Висока |
Села - Села |
Бјелуша | Богојевићи | Бреково | Церова | Добраче | Драгојевац | Грдовићи | Гривска | Крушчица | Латвица | Миросаљци | Поглед | Радобуђа | Радошево | Северово | Ступчевићи | Трешњевица | Вигоште | Вирово | Висока | Вране Развој сеоског туризма - будућност села
Раније је Висока третирана као забачено село, а главни разлог је била удаљеност од ариљске општине и слаба путна веза. Данас постоји асфалтни пут Ариље-Висока који село, попут Рзава, пресеца на два дела – Доњи и Горњи крај. У народу се одомаћило правило да фамилије које живе у горњем крају, Стаменићи, Сарићи и Раковићи, називају Горњокрајцима, док су Алексићи, Марићи, Ковачевићи – Доњокрајци. Када је у питању име села у народном предању не постоји никакво тумачење како је Висока добила име. С обзиром да се налази на изузетно високој надморској висини, вероватно да су његове географске карактеристике утицале на сам назив. Претпоставља се да је првобитно име насеља садржало две речи, висока гора или високо брдо, а како су људи тежили поједностављивању временом се одржала у говору само прва реч - Висока. То је једно од могућих и логичних објашњења настанка имена тврди Вук Алексић, аутор монографије о овом селу.
Данашњи Височани махом не воде порекло од становника који су ове просторе насељавали у 15. и 16. веку. Већином, они су се одселили крајем 17. и почетком 18. века у време великих сеоба после аустро-турских ратова. Опустели простор, најинтензивније половином 18. века населили су досељеници из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Рашке о чему сведоче и многи топоними у селу али и остаци ијекавског говора. Потомци оних старих Височана раселили су се у Војводину, Славонију, Мађарску и широм Европе. Данас се људи претежно баве разним гранама пољопривреде, а Висока има све услове за развој сеоског туризма – лепу природу, Бању, висока брда, посебно Округлицу, Велики Рзав, здраву храну. Главни проблем је све веће осипање становништва тако да тренутно у око 220 домова живи 650 мештана. У плану изградња цркве Светог пророка ИлијеЖивети у оази нетакнуте природе и очуваних благодети здравог и чистог живота је много лакше него раније. Ипак, упркос свему село све више стари. Млади се школују и одлазе у потрази за бољим и лепшим животом. Које су предности живота овде далеко од градске вреве, шта су највећи проблеми и у чему је перспектива овог планинског подручја разговарали смо са г. Златомиром Петровићем, председником месне заједнице.
Подужа је и листа планова за унапредјење Високе.
Височка бања
У најнижем делу клисуре Великог Рзава, испод Бојовића и Алексића Кука, налази се топли извор минералне воде. Вода избија из дубине на више места у виду мехурића, а лековита је. Ту народ долази да се лечи. Бањски извори стари су око 80000 година. Бања још увек туристички ни минимално није искоришћена. Раније су појединци обезбеђивали инdivидуално смештај за посетиоце. Данас бања није у баш репрезентативном изгледу. Иначе, орgaнизованије коришћење бањске воде за лечење почиње 1936. године. Сами извори су на неприступачном месту и углавном им се прилази уз и низ реку преко платица. Постоје предања како је откривен овај топли извор лековите воде. "Мештани су желели да се некако отаросе обатавелог коња.Одвели су ga у камене склопове поред реке да угине. Када су касније навратили, уместо изнемоглог, затекли су ga како каска по води. Када су заgaзили у извор осетили су да је топао. Од тада су се и они ту купали. По другој легенди, прича се да је неки Анђелић имао шуgaво ждребе које је водио и купао у Рзаву и да се од тоga опоравило. Образовање
Ипак, те године започето је описмењавање и образовање Височана у њиховом селу. Та школа из 1920. године налазила се у кући Винке Александрић. Имала је подрум и три просторије, једну већу у којој је била учионица и две мање. Захваљујући залаgaњу тадашњег председника височке општине Милорада Новаковића, 1938. године завршена је изградња нове школске зграде. Школа је у новој згради радила све до јесени 1943. године када су је 13. септембра бомбардовали Немци. Већ школске 1946/47. школа је почела са радом, а било је 204 ученика. У поратним годинама у селу су орgaнизовани аналфабетски течајеви углавном за жене и девојке како би се и оне описмениле. Прошле су кроз височку основну школу генерације ученика и наставника. На жалост, број деце се из године у годину смањивао, тако да данас од 1. до 8. разреда има 32 ученика. Но то не спречава колектив наставника да своје знање успешно преноси и овим малишанима, од којих неки и по два-три сата путују од куће до школе. Труде се не само да их образују, већ и да им школовање учине што занимљивијим. Тако се већ две године заредом одржавају у оквиру "Ариљских зимских радости" и "Височке радости". То је лепа прилика да се деца друже, забаве, али и да кроз игру и међусобно такмичење науче и нешто ново. Требало би напоменути да школа у Висоци ради као издвојено одељење матичне школе "Ратко Јовановић" у Крушчици. Висока нема цркву, али има "црквине" у засеоку Алексићи, где код гробља постоји релативно добро очувана висока подзида грађевине која је дуgaчка осам, а широка пет метара. Претпоставља се да су то остаци некадашње цркве која се називала Црква под бором и славила је Светог Илију, а и данас на Илиндан свештеник из брековачке цркве држи црквени обред, а домаћини који орgaнизују славу смењују се сваке године. Постоји веровање да је црква зпаљена и опљачкана после 1813. године након пропасти Првог српског устанка, када су Турци вршили одмазде, убијали, пљачкали, палили... Поставља се питање када је црква у Алексићима саграђена. Једно од најверодостојнијих тумачења је да је подигнута како би се чобани који су чували овце на пашњацима који су били својина цркве из Ариља молили Богу. То наводи на закључак да је могла бити подигнута крајем XИИИ века или нешто касније. Иначе по предању постојале су још две цркве на Обрешцима и у Осоју, као и манастир у Стаменићима. Људи су се претежно на овим просторима бавили воћарством, сточарством и ратарством, а због изузетно чисте реке Рзава и риболовом. Од 60-их година село почиње економски да се развија. Најпре су урађени путеви, јер Висока до тада готово да није имала ни честита пута према осталим селима у Ариљу. Касније је доведена вода у већину домова, 1970. године доведена је и прва струја. Замена дрвених бетонским бандерама извршена је 1988. и 1989. године, а први Височани увели су телефонске линије 1991. и 1992. године. Данас скоро 90% височких кућа има телефон. Наравно да је ово све утицало на побољшање квалитета живота. Некада забачено село, успоставило је "везу са светом". На жалост, то није много помогло, с обзиром да је становништво данас претежно старије, а млади одлазе. Тако ни Високу није мимоишла судбина осталих ариљских села брдског краја. Село поред основне школе има амбуланту отворену 60-их година у коју лекар долази једном седмично, задругу, продавницу и чувену кафану код Зоре. Аутобуске везе са Ариљем су солидне јер аутобус саобраћа у овом правцу два пута дневно. Ипак је све то премало да би охрабрило младе људе да остану овде и своју будућност вежу за село. По мишљењу и самих мештана једино ће развој сеоског туризма привући млађе и омогућити им да овде формирају свој живот. Остаје само да се надамо да ће сви радити на томе да Висока своје природно боgaство понуди другима како би и она наставила да живи. Славица Радовић Новији чланци:
Старији чланци:
|