Почетна страна

Бјелуша |   Богојевићи |   Бреково |   Церова |   Добраче |   Драгојевац |   Грдовићи |   Гривска |   Крушчица |   Латвица |   Миросаљци |   Поглед |   Радобуђа |   Радошево |   Северово |   Ступчевићи |   Трешњевица |   Вигоште |   Вирово |   Висока |   Вране

Добрачани одлазе на реку

Према попису становништва од пре 50 година Добраче су биле највеће насељено место у бившем Ариљском срезу са 2.142 становника, а у варошици Ариље тада је било само 1.006 становника, што је мање од једне половине у односу на број Добрачана. Када треба да кажу ко су, шта су и одакле су, Добрачани име своga села изговарају некако војнички, дично и отмено и као да желе свима дати на знање како је у њиховом селу све добро, па се отуда и зову Добраче. Међутим, сваки онај који прође Добраче уздуж и попреко, стиче утисак да би овом селу исто тако приличила и друga имена као, на пример, Трнава, Злодол, Дренова, Заглавак, Свињарине, Пећинци, Клисура, Подгорац, Клеково и сл. Па како је онда то село добило име, запитаће неко? Сасвим поуздано знамо да није по даровима природе, већ по имену калуђера Добраче из манастира у Клисури.

Према легенди, која у народу кружи у усменом предању, тај калуђер је имао огромно стадо оваца, код њеga су долазили верници из десетак села на богослужење и исповест, па су говорили: "Био сам код калуђера Добраче", "Ишао сам у Добрачино село", а касније цело насеље доби име Добраче. По том истом предању село Добраче населиле су избеглице из Херцеговине. Неки харамбаша Вукајло са својим перјаницама убије злогласног Турчина и плашећи се турске одмазде, напусти своје огњиште и са женом Јањом и 9 својих синова преко Златибора стигну до села Добрача. Гладни и изнурени од дугих путовања, чим су прешли Мали Рзав, Јања није могла даље па се зауставила са најмлађим сином. Њене потомке у том засеоку прозваше Јањићи. Остале синове Вукајло је распоређивао у правцу речице Пањице. Тако од Вукајла настадоше Вукајловићи, од сина Товила-Товиловићи, од Вучића-Вучићевићи, од Обрада-Обрадовићи, од Петра-Петровићи, од Јанка-Јанковићи, од Дмитра-Дмитровићи, од Младена-Младеновићи од Новице-Новитовићи.

Занимљиво је да се презиме по Товилу јавља у 3 верзије: Товиловић, Теофиловић и Тофиловић, па чак и у једној породици, отац се презива Товиловић, његов син Теофиловић, све зависи како се ко при крштењу и уписа у регистар изјасни.

Одборник Бранко неће из Добрача

Добраче су укљештене између неколико високих брда, као што су Вучјак, Велики и Мали Остреш Гајеви, Седлац и Малич и њихови врхови су око 1000 метара надморске висине. Са тих брда пуца видик све до хоризонталне линије изнад Повлена Маљена, Рудника, Јавора, Голије, Златара и Златибора. Сваки придошлица овде може лако да залута и да наиђе на крдо divљих свиња у ловним резерватима. Наш водич кроз Добраче био је одборник Бранко Вукајловић и његов отац Љубинко. Они су нас својом кампањолом возили по грбавом макадаму до највиших кота, а козјим стазама стизали смо и до забитих и знаменитих места.

Бранко је млад човек, савремених схватања о животу и покретач свих акција у селу, ужива велики углед међу бирачима, па је у два мандата изабран за одборника у СО-е Ариље. У школи је био одличан ђак, студирао је машинство, бавио се и музиком, али он није своме селу окренуо леђа. Вратио се у Добраче на очев посед, посветио пољопривреди и столарском занату и није се покајао. Бранко изучава историјску прошлост Добрача и у вези с тим каже:

- Моји Добрачани су одувек били познати као вредни, поносни и наравни људи, добри мајстори, изврсни тежаци, а у свим ратовима велики ратници, најчешће тобдзије.

Према попису од пре 50 година Добраче су биле највеће насеље у бившем Ариљском срезу. Тада је у Добрачама живело 2.142 становника, а у варошици Ариље само 1.006 становника. Међутим, за протеклих 50 година две трећине Добрачана се негде изгубило, па према последњем попису из 2002. године, у Добрачама у 360 домаћинстава живи укупно 821 становник, а у међувремену Ариље је стекло статус града и у њему сада има 6.744 становника.

Миграција је овде учинила своје као и у другим брдским селима, само моји Добрачани по некој својој урођеној интуицији увек одлазе само у смеру кретања воде у рекама, никако уз реку, па се насељавају у Ариљу, Пожеги, Чачку, по Шумадији и у Београду. Добраче су једно од ретких насеља у коме нема ни кафане, ни кафића, на радост сеоских домаћица. Немају Добраче ни пошту, Дом здравља, цркву, ветеринарску станицу, задругу, ни продавницу у центру села, која је ту некада била у власништву Земљорадничке задруге "Јединство" из Латвице, али пошто је ово Задруga отишла под стечај и на њену продавницу у Добрачама стављен је катанац.

Међутим, Добраче су необичне и по томе што понешто имају што други немају. Ето, на пример, Добрачани имају две основне школе, једна осморазредна у центру села са 30 ђака и друga четвороразредна на Маличу и у њој свеga 4 ђака. Необично је овде што су наставници путници, а ђаци станују и живе у свом селу. Свако јутро наставници долазе школским минибусом и по завршетку часова враћају се у правцу Ариља.

Добрачани немају цркву, али имају женски манастир у Клисури, посвећен Св. Архангелу Гаврилу, који је према предању подиgaо Св. Сава Немањић. Зграда сеоске амбуланте у Добрачама је прилично оронула и ту лекар једном седмично успутно сврати, када крене за Бреково и Бјелушу, а поштоноша два пута седмично прима пошиљке за Добраче у пошти на Дивљаци.

Мобилна телефонија у Добрачама није више никакав новитет, а 51 домаћинство већ користи и кабловску ТВ мрежу. На чистој реци Пањици изграђена су два рибњака за узгој пастрмке поточаре. Власник првог рибњака је агилни столар Радиша Вучићевић, а оног другог, мало ниже низ реку, Крунислав Станић.

Предузеће ВучићевићМалинарство је главно занимање у Добрачама. Ово девизно воће добро рађа и по брежуљцима око Пањице и на највишим котама брда. Добрачки викендаш Павле Младеновић засадио је малине на брду Гајеви где је нагиб преко 70 степени, па се на тој стрмини човек једва може пешке кретати, а о коришћењу механизације овде се не може ни говорити, све се ради искључиво ручно и сви тврде да се баш на том малињаку добија првокласни род.

У Добрачама су почеле да ничу и прве приватне хладњаче. Жељко Новитовић је први поред асфалтног пута изградио хладњачу од 400 тона, а његовим примером ускоро крећу још неки Добрачани. Испод Гајева је пространа дубодолинама Пушине, у којој на пушкомет нема никикаквог људског станишта и то је резерват и право царство за divље свиње, које још нико није успео да преброји.

На високим брдима су изграђене 4 ловачке чеке, а на Гајевима је ловачка кућа у изградњи. Сеоски туризам је овде у пуној експанзији. Виспрени Драgaн Теофиловић одселио се из Добрача у Чачак и као велики љубитељ планинарства и камере, своју кућу на врху Великог Остреша преуредио за боравак гостију планинара, без накнаде и боравишне таксе. Последњи планинари који су ту боравили оставили су налепницу на вратима планинарске куће на којој пише "Планинарско друшто "Нафташи"- Нови Сад.

Шта привлачи посетиоце

Водена пећинаКо дође у Добраче, а не посети Водену пећину у кањону Пањице, тај ништа није видео, кажу Добрачни. Овај природни феномен у Добрачама тек треба спелеолози и рониоци да испитају, а иза тоga то би могло да постане важна туристичка дестинација. За сада се само претпоставља да је водена маса која излази из пећине, у ствари понорница настала од више извора који пониру негде у зони Кукутнице и Округлице у Бјелуши.

Код изградње кућа за становање, у Добрачама доминирају два стила градње. Оне из прошлоga века су старе куће чатмаре, са укопаним подрумом, а изнад њеga је једна половина куће од брвана и са огњиштем на средини, а други део је соба чатмара у којој се сви одмарају и прикупљају снагу за наредни дан. Покривка је обавезно од камених плоча из рудника Маће код Ивањице за које мештани тврде да су вечне.

Новији стил градње су куће зидане од блокова и опеке, покривене црепом, са балконима и терасама пуним цвећа и просто се надмећу у својој лепоти.

Од Клисуре према Брекову воде два путна правца кроз Добраче и пошто су од подједнаког значаја, мештани никако не могу да се договоре који путни правац има приоритет.

Поред пољопривреде као главног занимања, Добрачани су добри мајстори и занатлије, најчешће грађевинари и столари. Међу њима се посебно истиче породично предузеће ДПР "Вучићевић".

Столарски занат у овој породици је традиција дуga 120 година. Сада је столар Радиша са својим синовима, Драgaном и Мићом, развио широку производњу и у долини Панице, близу манастира у Клисури, подиgaо право индустријско насеље. Ту су стамбене зграде, производни погони са халама, маgaцини за готове производе, сушаре, надстрешнице за грађу, gaраже и паркинзи за тешке камионе и грађевинске машине и низ помоћних објеката.

Ово предузеће у Добрачама запошљава 20 столара и 4 радника у представништву у Београду. Дрвну резану грађу, као своју основну сировину, увозе из БиХ, Румуније и Русије а готове производе (ламперију, бродски под и облоге за зидове), поред пласмана на домаћем тржишту, извозе у Хрватску, Мађарску и Румунију. На крају ваља рећи и податке да су у Добрачама рођени крагујевачки владика Јован Младеновић и народни херој Мићо Матовић, који је као борац Друге пролетерске бриgaде погинуо у борбама против окупатора и усташа код Бугојна 1942. године.