Početna strana

Bjeluša |   Bogojevići |   Brekovo |   Cerova |   Dobrače |   Dragojevac |   Grdovići |   Grivska |   Kruščica |   Latvica |   Mirosaljci |   Pogled |   Radobuđa |   Radoševo |   Severovo |   Stupčevići |   Trešnjevica |   Vigošte |   Virovo |   Visoka |   Vrane

Radobuđa mrtvo selo

Radobudja u sneguIako je u planskim dokumentima ekonomskog razvoja Radobuđa bila naznačena kao ustaničko mesto i ariljski bastion, osnivanje Seljačke radne zadruge i otvaranje pogona Konfekcije "Kolor" u školskoj zgradi bili su promašaj i čista utopija.

O nazivu svoga sela Radobuđani znaju ispričati tri legende. Po prvoj, u Radobuđi je oduvek voće dobro rađalo, osobito jabuke, pa je neobrano voće završavalo u truležu na buđavim gomilama na zemlji i od te dve reči: buđav rod, nastade i naziv Radobuđa. Druga legenda kaže da se u davna vremena, kada su Zapadnu Srbiju naselili izbegli Hercegovci i Crnogorci, ovde doselio neki predvodnik izbeglog naroda, po imenu Radobud i po njemu selo dobi ime Radobuđa. U trećoj legendi, čini se, da ima najviše verodostojnosti. Po njoj najveći deo ovog sela je na sunčanoj strani, okrenut istoku, i stepenasto se uzdiže od ušća Malog u Veliki Rzav, sve do vrha Nebeške, čija je visina 982 m. Čim Sunce izgreje iza Sunčevice u Mirosaljcima i Klokoča više Arilja, od rane sunčeve svetlosti u ovom selu se rado budi ceo živi svet i tako selo dobi ime Radobuđa.

Zaseok ObradovićiI pojedini zaseoci dobili su nazive po imenima poznatih ličnosti koje su živele u njima. Tako Obradovići dobiše ime po Obradu, Milutinovići po Milutinu, Savići po Savi, Vraneševići po Vranešu, Stojadinovići po Stojadinu, a zaseok Vratlo nazvaše po nekom hromom Radu koji je obilazio svoj čair na velikoj strmini, pa se spotakne, padne i otisne u dubok ambis i slomi vrat. Zato se taj kraj zove Vratlo.

Na brdu Gradina i danas se naziru nekakve zidine, koje još nisu ispitane, a po narodnom predanju, tu je za vreme proklete Jerine bio grad sa osmatračnicom sa koje se pratio pravac kretanja raznih neprijatelja i osvajača.

Radobuđa nekada i sada

Prema drugom posleratnom popisu 1948. godine, od 15 seoskih naselja u Srezu ariljskom Radobuđa je sa 1.807 stanovnika bila na petom mestu, odmah iza Latvice, Dobrača, Vrana i Močioca. A posle pola veka, prema popisu iz 2002. godine, u 130 domaćinstava živi samo 387 Radobuđana, dakle, skoro šestina od onog popisa posle Drugog svetskog rata, sa tendencijom daljeg opadanja.

U monografiji o selu Radobuđi, koju je napisao Dušan Savić, naveden je i podatak da je polovinom prošlog veka ovo selo preko Rogu dobilo struju pre varošice Arilja. U novijoj istoriji Radobuđa je naznačena kao ustaničko mesto i ariljski bastion komunista. Narodni heroj Stevan Čolović formirao je Ariljsku partizansku četu na Malom Ostrešu, 31. jula 1941. godine i bio njen neposredni rukovodilac sve do pogibije 2. novembra 1941. godine. Sada je Stevova kuća u Radobuđi (zasok Stanisavljevići) u kojoj je on rođen, pretvorena u spomen kuću sa eksponatima od muzejske vrednosti.

Nova komunistička vlast u posleratnom periodu nastojala je da pokaže kako Radobuđa kao ustaničko mesto prednjači u socijalističkom preobražaju sela i da drugima posluži kao uzor. Po ugledu na ruske kolhoze, u Radobuđi je 1948. goda formirana prva u Ariljskom srezu, Seljačka radna zadruga, koja je te godine izvezla u Egipat 5 vagona jabuke. Za potrebe zadrugara nabavljen je kamion, a u centru sela je sagrađena strugara sa abrikterom i mlinom za meljavu žita. Međutim, ubrzo se uvidelo da je zadružni kolektivizam čist promašaj i utopija pa je posle 4 godine prisilnog rada, SRZ 1952. godine ukinuta.

Školska zgrada u korovuKreatori ekonomskog razvoja i preobražaja sela pokušali su krajem prošlog veka da od Radobuđe naprave i prvo industrijsko selo u opštini Arilje. U školskoj zgradi (koja je u cilju racionalizacije zbog malog broja đaka zatvorena, a đaci školskim autobusom putovali u Kruščicu ili Arilje, otvoren je pogon za doradu lake konfekcije ariljskog "Kolora". Školska zgrada je pretvorena u proizvodnu halu, izgrađen je još jedan pomoćni objekat i početak je obećavao blistavu budućnost. U ovom "Kolorovom" pogonu bilo je u dve smene uposleno 218 radnika iz Radobuđe i susednih sela. I visprena Dobrila Smiljanić inače poreklom iz Radobuđe, kao rukovodilac i osnivač domaće radinosti pletilja "Sirogojno" na najbolji način se odužila svome zavičaju. Uz pomoć šire društvene zajednice u centru sela je sagrađen Dom pletilja i tu su žene iz Radobuđe i bliže okoline predavale gotove ručne radove ispletene od uvozne vune za "Sirogojno". Posle desetogodišnjeg rada (1980-1990.) "Kolor" je zatvorio svoj pogon u Radobuđi, dva privatna biznismena u oblasti tekstila jedno kraće vreme pokušavali su da nastave proizvodnju u Radobuđi, ali su i oni digli ruke od seoske industrije. Stala je i proizvodnja pletilja za "Sirogojno" i odjednom kao po nekoj komandi, u selu je sve zsaustavljeno i Radobuđa je postala mrtvo naselje.

Kada smo ovih dana posetili Radobuđu, sve je u njoj izgledalo sablasno i delovalo avetinjski pusto kao da nigde nema žive duše, iako je to skoro prigradsko naselje kroz koje prolazi regionalni put za Visoku. U selu nema ni pošte, ni ambulante, nema ni kafane. Dom pletilja je zaključan i prazan, u sali za okupljanje meštana plafon zbog prokišnjavanja prolomljen, veterinarski punkt nikada nije ni korišćen, tovilište bikova na Bari i otkupni magacin takođe prazni, a strugara i mlin srušeni.

Sve do ove godine, Radobuđani posle dužeg vremena, nisu imali ni prodavnicu u svom selu, pa su za najmanju sitnicu (šećer, kafa, so, šibicu) morali autobusom da putuju do Arilja, ili do najbliže prodavnice u nekom susednom selu.

Spomen ploču sa imenima izginulih Radobuđana u oba svetska rata prekrile su koprive i divlja kupina pa se skoro i ne primećuje. Sve asfaltne staze u centru sela zarasle su u korov. I zaseočki putevi su rupljivi i u jadnom stanju. Sa obe strane puta nadvilo se rastinje, pa je otežan prolaz i pešacima, a kamoli motornim vozilima. Na ulazu u školsko (ili fabričko) dvorište metalna kapija odvaljena, a korovsko rastinje prekrilo sve objekte i staze za prolaz. Kod ulaznih vrata u zgradu iždzikljao visok bagremar, a jedan izdanak dvlje loze uvukao se i vegetira na terasi i u holu zgrade, što je dokaz da tu odavno nije ljudska noga kročila.

Nas je interesovalo ko je vlasnik ovog napuštenog objekta, koji se nalazi na najlepšoj lokaciji u selu i od naših sagovornika dobili smo različite izjave. Zna se pouzdano da su zgradu napravili zadrugari iz Radobuđe, pa su posle ukidanja Zadruge objekat dali školi na upotrebu i korišćenje, a kada je sedamdesetih godina i škola u Radobuđi prestala sa radom, objekat je ustupljen Konfekciji "Kolor" na korišćenje. Kada je našu tekstilnu industriju zahvatila dužnička kriza i opšta propast, ovaj objekat sa mašinama "Kolor" je jedno kraće vreme izdavao pod zakup dvojici biznismena i na kraju svi su Radobuđu napustili, a školska zgrada postala je ničija i bez bilo čije brige o njoj. Na zahtev đačkih roditelja tadašnja opštinska vlast uz sagalsnost Ministarstva prosvete odlučila je da se ponovo aktivira rad škole u Radobuđi. Pošto je učionički prostor u bivšoj školskoj zgradi izbijanjem pregradnih zidova bio adaptiran za proizvodnu halu, đaci su za učionicu koristili jednu praznu kancelariju u zgradi Doma za pletilje, a napušteni pogon Konfekcije "Kolor", kao i istovetan pogon u selu Brekovu, prepušten je propadanju i zubu vremena.

Učiteljica Snežana Ilić i učeniciU vreme najžešćih sankcija, kada nije imalo ni goriva na pumpama, ni sigurnog prevoza, učiteljica Snežana Ilić je bila jedna od prvih prosvetara koje je školske 1993/94. godine započela obnovljeni rad Škole u Radobuđi. Ona se sada priseća da je sama radila sa 16 đaka u 4 razreda i da je na posao u Radobuđu odlazila iz Arilja uglavnom peške, a samo u retkim prilikama prevozila se kao stoper.

Sada u OŠ u Radobuđi radi učiteljica Mira Bjekić sa 6 đaka u sva četiri razreda, a tako će, kaže, biti i naredne školske godine. I ona putuje na posao iz Arilja.

Bezdan nije nikakvo čudo

Ovoga leta, u vreme učestalih julskih kiša, u selu Radobuđi (zaseok Vraneši) dogodio se jedan neobičan prirodni fenomen, koji je prilično uznemirio i zabrinuo meštane. Na imanju Boška Vraneševića jednog julskog dana prolomila se zemlja, o čijoj veličini niko nije hteo, niti smeo da govori i taj čudan prirodni fenomen narod zove Bezdan. Tu pojavu neki su tumačili kao loš znak viših nebeskih sila.

Odmah je o tome obaveštena opštinska vlast i na lice mesta ubrzo je izašla grupa stručnjaka, snimatelja i običnih radoznalaca. Među njima je bio i naš sugrađanin g. Nedeljko Stojnić, po zanimanju doktor geologije i građevinarstva i svakako najmerodavniji stručnjak i seizmolog da sa naučne tačke gledišta iznese prvo tumačenje ove geološke pojave.

- Reč je o bezdanu koji se u selu Radobuđi otvorio na jednoj strmoj livadi. Ta pojava nije nikakvo čudo u ovim našim krajevima gde je tlo sastavljeno od krečnjaka manje debljine, više desetina do par stotina metara, pa ga prate fenomeni pećina, bezdana, uvala i škrapa koji se vezuju za merokraške kraške oblike i koliko je meni poznato, tih pojava ima više sa leve strane Moravice, na Maliču, Gradini i Blagaji. Otvor bezdana u Radobuđi je širine oko 1 metra idući ka dnu bezdan dobija se kruškasto proširuje tako da se na dubini od oko 8-9 metara završava ravnim dnom. Pri samom dnu zapažena su dva kanala kojima je dugim nizom godina materijal sadašnjeg bezdana bio polako ispiran. Tavanica bezdana bila je deo statičkog luka koji se formirao iznad šupljine ali je zub vremena i njega narušio tako da se ove godine stropoštao u jamu. Može se očekivati dalje oburvavanje materijala oko otvora bezdana zbog pojave većeg raskvašavanja terena u kišnim zimskim periodima, budući da je jedan deo bezdana izgrađe nod prilično raspadnutog stenskog materijala. Da bi se od neželjenih posledica zaštitili i ljudi i životinje, u Radobuđi je ovaj prostor ograđen i pod stalnom je kontrolom vlasnika zemljišta - naglasio je dr Stojnić.

Ima nade

Pečenje rakijePrema nekim najnovijim događanjima u Radobuđi, moglo bi se pretpostaviti da ovo selo, ipak, nije zahvatila hronična letargija i da će akutno mrtvilo u dogledno vreme biti prevaziđeno. Ariljski lovci iz LU "Branko Djonović" počeli su ovoga leta izgradnju prihvatilišta za srneću divljač u selu. Ovaj rezervat za visoku i plemenitu divljač gradi se na lokaciji brda Tisavice, sa bujnim šumskim rastinjem i čistom izvorskom vodom i zahvata površinu od 5 ha. Pored ekonomskog značaja u razvoju lovne privrede, biće to i važna turistička atrakcija za posetioce iz naše zemlje i iz inostranstva.

Radobuđa je oduvek bila poznata kao izrazito voćarski kraj u kome dobro uspevaju sve vrste vodća. To sada praktično potvrđuje stari voćar iz Radobuđe Dragan Radović. On je dvostruki republički rekorder u prozvodnji šnjiva, sorte "stenlej" i "čačanska rodna". Ima domaćin Radović i lepo odnegovan jabučnjak po sistemu "vretenasti žbun" i mlad zasad na 20 ari krušaka, skoro zaboravljene sorte "viljamovka". U planu je i izgradnja prve hladnjače u Radobuđi.

Prema tome, ako i drugi, a posebno mlađi Radobuđani, krenu Draganovim primerom, ima nade da se ovo selo otrgne iz opšteg mrtvila i započne savremenu voćarsku proizvodnju i stane u red aktivnijih i razvijenih seoskih naselja.

Tekst: D. Ojdanić
Fotografije: M. Dimitrijević
D. Ojdanić