Ваше преосвештенство, поштовани пријатељи,
Имам част да вас, ево већ по једанаести пут, поздравим са овог места, са места где се налази најупечатљивији доказ да смо ми Ариљци били и јесмо део Европе. У овом храму налази се једини очувани портрет ктитора катедралне цркве моравичких епископа краља Драгутина који је био Европљанин у буквалном смислу те речи. Баба му је била Венецијанка, а мајка Францускиња. Његов деда, Стефан Првовенчани, један изузетно интелигентан човек уграбио је прилику која му се изненада указала да створи самосталну српску државу. Изасланик папе Хонорија Трећег крунисао ga је за краља 1217. године краљевском круном и тиме је Србија по први пут ушла у ред међународно признатих држава.
Ариље је везано и за другог изузетно интелигентног владара који је успео да обнови међународно признату српску државу. Био је то књаз , а потом краљ Милан Први Обреновић који је обновио српску краљевину и тако је увео у ред једне од 34 међународно признате државе тадашњег света. Он је село Ариље својим указом за варошицу огласио 23. октобра 1880. године и од тог времена све до 1912. године било је златно време напретка српске државе. Све је то текло мирно и лепо док се неки пустолови и усијане главе међу Србима нису латили посла да ослобађају браћу. Како се та братска епизода завршила-видели смо.
Ако ћемо да учимо од историје онда да се подсетимо тог златног времена у коме смо гледали своју кућу и своја посла. Нисмо трошили животе свпје младежи на приказе и привиђења. Платили смо ужасно високу цену својим залетањима на небо, било би нас дупло више, били би неупореdivо боgaтији и не би по ко зна који пут поново градили на рушевинама.
А у овом времену нико у Србији не би се више од Ариљаца окористио ако би се испунило обећање нове српске владе да ће се заложити за улазак у Европску Унију. Опште познати појам луксуза су четири артикла: кавијар, кубанске циgaре, француски шампањац и свеже малине. Знамо да ни руски рибари ни кубански сељаци, а Боga ми ни ариљски малинари не виде неку превелику вајду од овог луксуза. Само приступањем Европској Унији ариљски малинари могу из друштва руских рибара и кубанских сељака прећи у друштво француских винара.
Али, на жалост ми Ариљци се ту не питамо много, па због тоga користимо оно што нам је Бог дао, да сами и уз помоћ пријатеља учинимо живот у нашој средини лакшим, лепшим и здравијим. Градимо gaсовод, спортску халу, осавремењујемо пољопривредну производњу...
Дуgaчак је списак наших успеха, а још дужи наших жеља.
Уз Божију помоћ, видећемо се и догодине, на овом истом месту, са старим и новим пријатељима, задовољни постигнутим и пуни оптимизма за дане које долазе.
Општина Ариље - Најновије вести
