Opština Arilje logo
Преузето са званичне презентације Општине Ариље - www.arilje.org.rs (©)
>>>/component/content/article/1560-uspene-prie-preduzetnika-ivan-milievi-mins/component/content/<<<

Успешне приче предузетника - Иван Милићевић - „МИНС“ •Штампа•

Фирма „Минс“ основана је 2008. године када је Иванов отац решио да престане да се бави радом на тешким машинама јер је наплата постала неизвесна, а посао тежак. Иванова мајка је у то време радила у једној текстилној фирми као шивач, што је довело до тоga, да се крене у посао у области текстилне индустрије, у производњу беби и дечије одеће.

У време оснивања породичне фирме, Иван живи у Београду, где је управо дао услов за четврту годину на Правима, води један хостел, спрема се за први међународни волонтерски камп и машта како ће имати свој хостел и често путовати. Тада није моgaо ни да замисли да ће икада водити породичну фирму и живети у Ариљу.  Тек после 6 година, схватио је да је Право за њеga промашена каријера, да је Београд почео да ga замара и да више није забавно као некад, преживљавати.

Када је одлучио да се врати и крене да се бави текстилом, већ је био упознат са основама посла, пошто је и као студент помаgaо сваки пут кад дође у Ариље. Првих шест месеци учио је од оца, начин на који он послује, трудио се да  разуме финансијски и материјални круг производње, да би данас после две године самостално водио посао, али и даље учи и, како каже, учиће до пензије, ако она постоји кад је човек предузетник.

Највећи изазов за њеga био је рад у женском колективу, јер од 12 запослених, 11 је жена. Рад са женама за њеga је осетљив и захтеван, али ако постоји стрпљење и разумевање, онда послодавац спозна све њихове мотиве, бриге, инdivидуалности и потребе. Сада из овог угла, каже да их никад не би мењао. Данас, највећи осећај одговорности у послу се јавља баш по питању радника и њихових плате, јер у једном тренутку је схватио да 10-ак породица своју егзистенцију заснива на фирми. Поред тоga, највећи изазов је свакако креативни део, где се за сваку сезону креира нова линија производа, што је потпуно нова област за Ивана.

Најчешћи проблеми у послу јесу наплата доспелих потраживања, услед тоga и вечити недостатак обртног капитала, па је енергију усмерио на извоз  производа у Босну и Херцеговину, што се и исплатило.

Да би човек опстао у послу као што је овај, мора стално да буде креативан и иновативан, да избацује нове производе и мења старе, не троши енергију на бригу због грешака - јер грешака ће увек бити. И да иде напред, без обзира на све.

За Ивана је предузетник, онај човек који ризикује зарад веће добити, који се не задовољава понуђеним, који је, у једну руку рекло би се луд, а у другу руку херој. „ Ариљци као предузетници су добри, пре свеga зато што су невероватни радохоличари, а затим и интелигентни људи, помало дрски и своји. Могу бити још бољи, када би се удружили у кластере и заједно учестовали на тржишту, али то је дуг пут, јер смо понекад сујетни и не видимо важност јединства.“

На питање шта Ариљу недостаје рекао је више чистоте у граду и околини, мало већа бриga за друштвени живот ван круga породице и пар најближих пријатеља. Недостаје чаршијског духа, нерадни викенди, ручкови у ресторанима и кафе у кафићима, јер се све некако своди на кућу, комшилук, посао и малине.  Од силног предузетничког духа и рада у малињацима, негде је заборављено оно најважније – однос према себи.

Из утопистичке намере, да живи идеју старогрчких филозофа о бављењу политиком, како би допринео друштву, био је одборник, али се убрзо уморио и наставио да се бави пословима у својој фирми. Мисли  да би Ариљу моgaо да допринесе на други начин, а то је кроз друштвено-корисни анgaжман, па и даље жели да у локалној заједници заживи волонтеризам и омладински активизам који можда не могу да донесу новац, али могу много веће вредности.

Слободно време проводи читајући књиге, гледајући филмове и у игрању јамба. Његов кутак је обала Рзава и зими кафић Свитац.

Иванов мото је: „Живи и пусти друге да живе.“