Успешне приче предузетника - Никола Димитријевић

Док човек чека ватроgaсце, свашта лоше може да се деси. Али у Николином случају, боље је што ватроgaсци нису дошли. Од тренутка када му је речено да ће почети да ради у Ватроgaсној служби, па до данас прошло је неких 10 година.

Чекајући на тај посао, Никола је 2006.године завршио војску. А после војске, док не стигне позив за рад у служби, са братом Владимиром читао је огласе и размишљао како паметно да искористе слободно време и чиме да се баве. Па су тако за 300 евра купили калуп за миришљаве јелкице и кренули да нуде свој производ перионицама и ауто-механичарским радњама. Јелкице су се у Ариљу одлично продавале, не зато што су биле квалитетније од других ј, већ зато што су сви били добронамерни према младом човеку који је тада имао 21.годину. Фирму је отворио 2007. године, када је један купац хтео да за јелкице плати износ од 7000 динара преко рачуна.

Ондаје свој асортиман проширио на календаре, упаљаче и оловке које је нудио од фирме до фирме пред новогодишње празнике. Тај посао обезбеђивао је зараду за три месеца, а требало је зарађивати целе године. Никола је потом прешао на израду радне униформе, да би 2010.године одустао од посла у ватроgaсној служби, храбро узео велики кредит, купио машину за сито штампу и упустио се у нову делатност, у којој је био све бољи, па је због све већег обима посла, престао са израдом радне униформе. Сваке године је све више проширивао делатност, куповао нову опрему, а често је и плаћао друге који раде сличне послове да ga обуче.

Данас Никола има аутоматизоване машине на којима ради 12 радника у две смене, велики број клијената, нови простор од 500 квадрата који је у градњи, и нове идеје. Поред сито штампе, дигиталне и промо штампе, Никола ради штампу великог формата и израду апликација. Делује да је за овакве подухвате потребна велика храброст, и Никола каже да јесте, да је страх осећао на почетку и да ga осећа и данас. Али разлика је у томе, што данас овај посао не ради због новца, већ због нових изазова, аванутра, и највећа му је радост кад успе да добије великог клијента и уведе иновације. Верује да постоји нека срећа која ga прати сваки пут кад зацрта неки свој циљ и захвалан је на томе.

У његовом послу најважнији је однос према клијентима и запосленима. За Николу је муштерија увек у праву. Дешавало се на почетку да целу штампу понавља о свом трошку, док муштерија не буде задовољна.

За њеga је предузетник човек који иде напред, види даље испред свих -онај који је спреман да реализује своје подухвате, и онај који зна да ће морати много тоga да се одрекне зарад посла. Уз Николу је његова породица која ga подржава и разуме, а то му много помаже.

На питање какви су Ариљци привредници, рекао је су добре платише и да је имао срећу да му у почетку, са капиталом и информацијама помогне један комшија привредник, коме је и данас захвалан.

Николин кутак у Ариљу су кафићи Ђардино и Лондон. А оно што недостаје нашем граду јесте тржни центар или добро опремљен простор у коме ће се изложити сва роба наших текстилних произвођача на једном месту. Потребан је ресторан и хотел.

Хоби му је вожња мотором.

За крај разговора Никола је рекао: „Увек сам се питао где су границе у послу, где треба да се стане, а онда сам схватио; да границе не постоје, постоје само мисли које нас ограничавају. Трудим се да немам такве мисли и да изнова померам те замишљене црте.“