Opština Arilje - Najnovije vesti

Opština Arilje - Najnovije vesti Opština Arilje - Najnovije vesti
  • Povećajte veličinu slova
  • Normalna veličina slova
  • Smanjite veličinu slova
Kruščica Štampa El. pošta

Bjeluša |   Bogojevići |   Brekovo |   Cerova |   Dobrače |   Dragojevac |   Grdovići |   Grivska |   Kruščica |   Latvica |   Mirosaljci |   Pogled |   Radobuđa |   Radoševo |   Severovo |   Stupčevići |   Trešnjevica |   Vigošte |   Virovo |   Visoka |   Vrane

Svi pod jednom kruškom

Panorama KruščicePanorama KruščiceOvaj nekadašnji opštinski centar uveliko je zahvatila "bela kuga", pa je poljoprivredna proizvodnja pala na staračka pleća. Da li će se dobrotvor Sava Savić posthumno rehabilitovati i ostvariti zahtev Škole u Kruščici.

U predstavljanju naših seoskih naselja prikazujemo vam selo Kruščicu, koja je sve do pre nekoliko decenija bila najveći administrativni centar za gornje brdsko područje Ariljske opštine, ali to više nije. Tarabića proroci iz užičkih Kremana predviđali su da će doći vreme kada će žitelji pojedinih naših seoskih naselja moći svi da stanu pod jedno razgranato drvo. I zaista, neki najnoviji podaci o selu Kruščici i praktično potvrđuju tu viziju Tarabića proroka. U poslednjem popisu stanovništva (2002.) utvrđeno je da u 180 kruščičkih domaćinstava živi 477 stanovnika, a u popisu iz 1971. godine bilo ih je duplo više."Bela kuga je dakle, poput epidemije široko zahvatila sva naša gornja brdska sela.

U prilog ovoj tezi idu i najnoviji statistički podaci o broju upisanih đaka u OŠ "Ratko Jovanović". Na početku ove školske godine prema tom izveštaju sada je u prvom razredu OŠ u Kruščici upisano 6 učenika, u drugom razredu 4, u trećem 10, a u četvrtom svega 2 učenika. U višim razredima brojno stanje je nešto povoljnije, zbog priliva učenika iz susednih sela, pa je u petom razredu upisano 11 učenika, u šestom 9, u sedmom 10, u osmom 8 učenika. U fizički izdvojenima odeljenjima ove škole neprestano opada broj učenika. Tako, na primer, u OŠ u Radoševu nema ni jedan učenik upisan u prvom i četvrtom razredu, a u trećem i drugom ima ih ukupno 5. U Severovu i Grivskoj nema učenika u četvrtom razredu, a u selu Visoci samo su dva učenika u sedmom u 1 učenik u petom razredu. Četvororazredne škole u Gurešima i Ručetinu više ne postoje. U takvim uslovima rada teško je obezbediti stručni kadar, nastava je uglavnom nestručno zastupljena što je dodatna teškoća i za nastavnike i za učenike. U ovoj školi, kao po nekoj navici, praksa je da nastavnici (svi do jednog) rade u selu, a žive u gradu. To su profesori, nastavnici i učitelji u mlađem životnom dobu koje ni malo ne privlači seoska idila mira i tišine, više vole da putuju školskim autobusom, a dve školske zgrade sa 8 stanova za prosvetare zvrje prazne. I kada se svi na jednom mestu okupe, 60 đaka iz Kruščice sa njihovim nastavnicima zaista mogu, po kremanskom proročanstvu, da stanu ispod jedne kruške kojih u ovom selu ima na svakom koraku po kojima je Kruščica i dobila ime.

Sve nestade sa opštinom

Polovinom prošlog veka Kruščica je bila na vrhuncu svoje moći. Bio je to jak administrativni centar za gornja sela bivšeg ariljskog sreza. Izgrađena je tada opštinska zgrada sa potrebnim brojem kancelarija za organe uprave, sagrađene su nove zgrade za Poštu, Ambulantu, Zemljoradničku zadrugu i za magacin otkupa. Školskoj zgradi dozidan je aneks sa još dve učionice za fiskulturnu salu. Dve nove stambene zgrade sa 8 stanova ustupljene su školi na korišćenje za potrebe nastavnom osoblju.

Zemljoradnička zadruga u Kruščici uzimala je pod zakup zapuštene utrine i na njima široko razvila proizvodnju jelovnog i semenskog krompira. Imala je Zadruga svoju sušaru za šljive i veliku pekmezaru sa kazanima od nekoliko vagona. Od seljaka je vršen otkup žive stoke, šljiva, jabuka, šumskih plodova, sušenog duvana "bajinovca" i šlipera. U seoskoj Ambulanti nekoliko godina je po sopstvenoj želji radio stomatolog, pok. Borko Vučićević, a u veterinarskom punktu bio je stalno zaposlen diplomirani veterinar.

Međutim kada je 1959. godine počela da se vrši reorganizacija administrativne opštinske uprave i opština u Kruščici pripojena Arilju, sve je po nekoj inerciji počelo da se gasi i nestaje. Selo je zahvatilo opšte mrtvilo i u njemu je počeo život da odumure, a mladi Kruščičani su po svaku cenu odlazili u gradove, tražeći bilo kakvo zaposlenje i svom selu okretali leđa. Ostale su livade nekošene, njive neobrađene, voćnjaci zapušteni. Ništa nije pomogla ni nova asfaltna saobraćajnica regionalnog puta Ljetine – Jarmovac kod Nove Varoši, koja je prošla kroz centar Kruščice. U selu su ostala uglavnom staračka domaćinstva i poljoprivredna proizvodnja je spala na dede i bake, a napušteni i prazni objekti uveliko propadaju.

U vreme Tuđmanove "Oluje" na Kninsku krajunu, 5. avgusta 1995. godine, u tim napuštenim objektima u Kruščici utočište je pronašlo 60 srpskih prognanika. Među njima je bila i 90-to godišnja starica Jelisavka Borota, koja je iscrpljena od dugog i napornog putovanja, i od tuge i žalosti za izgubljenim srodnicima presvisla ubrzo po dolasku u Kruščicu, ostavivši amanet da je, kad budu mogli, sahrane do njenog Simana u Krajini. Naravno ta želja bake Jelisavke nije ostvarena, ali su joj Kruščičani odredili grobno mesto na istočnoj strani svog seoskog groblja i sahraninili je po svim pravoslavnim običajima i o svom trošku, a grobno mesto obeležili njenim imenom.

Razvaline od škola u Gurešima i Ručetinu

Škola u GurešimaŠkola u GurešimaNajveće seosko ruglo i ujedno verna slika ljudskog nemara sada je oronula zgrada OŠ u kruščičkom zaseoku Gurešima. Na koju god stranu slali decu u školu trebalo je Gurešanima preći razdaljinu od desetak kilometara pa su Gurešani polovinom prošloga veka odlučili da za svoje potrebe dobrovoljnim učešćem sagrade školsku zgradu koja je u svome sadržaju od prostorija imala dve učionice, stan za učitelja i đačku kuhinju. Bilo je tih godina uvek oko 50-60 đaka, raspore đenih u dva kombinovana odeljenja, sa kojima su radila po dva učitelja. A sada u Gurešima nema ni đaka ni učitelja, a ako se ovim tempom nastavi propadanje školske zgrade, neće se još malo ni poznavati da je tu nekad bila škola. Pre petnaestak godina u školi su kampovali neki izviđači i kada su otišli na zgradi su ostale mnoge havarije, a posle toga o školi niko nije vodio računa. Krov se prolomio, zidovi naprsli, nema ni prozora ni vrata, meštani uzimali kome šta treba i moglo bi se reći: "Narod školu i gradio i razgradio". Najstariji učesnik u izgradnji škole, Pero Ponjavić, sećajući se tih događaja kaže: –Školu smo gradili pod kuluk, a ne dobrovoljno.

Kamen smo vadili ćuskijom u majdanu i macolama ga razbijali za temelj, a za 30 000 komada cigle blato smo gazili bosim nogama pa ga zatim u drvenim kalupima sekli za ciglu. Nije imalo nigde u blizini vode, pa smo sa jednog dalekog izvora u kantama i živim lancem od stotinak ljudi donosili vodu za ciglu. Raco Todorić i ja smo volovskom zapregom prevukli kamen i svu građu iz šume za krov i stolariju. Pomagale su nas i komšije iz susednih sela, Mitrići iz Radoševa, Vulovići i Tomići iz Ravni, jer su i njihova deca ovde išla u školu. Ovo je velika sramota za sve nas, za celo selo i prosvetne vlasti, što dozvolismo da nam škola propadne. I škola na Ručetinu je prekinula rad pre nekoliko decenija. Zgrada je na sličan način građena kao i ona u Gurešima, samo je sada u nešto boljem stanju, mada i ona prokišnjava, pa je malter počeo da opada i spolja i iznutra. U jednom delu zgrade je prodavnica i vlasnik održava samo taj prostor koji koristi. Prema administrativnoj podeli opštine Arilje Ručetin pripada MZ Brekovo, ali je škola zbog kraćeg rastojanja pripadala matičnoj OŠ u Kruščici . Sad je po novoj oraganizaciji pripojena OŠ u Brekovu, a to je i razlog više da sada niko o školi ne vodi računa, pa je zub vremena uveliko grize i obara, a desetak đaka pešaka sa Ručetina pohađaju školu u Kruščici ili i Brekovu.

Kada bi svi bili kao Jezdo i Mijo

RibnjaciRibnjaciDrevna i mudra narodna izreka dobro kaže da nije đavo uvek tako crn kao što se misli. I u Kruščici nije sve crno i naopako, ima nešto čime se Kruščičani ponose i što kod svakog posetioca ovom selu izaziva divljenje i poštovanje. To su dva vredna, vrlo sposobna i snalažljiva meštanina za koje bi se moglo reći da čitavih 100 godina izmiču svojim prvim susedima, a zovu se Jezdimir Milićević i Mijo Mićić.Jezdo se iz zaseoka Milićevića doselio u centar Kruščice i tu na obali Rzava podigao modernu stolarsku radionicu. Njegovi kvalitetni proizvodi imali su obezbeđeno tržište od Arilja i Užica do Beograda i Novog Sada. Išao je Jezdo često i kod srodnika preko granice koji su tamo bili na privremenom radu i sve što bi video u razvijenim zemljama, on je to započinjao i u svome zavičaju. Tada naša sela još nisu bila elektrificirana, pa je Jezdo negde u inostranstvu nabavio agregat i montirao ga u svojoj radionici. Kada voda na jazu nije svojom snagom pokretala stolarske mašine, pokretala je agregat za proizvodnju struje. Tada je Jezdo bez ikakve nadoknade davao struju školi, osvetljavao stanove prosvetara, kancelarije opštinske uprave, ambulantu. U novije vreme Jezdimir se posvetio i ribarstvu. U tri moderna bazena od po 250m2 gaji potočnu pastrmku. Ovog leta kaptirao je i jedno jako vrelo i tu vodu koristi za mrestilište i proizvodnju riblje mlađi, koju u našoj bližoj okolini niko do sada nije proizvodio. Svoje ribnjake sa pastrmkom u Kruščici imaju još Ratko Djurić i Mlađo Mandić, Radojko Bijeljić i Pero Bijeljić.

A u vezi sa tim Jezdo kaže:

- Od Arilja pa do Visoke i Bjeluše ovakvih ribnjaka moglo bi da se podigne više od 100 i onda bismo mogli sa ribom da hranimo celu Srbiju i pola Evrope, a ja mome sinu Dušanu i unuku Draganu, koji su stekli obrazovanje u drugoj struci, preporučujem da samo nastave ovo što sam ja započeo i neće se pokajati.

Kruščičanin Mijo Mićić ima lepo odnegovan voćnjak na desetak hektara sa zasadima jabuka, šljiva, krušaka, i malina što njegovom domaćinstvu obezbeđuje natprosečan standard. On je podigao prvu privatnu hladnjaču u Kruščici, čiji je kapacitet 250 tona, i sa svojim kooperantima ima vrlo razvijenu poslovnu saradnju.

Dobrotvor Sava zaslužan a zaboravljen

Sava SavićKada smo pre nekoliko dana posetili Kruščicu i grupu mališana školskog uzrasta zapitali da li znaju ko je bio Sava Savić, samo su slegli ramenima i odjurili za loptom. I zaista mi i nemamo nikakava dokumenta u kojima je opisan život znamenitih ljudi iz ariljskog kraja, kakav je bio veliki dobrotvor Sava Savić. A u svojoj životnoj odiseji Sava se kretao uzbudljivim i trnovitim stazama i od nepismenog seoskog sluge u Kruščici, glad i siromaštvo ga nateraše da za 60 dana peške stigne do Beograda i da baveći se trgovinom postane beogradski milioner sa 99 lokala u svom vlasništvu. Bio je Sava darovit trgovac, istaknuti ratnik u balkanskim ratovima protiv Bugara, srećno je preživeo albansku golgotu i proboj Solunskog fronta i za velike zasluge višestruko je odlikovan. Bio je Sava narodni poslanik u dva mandata, lider radikala, pomagao je humanitarne organizacije, bio je ktitor crkve Svetog Ahilija, sagradio školu svome zavičaju u Kruščici, i mada je imao naslednike iz prvog reda, svoju ogromnu imovinu zaveštao je u humanitarne svrhe.

Najveći dar svome narodu dobrotvora Save svakako je zgrada Osnovne škole u Kruščici. Zna se pouzdano da je on bez ičije pomoći sagradio školu po projektu jednog beogradskog arhitekte, a gradili su je poznati majstori Crnotravci. Za ono vreme bilo je to prelepo graditeljsko savršenstvo i ukras sela, jer takvu školu nisu imali ni mnogi gradovi u Srbiji. Izgradnja škole trajala je samo godinu dana (1928-1929) i bila je u obliku slova P sa dva stana za učitelje, učionicama i prostorijama za biblioteku i kancelariju. U dvorištu škole je veliko zvono. Na dva sata pre početka nastave školski služitelj je ovim zvo-nom pozivao đake da krenu u školu, jer je retko ko imao sat. Na glavnom fasadnom delu škole postavljena je spomen-ploča sa posvetom: "Svome zavičaju, Sava Savić, trgovac iz Beograda", a iznad ploče, kao zaštitni znak bio je veliki dvoglavi orao sa rasponom krila od dva metra. Sa obližnjeg izvora dovedena je voda do škole, a na počasnom postolju u nastavničkoj kancelariji, kao što i priliči, bila je bista Save Savića, izlivena u bronzi.

Sava se istakao i kao ktitor crkve Svetog Ahilija u Arilju. Prvo je po nacrtu poznatih arhitekata zatrajalu krovnu šindru zamenio bakarnim limom. Zatim je drvenu ogra-du oko porte preuredio tako što je postavio stilizovane betonske stubove sa elementima gvožđa između njih i u porti zasadio zimzeleno rastinje. Na ulazu u crkvu postavljen je slavoluk od belog mermera i Savina bista od bronze ispod koje su bila uklesana slova i posveta:"Vtori ktitor hrama sego Sava V. Savić, narodni dobrotvor i trgovac iz Beograda rođen u Kruščici, 1863. godine, a umro u Beogradu 1936. godine."

Eto, šta je kao najvažnije učinio veliki dobrotvor Sava Savić za svoj zavičaj, ali nije znao kako će mu se na sve to nepravedno i nepošteno da uzvrati. Prvih godina posle Dru-gugog svetskog rata svi predratni bogataši, gazde, kulaci i milioneri dobili su epitet narodnog i državnog neprijatelja, pa je i Sava bez pravog razloga satanisan kao nosilac neprihvatljive ideološke orijentacije. Nova komunistička vlast je osuđivala i progonila sve što je nosilo obeležje Kraljevine Jugoslavije i mirisalo na krunu i kralja. A Sava je vaspitavan tako da voli svoj narod, otadzbinu i krunu i to mu je jedini greh. Ljudi zaduženi da čiste domovinu od truleži stare Jugoslavije, prvo su srušili dvoglavog orla na školi jer je to bio monarhistički simbol, a Savina bista je bačena na školski tavan i tu je čamila skoro šest decenija. I veliko školsko zvona srušilo se sa otrulih greda i prslo u komade.

Stručnjacima iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu, koji su šezdesetih godina vršili arheološka istraživanja kod crkve u Arilju, nisu se svidele popravke ktitora Save na crkvi. Oni su hteli sve dograđene detalje na crkvi da uklone i da tu sakralnu Nemanjića zadužbinu vrate na autetični i srednjovekovni nivo, pa je mermerni slavoluk kod ulaznih vrata u crkvu srušen, a Savina bista premeštena u pokriveni prolaz između službenih prostorija i trpezarije. Bakarna pokrivka na crkvi je skinuta i postavljena niža od cimpleka. I metalna ograda sa betonskim stubovima je sklonjena, a porta je ograđena rzavskim oblucima, kao u doba Nemanjića. Sava je umro u Beogradu 29. maja 1936. godine, odmah posle velike školske proslave u Kruščici, u njegovu čast. Prema sopstvenoj želji telo mu je balsamovano i kako tvrde njegovi poslednji živi srodnici, sahranjen je u crkvi Svetog Ahilija u Arilju, u posebnoj kripti, pored Dragutinovog sina Uroša. Kripta je bila sa mesinganim alkama na po-klopcu koji je mogao da se podiže da bi posetioci mogli da vide lice balsamovanog Save.

Međutim, kako tvrde Savini srodnici, u vreme arheoloških istraživanja i restauratorskih radova u crkvi, Savina kripta je nestala a njegovi posmrtni ostaci su verovatno ubačeni u zajedničku grobnicu u crkvi, ispod podnih ploča, gde su inače pohranjeni i svi drugi ljudski kosturi pronađeni u krugu porte. Tako je završio život Sava Savić, zaslužan, a zaboravljen. Nijedna ulica u gradu, niti škola u Kruščici koju je on podigao pre sedamdeset godina, nikada nisu nosili njegovo ime. Međutim novija generacija prosvetnih radnika u Kruščici pokušava da ispravi ovu istorijsku nepravdu, da dobrotvora Savu posthumno rehabilituju kako ne bi završio u senci zaborava. Direktorka škole, Danijela Gačanović, rekla nam je da je Školski odbor već uputio zahtev opštinskom rukovodstvu da OŠ u Kruščici nosi ime "Sava Savić" bez imalo omalovažavanja i negiranja Ratka Jovanovića čije je ime škola do sada nosila, a koji je poginuo u borbama protiv okupatora u Drugom svetskom ratu. Zahtev škole je prosleđen Ministarstvu prosvete pa se čeka nova reorganizacija školske mreže i u vezi s tim odgovoriće se, kako je usmeno saopšteno, i na ovaj zahtev i to pozitivno. Agilna direktorka Danijela pohvalila nam se da je dosada izvršena krovna rekonstrukcija na školi i za te namere uloženo je 3.250 000 dinara, učionice su spe-cijalizovane za pojedine nastavne oblasti, a za hidroizilaciju, sportske hale i nabavku potrebnih rekvizita treba obezbediti investiciju od još 2.000 000 dinara. Sada građevinci popravljaju zidne enterijere, staro Savino zvono je pretopljeno u Beogradu i ponovo oglašava početak i kraj nastave, a u nastavničkoj kancelariji na specijalnom postolju stajaće Savina bista. To znači da nova generacija prosvetara ispravlja istorijske greške i da će sve doći na mesto koje mu i pripada, pa će se i dobrotvor Sava izvući iz zaborava. Jer kako Njegoš reče "Pokoljenja dela sude..."

Tekst: D. Ojdanić
Foto: B.I., M.D., D.O.,M.P.


Noviji članci:
Stariji članci:

 

Komentari 

 
+5 # kruscica 28-09-2012 22:21
Bio sam u Kruscici...
Ovo je ljudi centar sveta.
Bog je prvo tu zabo sestar kada je zemlju ocrtavao.
Zivela Kruscica i svi njeni potomci...ZIVALI
Odgovori | Citiraj i odgovori | Citiraj
 
 
+6 # Nikola 01-10-2012 20:29
Ako negde postiji raj na zemlj, onda je to u Kruscici. Govorim iz iskustva i saznanja jer sam bio u domacinstvo Milana Markovica. Sta reci.... nego doziveti te ljude, gostoprimstvo i lepote prirode.
Domacini STARE KUCE su neponovljivi, svaka im cast.
Odgovori | Citiraj i odgovori | Citiraj
 
 
+1 # peda 23-02-2014 23:03
hvala goranu biljanji maloj ani i zoranu pav nek poydrave jelenu maline cvetaju rzav tece i nek se nadaju
Odgovori | Citiraj i odgovori | Citiraj
 
 
0 # peda 26-02-2014 00:20
daj boye da se jos nesto iznese iz malina
Odgovori | Citiraj i odgovori | Citiraj
 

Dodaj komentar

Registracijom na sajt opštine dobićete veća prava prilikom pisanja komentara (npr. automatska objava vaših komentara), kao i mogućnost da aktivno učestvujete u diskusijama na forumu.

Sigurnosni kod
Osveži

Opština Arilje - Zvanična internet prezentacija.  © 2005 - 2015