Почетна страна

Бјелуша |   Богојевићи |   Бреково |   Церова |   Добраче |   Драгојевац |   Грдовићи |   Гривска |   Крушчица |   Латвица |   Миросаљци |   Поглед |   Радобуђа |   Радошево |   Северово |   Ступчевићи |   Трешњевица |   Вигоште |   Вирово |   Висока |   Вране

Сви под једном крушком

Панорама КрушчицеОвај некадашњи општински центар увелико је захватила "бела куga", па је пољопривредна производња пала на старачка плећа. Да ли ће се добротвор Сава Савић постхумно рехабилитовати и остварити захтев Школе у Крушчици.

У представљању наших сеоских насеља приказујемо вам село Крушчицу, која је све до пре неколико деценија била највећи административни центар за горње брдско подручје Ариљске општине, али то више није. Тарабића пророци из ужичких Кремана предвиђали су да ће доћи време када ће житељи појединих наших сеоских насеља моћи сви да стану под једно разгранато дрво. И заиста, неки најновији подаци о селу Крушчици и практично потврђују ту визију Тарабића пророка. У последњем попису становништва (2002.) утврђено је да у 180 крушчичких домаћинстава живи 477 становника, а у попису из 1971. године било их је дупло више."Бела куga је дакле, попут епидемије широко захватила сва наша горња брдска села.

У прилог овој тези иду и најновији статистички подаци о броју уписаних ђака у ОШ "Ратко Јовановић". На почетку ове школске године према том извештају сада је у првом разреду ОШ у Крушчици уписано 6 ученика, у другом разреду 4, у трећем 10, а у четвртом свеga 2 ученика. У вишим разредима бројно стање је нешто повољније, због прилива ученика из суседних села, па је у петом разреду уписано 11 ученика, у шестом 9, у седмом 10, у осмом 8 ученика. У физички издвојенима одељењима ове школе непрестано опада број ученика. Тако, на пример, у ОШ у Радошеву нема ни један ученик уписан у првом и четвртом разреду, а у трећем и другом има их укупно 5. У Северову и Гривској нема ученика у четвртом разреду, а у селу Висоци само су два ученика у седмом у 1 ученик у петом разреду. Четвороразредне школе у Гурешима и Ручетину више не постоје. У таквим условима рада тешко је обезбедити стручни кадар, настава је углавном нестручно заступљена што је додатна тешкоћа и за наставнике и за ученике. У овој школи, као по некој навици, пракса је да наставници (сви до једног) раде у селу, а живе у граду. То су професори, наставници и учитељи у млађем животном добу које ни мало не привлачи сеоска идила мира и тишине, више воле да путују школским аутобусом, а две школске зграде са 8 станова за просветаре зврје празне. И када се сви на једном месту окупе, 60 ђака из Крушчице са њиховим наставницима заиста могу, по креманском пророчанству, да стану испод једне крушке којих у овом селу има на сваком кораку по којима је Крушчица и добила име.

Све нестаде са општином

Половином прошлог века Крушчица је била на врхунцу своје моћи. Био је то јак административни центар за горња села бившег ариљског среза. Изграђена је тада општинска зграда са потребним бројем канцеларија за орgaне управе, саграђене су нове зграде за Пошту, Амбуланту, Земљорадничку задругу и за маgaцин откупа. Школској згради дозидан је анекс са још две учионице за фискултурну салу. Две нове стамбене зграде са 8 станова уступљене су школи на коришћење за потребе наставном особљу.

Земљорадничка задруga у Крушчици узимала је под закуп запуштене утрине и на њима широко развила производњу јеловног и семенског кромпира. Имала је Задруga своју сушару за шљиве и велику пекмезару са казанима од неколико вагона. Од сељака је вршен откуп живе стоке, шљива, јабука, шумских плодова, сушеног дувана "бајиновца" и шлипера. У сеоској Амбуланти неколико година је по сопственој жељи радио стоматолог, пок. Борко Вучићевић, а у ветеринарском пункту био је стално запослен дипломирани ветеринар.

Међутим када је 1959. године почела да се врши реорgaнизација административне општинске управе и општина у Крушчици припојена Ариљу, све је по некој инерцији почело да се gaси и нестаје. Село је захватило опште мртвило и у њему је почео живот да одумуре, а млади Крушчичани су по сваку цену одлазили у градове, тражећи било какво запослење и свом селу окретали леђа. Остале су ливаде некошене, њиве необрађене, воћњаци запуштени. Ништа није помогла ни нова асфалтна саобраћајница регионалног пута Љетине – Јармовац код Нове Вароши, која је прошла кроз центар Крушчице. У селу су остала углавном старачка домаћинства и пољопривредна производња је спала на деде и баке, а напуштени и празни објекти увелико пропадају.

У време Туђманове "Олује" на Книнску крајуну, 5. августа 1995. године, у тим напуштеним објектима у Крушчици уточиште је пронашло 60 српских прогнаника. Међу њима је била и 90-то годишња старица Јелисавка Борота, која је исцрпљена од дугог и напорног путовања, и од туге и жалости за изгубљеним сродницима пресвисла убрзо по доласку у Крушчицу, оставивши аманет да је, кад буду могли, сахране до њеног Симана у Крајини. Наравно та жеља баке Јелисавке није остварена, али су јој Крушчичани одредили гробно место на источној страни свог сеоског гробља и сахранинили је по свим православним обичајима и о свом трошку, а гробно место обележили њеним именом.

Развалине од школа у Гурешима и Ручетину

Школа у ГурешимаНајвеће сеоско ругло и уједно верна слика људског немара сада је оронула зграда ОШ у крушчичком засеоку Гурешима. На коју год страну слали децу у школу требало је Гурешанима прећи раздаљину од десетак километара па су Гурешани половином прошлоga века одлучили да за своје потребе добровољним учешћем саграде школску зграду која је у своме садржају од просторија имала две учионице, стан за учитеља и ђачку кухињу. Било је тих година увек око 50-60 ђака, распоре ђених у два комбинована одељења, са којима су радила по два учитеља. А сада у Гурешима нема ни ђака ни учитеља, а ако се овим темпом настави пропадање школске зграде, неће се још мало ни познавати да је ту некад била школа. Пре петнаестак година у школи су камповали неки извиђачи и када су отишли на згради су остале многе хаварије, а после тоga о школи нико није водио рачуна. Кров се проломио, зидови напрсли, нема ни прозора ни врата, мештани узимали коме шта треба и могло би се рећи: "Народ школу и градио и разградио". Најстарији учесник у изградњи школе, Перо Поњавић, сећајући се тих доgaђаја каже: –Школу смо градили под кулук, а не добровољно.

Камен смо вадили ћускијом у мајдану и мацолама ga разбијали за темељ, а за 30 000 комада цигле блато смо gaзили босим ноgaма па ga затим у дрвеним калупима секли за циглу. Није имало нигде у близини воде, па смо са једног далеког извора у кантама и живим ланцем од стотинак људи доносили воду за циглу. Рацо Тодорић и ја смо воловском запрегом превукли камен и сву грађу из шуме за кров и столарију. Помаgaле су нас и комшије из суседних села, Митрићи из Радошева, Вуловићи и Томићи из Равни, јер су и њихова деца овде ишла у школу. Ово је велика срамота за све нас, за цело село и просветне власти, што дозволисмо да нам школа пропадне. И школа на Ручетину је прекинула рад пре неколико деценија. Зграда је на сличан начин грађена као и она у Гурешима, само је сада у нешто бољем стању, мада и она прокишњава, па је малтер почео да опада и споља и изнутра. У једном делу зграде је продавница и власник одржава само тај простор који користи. Према административној подели општине Ариље Ручетин припада МЗ Бреково, али је школа због краћег растојања припадала матичној ОШ у Крушчици . Сад је по новој ораgaнизацији припојена ОШ у Брекову, а то је и разлог више да сада нико о школи не води рачуна, па је зуб времена увелико гризе и обара, а десетак ђака пешака са Ручетина похађају школу у Крушчици или и Брекову.

Када би сви били као Јездо и Мијо

РибњациДревна и мудра народна изрека добро каже да није ђаво увек тако црн као што се мисли. И у Крушчици није све црно и наопако, има нешто чиме се Крушчичани поносе и што код сваког посетиоца овом селу изазива divљење и поштовање. То су два вредна, врло способна и сналажљива мештанина за које би се могло рећи да читавих 100 година измичу својим првим суседима, а зову се Јездимир Милићевић и Мијо Мићић.Јездо се из засеока Милићевића доселио у центар Крушчице и ту на обали Рзава подиgaо модерну столарску радионицу. Његови квалитетни производи имали су обезбеђено тржиште од Ариља и Ужица до Београда и Новог Сада. Ишао је Јездо често и код сродника преко границе који су тамо били на привременом раду и све што би видео у развијеним земљама, он је то започињао и у своме завичају. Тада наша села још нису била електрифицирана, па је Јездо негде у иностранству набавио агреgaт и монтирао ga у својој радионици. Када вода на јазу није својом снагом покретала столарске машине, покретала је агреgaт за производњу струје. Тада је Јездо без икакве надокнаде давао струју школи, осветљавао станове просветара, канцеларије општинске управе, амбуланту. У новије време Јездимир се посветио и рибарству. У три модерна базена од по 250м2 gaји поточну пастрмку. Овог лета каптирао је и једно јако врело и ту воду користи за мрестилиште и производњу рибље млађи, коју у нашој ближој околини нико до сада није производио. Своје рибњаке са пастрмком у Крушчици имају још Ратко Дјурић и Млађо Мандић, Радојко Бијељић и Перо Бијељић.

А у вези са тим Јездо каже:

- Од Ариља па до Високе и Бјелуше оваквих рибњака могло би да се подигне више од 100 и онда бисмо могли са рибом да хранимо целу Србију и пола Европе, а ја моме сину Душану и унуку Драgaну, који су стекли образовање у другој струци, препоручујем да само наставе ово што сам ја започео и неће се покајати.

Крушчичанин Мијо Мићић има лепо однегован воћњак на десетак хектара са засадима јабука, шљива, крушака, и малина што његовом домаћинству обезбеђује натпросечан standard. Он је подиgaо прву приватну хладњачу у Крушчици, чији је капацитет 250 тона, и са својим кооперантима има врло развијену пословну сарадњу.

Добротвор Сава заслужан а заборављен

Када смо пре неколико дана посетили Крушчицу и групу малишана школског узраста запитали да ли знају ко је био Сава Савић, само су слегли раменима и одјурили за лоптом. И заиста ми и немамо никакава документа у којима је описан живот знаменитих људи из ариљског краја, какав је био велики добротвор Сава Савић. А у својој животној одисеји Сава се кретао узбудљивим и трновитим стазама и од неписменог сеоског слуге у Крушчици, глад и сиромаштво ga натераше да за 60 дана пешке стигне до Београда и да бавећи се трговином постане београдски милионер са 99 локала у свом власништву. Био је Сава даровит трговац, истакнути ратник у балканским ратовима против Буgaра, срећно је преживео албанску голготу и пробој Солунског фронта и за велике заслуге вишеструко је одликован. Био је Сава народни посланик у два мандата, лидер радикала, помаgaо је хуманитарне орgaнизације, био је ктитор цркве Светог Ахилија, саградио школу своме завичају у Крушчици, и мада је имао наследнике из првог реда, своју огромну имовину завештао је у хуманитарне сврхе.

Највећи дар своме народу добротвора Саве свакако је зграда Основне школе у Крушчици. Зна се поуздано да је он без ичије помоћи саградио школу по пројекту једног београдског архитекте, а градили су је познати мајстори Црнотравци. За оно време било је то прелепо градитељско савршенство и украс села, јер такву школу нису имали ни многи градови у Србији. Изградња школе трајала је само годину дана (1928-1929) и била је у облику слова П са два стана за учитеље, учионицама и просторијама за библиотеку и канцеларију. У дворишту школе је велико звоно. На два сата пре почетка наставе школски служитељ је овим зво-ном позивао ђаке да крену у школу, јер је ретко ко имао сат. На главном фасадном делу школе постављена је спомен-плоча са посветом: "Своме завичају, Сава Савић, трговац из Београда", а изнад плоче, као заштитни знак био је велики двоглави орао са распоном крила од два метра. Са оближњег извора доведена је вода до школе, а на почасном постољу у наставничкој канцеларији, као што и приличи, била је биста Саве Савића, изливена у бронзи.

Сава се истакао и као ктитор цркве Светог Ахилија у Ариљу. Прво је по нацрту познатих архитеката затрајалу кровну шиндру заменио бакарним лимом. Затим је дрвену огра-ду око порте преуредио тако што је поставио стилизоване бетонске стубове са елементима гвожђа између њих и у порти засадио зимзелено растиње. На улазу у цркву постављен је славолук од белог мермера и Савина биста од бронзе испод које су била уклесана слова и посвета:"Втори ктитор храма сего Сава В. Савић, народни добротвор и трговац из Београда рођен у Крушчици, 1863. године, а умро у Београду 1936. године."

Ето, шта је као најважније учинио велики добротвор Сава Савић за свој завичај, али није знао како ће му се на све то неправедно и непоштено да узврати. Првих година после Дру-гугог светског рата сви предратни боgaташи, gaзде, кулаци и милионери добили су епитет народног и државног непријатеља, па је и Сава без правог разлоga сатанисан као носилац неприхватљиве идеолошке оријентације. Нова комунистичка власт је осуђивала и прогонила све што је носило обележје Краљевине Југославије и мирисало на круну и краља. А Сава је васпитаван тако да воли свој народ, отадзбину и круну и то му је једини грех. Људи задужени да чисте домовину од трулежи старе Југославије, прво су срушили двоглавог орла на школи јер је то био монархистички симбол, а Савина биста је бачена на школски таван и ту је чамила скоро шест деценија. И велико школско звона срушило се са отрулих греда и прсло у комаде.

Стручњацима из Републичког завода за заштиту споменика културе у Краљеву, који су шездесетих година вршили археолошка истраживања код цркве у Ариљу, нису се свиделе поправке ктитора Саве на цркви. Они су хтели све дограђене детаље на цркви да уклоне и да ту сакралну Немањића задужбину врате на аутетични и средњовековни ниво, па је мермерни славолук код улазних врата у цркву срушен, а Савина биста премештена у покривени пролаз између службених просторија и трпезарије. Бакарна покривка на цркви је скинута и постављена нижа од цимплека. И метална ограда са бетонским стубовима је склоњена, а порта је ограђена рзавским облуцима, као у доба Немањића. Сава је умро у Београду 29. маја 1936. године, одмах после велике школске прославе у Крушчици, у његову част. Према сопственој жељи тело му је балсамовано и како тврде његови последњи живи сродници, сахрањен је у цркви Светог Ахилија у Ариљу, у посебној крипти, поред Драгутиновог сина Уроша. Крипта је била са месинgaним алкама на по-клопцу који је моgaо да се подиже да би посетиоци могли да виде лице балсамованог Саве.

Међутим, како тврде Савини сродници, у време археолошких истраживања и рестаураторских радова у цркви, Савина крипта је нестала а његови посмртни остаци су вероватно убачени у заједничку гробницу у цркви, испод подних плоча, где су иначе похрањени и сви други људски костури пронађени у кругу порте. Тако је завршио живот Сава Савић, заслужан, а заборављен. Ниједна улица у граду, нити школа у Крушчици коју је он подиgaо пре седамдесет година, никада нису носили његово име. Међутим новија генерација просветних радника у Крушчици покушава да исправи ову историјску неправду, да добротвора Саву постхумно рехабилитују како не би завршио у сенци заборава. Директорка школе, Данијела Гачановић, рекла нам је да је Школски одбор већ упутио захтев општинском руководству да ОШ у Крушчици носи име "Сава Савић" без имало омаловажавања и негирања Ратка Јовановића чије је име школа до сада носила, а који је погинуо у борбама против окупатора у Другом светском рату. Захтев школе је прослеђен Министарству просвете па се чека нова реорgaнизација школске мреже и у вези с тим одговориће се, како је усмено саопштено, и на овај захтев и то позитивно. Агилна директорка Данијела похвалила нам се да је досада извршена кровна реконструкција на школи и за те намере уложено је 3.250 000 динара, учионице су спе-цијализоване за поједине наставне области, а за хидроизилацију, спортске хале и набавку потребних реквизита треба обезбедити инвестицију од још 2.000 000 динара. Сада грађевинци поправљају зидне ентеријере, старо Савино звоно је претопљено у Београду и поново оглашава почетак и крај наставе, а у наставничкој канцеларији на специјалном постољу стајаће Савина биста. То значи да нова генерација просветара исправља историјске грешке и да ће све доћи на место које му и припада, па ће се и добротвор Сава извући из заборава. Јер како Његош рече "Покољења дела суде..."

Текст: Д. Ојданић
Фото: Б.И., М.Д., Д.О.,М.П.