Početna strana

Bjeluša |   Bogojevići |   Brekovo |   Cerova |   Dobrače |   Dragojevac |   Grdovići |   Grivska |   Kruščica |   Latvica |   Mirosaljci |   Pogled |   Radobuđa |   Radoševo |   Severovo |   Stupčevići |   Trešnjevica |   Vigošte |   Virovo |   Visoka |   Vrane

Prema popisu u turskim tefterima iz 15. veka, selo Vidogošte imalo je 7 domova, 6 baština i 1 mlin koji je radio pola godine. Sada u Vigoštu ima 351 domaćinstvo i 969 punoletnih građana, sa tendencijom daljeg rasta, i pedesetak privatnih preduzeća i zanatskih radionica.

Ako Vigoštancima kažete da je njihovo naselje jedno obično selo, oni se grdno naljute i takvu kvalifikaciju odbacuju. Po njihovim merilima, Vigošte je prigradsko naselje, a uskoro će imati i puno obeležje grada. Jer, u Vigoštu su sve glavne ulice već imenovane (Ćikalova, Lj. Nenadića, Prvomajska, Dositejeva, Moravička), imaju uličnu rasvetu u dužini od 2 km, asfaltnih puteva (bez magistralnog puta za Ivanjicu) je ukupno 3,5 km, gradsku vodu sa Sistema "Rzav" koristi 70% žitelja, postavljena je kanalizaciona mreža u dužini od 2,5 km.

Pa šta je onda tu još potrebno, da bi naselje zaista imalo obeležje grada? Zapitaće neko. E, za to je potrebno ispuniti samo još jedan uslov – da se naselje gradi i razvija u okviru urbanističkih rešenja. Pošto se niko nije obazirao na neka urbanistička rešenja i planove, doseljenici u Vigošte (najviše ih ima iz gornjih brdskih sela opštine) su kupovali placeve i po svom nahođenju i, zavisno od ekonomske moći svakog pojedinca, gradili kuće za stanovanje i za poslovni prostor.

I danas vigoštanske prodavce zemljišta neprestano opsedaju kupci placeva, pa je u ovom trenutku prodajna cena dostigla 400 evra po aru. Dok broj žitelja u gornjim brdskim selima drastično opada, u Vigoštu je u stalnom porastu. U prilog tome govore i sledeći podaci: prema popisu iz 1991. godine u Vigoštu je bilo 974 stanovnika, a 10 godina kasnije, iz popisa 2002. godine bilo ih je 1044. U turskim tefterima iz 15. veka piše da je u Vigoštu bilo samo sedam domova i šest baština, a sada je u Vigoštu 351 domaćinstvo.

Uz Božju pomoć i Bogoljubovu mudrost

Naš vodič kroz Vigošte bio je Bogoljub Djorđević, predsednik i odbornik u SO-e Arilje. Čvrsto je rešen da u toku svog mandata komunalnu infrastrukturu u Vigoštu popravi i normalizuje i u tom poduhvatu im uspeva.

Kritizeri svake statistike kažu da je to tačan zbir netačnih podataka, ali Vigošte predstavljeno u brojkama govori da je to selo vrlo uspešnih biznismena, koji se ne žale na ekonomske teškoće i na stabilnim osnovama se prilagođavaju potrebama tržišta. Prema jednom opštinskom izveštaju od 22 mesne zajednice na području opštine Arilje, Vigošte po visini prikupljenih sredstava iz mesnog samodoprinosa (702.119,44 din.) u 2004. godini zauzima treće mesto, odmah iz Arilja i Vrana. U isto vreme, u MZ Radoševo prikupljeno je samo 4.813 dinara. Kada se ima odakle i od koga da uzme i da mu još i ostane, onda zaista poslovi brzo napreduju.

U ovoj poslovnoj godini Vigoštanci su završili novi rezervoar za vodu na Gojkovom brdu, od 40 m3 vode, u koji se prepumpava voda sa Tomića brda. Ovaj rezervoar napajaće 22 kuće, a sve je spremno za izgradnju još jednog rezervoara za potrebe 36 domaćinstava u naseljima Glišići i Miloševići. U pripremi je asfaltiranje deonice Prvomajske ulice, u dužini od 1 km na Rudinama i jednog kraka u Raškovoj bari. U isto vreme nastaviće se izgradnja kanalizacione mreže, za još 1 km.

U Vigoštu stabilno posluju 3 privatne hladnjače ("Agroteks", "Agrograf" i "Frigo-junir") jedna štamparija, 2 drvoprerađivačka preduzeća ("Japan dekor" i "Jupiter"), 3 metaloprerađivačka preduzeća ("INP", "MIP" i "Kometa") i 3 tekstilna preduzeća ("Soda sport", "Mirjam", "Radović-kompani").

Na području ove MZ ima desetak stolarskih i tekstilnih radionica, 4 pekarske radnje, 1 autoservis i 4 automehaničarske radnje, 6 kafana i kafića, 2 farme za uzgoj koka nosilja, nekolio autoprevoznika i raznih zanatskih zanimanja, kao što su: frizeri, tesari, zidari, parketari, autoelektričari, vodoinstalateri, moleri, autolimari, vulkanizeri, perionice kola i tepiha, vlasnici agencija za knjigovodstvene poslove i dr. Tu je, dakle, ekonomska snaga opštine Arilje, u prigradskim MZ, a ne u strogom centru grada, gde je sedište opštinske vlasti i drugih institucija. Vigošte je na sunčanoj strani, sa rodnim zemljištem i podnebljem koje odgovara voćarstvu. U ovoj godini Vigoštanci su proizveli i otkupljivačima isporučili preko 20 vagona prvoklasne maline.

Ko Tikomiru obra maline

Kada se predstavlja selo Vigošte, onda se mora pomenuti i naš romanopisac Dobrilo Nenadić. Dobrilo je rođeni Vigoštanac i on to svuda ponosito ističe, jer je i dušom i srcem vezan za to selo i aktivno uključen u rad MZ Vigošte. Ovoga puta mi nećemo govoriti o njegovom književnom stvaralaštvu, o njegovim najnovijim proznim delima, koja se prevode i na strane jezike, a Dobrilo prevazilazi granice naše nacioalne kulture i svrstava se u red velikih svetskih pisaca. Taj posao neka rade njegovi recezenti i biografi, a naša namera je da čitaocima predstavimo detalj iz Dobrilovog ranog detinjstva u Vigoštu koje je on opisao u svojoj još neobjavljenoj autobiografiji, pod nazivom "Moje uspomene na ljude i događaje".

Kada izađe iz štampe i dođe do ruku čitalaca, biće to još jedan Nenadićev bestseler, zbog pikantnog jezika i stila koji se čita u jednome dahu. Jedan deo iz te knjige, koji nam je Nenadić svojom rukom napisao i ustupio za objavljivanje, kazuje nam da se kod njega neki malinarski "virus" ukorenio još u doba detinjstva i da ga celog života prati. Valja znati da je malina u ariljskom kraju postala kultna biljka i da zasluge za to najviše i pripadaju Dobrilu Nenadiću. Evo kako je izgledalo Dobrilovo prvo iskustvo sa malinom.

Sećanja Dobrila Nenadića

Vigoštanska dečačko-hajdučka družina kojoj sam pripadao, (Vojo, Nešo, Krco, Loke, Srećko, Mikoš i još nekoliko) bila je nalik na prvobitnu hordu, sakupljačko-lovačke prirode, koja se iz obesti pentrala po drveću i krala svrakama jaja, zavrtala šije ptićima, a iz koristi pelješila sve što je bilo jestivo i kako je šta dospevalo: trešnje, dudove, šljive panceruše, xenarike, kruške ječmenjače, lubeničarke, mednike, bronzare, karamajlije, oskoruše, takiše, jabuke vidovače i petrovače, drenjke, orahe, sitni paprixan, krastavce, lubenice, dinje i kukuruz za pečenjke. Bili smo opakiji od gubara. Iza gubara bi nešto i ostalo, iza nas ništa. Kukali su, kleli i bogoradili, govoreći da od nas ništa nije s mirom, niti čemu damo da poraste i sazri, voće smo zatirali dok je još bilo sasvim i kao okrijek zeleno.

Tikomirov malinjak je ipak bio nešto posebno, jedna rajska meraja. Ne veći od jedno deset kvadratnih metara, sav u visokom korovu iz koje su se pomaljali vitki i tanušni izdanci okićeni sitnim, mirišljavim i slatkim plodovima.

Malinjak nas je privlačio magičnom snagom.

Čim bi se proneo glas da je neko našao i probao prvu tek zarudelu malinu, nastupio bi period obilja i plandovanja. Iz jaruge, zarasle u neprohodnu šikaru, tu, odmah kraj malinjaka, na smenu, po dvojica, trojica, dok je jedan bio na osmatračnici vrebajući tren da će se Tikomir pomoliti iz kuće.

Nazivao nas je lopužama i razbojnicima i proricao nam da ćemo naposletku završiti na robiji.

Na prvu kletvu, nezvani berači bi prhnuli kao jato preplašenih vrabaca i nestali u jaruzi čekajući da nepogoda mine, da se čiča smori, da ga izda avaz, da uđe i prilegne tek toliko da se od naprezanja glasnih žica malo okrepi. Tada bi se oprezno iskradali iz skrovišta i ponovo upadali u malinjak, kao da ništa nije ni bilo. I tako bi se to svakoga dana ponavljalo, sve dok malina ne prođe.

Ta prvobitna malina sorte valjevka, bila je, u stvari, engleska sorta malboro nazvana tako u čast čuvene aristokratske porodice vojvoda od Malboroa kojoj je i Vinston Čerčil pripadao. Bila je sitna i aromatična. Od nje se pravio sirup koji je pomešan sa sodom postajao napitak malina, najlepše i najkrepkije piće naše mladosti, i okidač sentimentalne operacije zvane nostalgija za našu generaciju.

Treba biti neko i nešto

Po nekoj svovjoj urođenoj intuiciji Vigoštanci su skloni da postanu neko i nešto, nadaleko poznato ime, nikako im ne odgovara život prekriven sivilom i čamotinjom. Eto, na primer, iz Vigošta je poreklom vojni pilot Vidoje Jovanović koji živi i radi u Podgorici. Tu je i vojni starešina sa visokim činom, takođe Vigoštanac, general Krsman Milošević. Ovde treba pomenuti i profesora Radovana Jakovljevića koji se posle rada u prosveti, posvetio politici i već nekoliko godina nalazi se u samom vrhu opštinske vlasti u Arilju.

Iz vigoštanske prošlosti stariji Ariljci se sećaju i Draga Vranjevca, čudne i neobične ličnosti koga su zvali taksi Dragi Vranjevac iz Vigošta. U drugoj polovini prošloga veka, kada u Arilju nije bilo taksi prevoznika a nisu bili ni česti polasci autobusa kao dana, Dragi je zaprežnim vozilom i sa belim konjem Mićkom obavljao taksi službu između Arilja i Požege. Dragi nije više među živima, a njegov sin Nikola priča da je on bio očev pomoćnik. Kola prekriju ćebadma, putnici sede duž ivice kanata, a na sredini kola je putnički prtljag i druga roba. Seća se Nikola da je naplaćivao karte od putnika po 30 dinara na relaciji Arilje-Požega. Dragi je bio osoben i po tome što je i leti i zimi po ciči, ljutom mrazu i snegu bio uvek samo u beloj košulji da bi time pokazao voju snagu i izdržljivost.

Naš vodič kroz Vigošte, predsednik Bogoljub Djorđević rekao nam je i podatak da se u Društvenom domu u Vigoštu nalaze još tri izbegličke porodice koji su tu na kolektivnom smeštaju i da su bez nade u povratak u rodno Goražde, odakle su proterani pre 15 godina. U početku ih je u tom Domu bilo mnogo više, preko 30, ali su se neki od njih snašli i obezbedili sebi krov nad glavom i zaposlili su. Ostali su Domu samo stari, bolesni i iznemogli. Dve starice su umrle i sahranjene daleko od rodnog kraja, na gradskom groblju u Vranama. Staro groblje na Rudinama, koje je na području MZ Vigošte, je konzervirano, napominje predsednik Djorđević, i tu se sahranjuju u ranije izgrađene porodične grobnice samo starosedeoci.

D. Ojdanić