Karađorđevića kralj Petar I tajno dolazio do radikalskog prvaka Sredoja Krčevinca u Latvicu gde su se kovali planovi i dogovori kako da se Obrenovići skinu sa vlasti. Ne zna se tačno kako se svrgnuti kralj iz Beograda ili Topole prevezao do Požege, ali svi u Latvici tvrde da je kralj iz Požege do Latvice prevezen u velikom buretu (da ga ne bi napali politički protivnici) i na zaprežnim kolima. Kada se Sredoje jedne zimske noći vraćao na konju kući u pratnji dva naoružana kmeta, politički protivnici ubili su iz zasede i njega i konja, a ubice nikada nisu otkrivene.

Sredojeva kuća je danas prazna, pusta i u punom procesu propadanja. Na malom seoskom groblju ispod kuće dominira njegova kamena grobnica sa spomenikom na kome piše: "Sredoje Krčevinac, narodni poslanik, predsednik Okružnog odbora Radikalne stranke, predsednik okružne skupštine i narodni poslanik, pogibe od ruku zverskih ubica 7. decembra 1893. godine".

Sredojev unuk, mlađi Sredoje Krčevinac živi u Latvici i čuva srebrno posuđe i druge predmete koje su koristili Sredoje i kralj Petar I u vreme političkih dogovora i gozbe u Latvici. Ove godine OŠ "Jezdimir Tripković" u Latvici obeležava vredan jubilej-100 godina od početka rada. Pošto je početak rada vezan za ime Sredoja Krčevinca, ima članova Odbora za jubilej školi koji smatraju da bi za taj jubilej trebalo napisati malu hroniku o školi, obnoviti Sredojevu kuću kao istorijski spomenik i staviti je pod zaštitu. Ima ideja da bi kralju Petru I mogao da se podigne i spomenik u Latvici, a možda i njegovo ime školi dati, a na jubilarnu proslavu pozvati i prestolonaslednika Aleksandra sa kraljicom Katarinom, da vide gde je njihov deda tajno dolazio i kako su Latvičani čuvali dinastiju Karađorđevića.

D. Ojdanić