Почетна страна

Бјелуша |   Богојевићи |   Бреково |   Церова |   Добраче |   Драгојевац |   Грдовићи |   Гривска |   Крушчица |   Латвица |   Миросаљци |   Поглед |   Радобуђа |   Радошево |   Северово |   Ступчевићи |   Трешњевица |   Вигоште |   Вирово |   Висока |   Вране

БогојевићиНа само два километра од града, под обронцима Богојевачке планине смештено је село Богојевићи. О прошлости овог села које се налази на периферији Ариља готово и да нема писаних докумената. Сваки од предака однео је са собом и делић богојевачке прошлости, далеке и блиске па данас ми не знамо или врло мало знамо о томе. Не постоје писани документи који би посведочили како је ово село добило име. Чак не постоје ни записи о томе када се ово подручје почело насељавати и ко ga је насељавао.

Ипак, археолошки налази и ископине у суседним селима (Вране, Ариље, долина Великог Рзава) указују да је подручје данашњег села Богојевића рано било настањено. Већина села на територији ариљске општине први пут се помиње у турским тефтерима из 1476. године. Богојевића у тим пописима нема, као ни у два наредна из 1525. и 1572. године.

Потпунији и прецизнији подаци о овом селу, смештеном између Малог Рзава и Моравице, јављају се крајем XВИИИ и почетком XИX века. Са већином села са територије данашњег Ариља, Богојевићи су припадали Рујанској нахији. У то време један од најистакнутијих представника села био је сеоски кмет – Мијушко Мишковић. Први прецизнији подаци о броју мештана јављају се у пероду из четрдесетих година XИX века. Остало је записано да је у Богојевићима по попису из 1837 године било 49 пореских глава, док се каже да је 1839. године у селу радио један чаругдзија, један ковач и трговац марвом и ракијом.

Стара кућаДанас село броји око шест стотина становника. Махом су то потомци староседелачких породица Гавриловића, Петронијевића, Радојевића, Драговића, Продановића, Огњевића, Мојсиловића, Мијушковића, Трипковића и неколико фамилија чији су се преци доселили из суседних села Латвице и Вигошта и нешто удаљенијих Брекова и Северова – Крчевинаца, Јаковљевића, Авакумовића, Милинковића. Са Вигоштем село се граничи једном дужином од Моравице и Малог Рзава који су истовремено и граница са МЗ Латвица. Река Моравица негде у дужини од 3 км дели села Богојевиће и Драгојевац. Четврта Месна заједница са којом се Богојевћи граниче је Радобуђа, а граница је Мали Рзав, односно чувени Зелењак.

Мештани се већином баве пољопривредом. Махом је у питању производња малине, јер готово да свака кућа на подручју овог приградског насеља има малињаке. Међутим, много је оних међу пољопривредницима који се баве производњом јабука. По речима г. Гавриловића, председника месне заједнице, негде их је око петнаестак који производе три и пет вагона јабука. Оно што је за ово село, махом опредељено за бављење пољопривредом, врло битно је да се појављују нови засади шљива.

Ипак доста је мештана запослено у приватним фирмама, што је генерално гледано, по речима председника МЗ лоше јер село и нема неког самодоприноса.

Млади окосница села

Миленко ГаврловићПрошле године изабран је нови председник МЗ Миленко Гавриловић и сазив од шест одборника и урађен је прилично велики посао.

- Започели смо реконструкцију пута Црепана - Пшајна у дужини од 3 км. Урађен је већи део земљаних радова, али су због неповољних временских услова радови обустављени, и биће настављени чим се створе услови за то. Овај пут је значајан и за МЗ Вигоште преко које би се кружно везао за Ариље, а са супротне стране преко Крчевина био би везан за Латвицом. За реализацију овог пројекта добили смо значајна средства од Републике у вредности од 10 милиона динара. Јавно предузеће "Дирекција за изградњу" помогла је пројекат са 50% учешћа преостале суме, а остатак смо обезбедили мештани – истиче г. Гавриловић.

- Спровели смо анкету међу мештанима и мислим да је неопходно нагласити да је одзив био велики и да су људи то одговорно прихватили. На тај начин ми смо прикупили око 50% средстава, што износи око 4 милиона динара. У оквиру ових радова извршено је и проширење пута у дужини од 2 км. Урађена је и водоводна мрежа, постављене су нове цеви и ископни канали. Чиста пијаћа вода из предузећа "Рзав' изашла је до Гавриловића брда и на тај начин обезбеђено је да негде око 60% мештана села Богојевића има градску воду. Напоменуо бих и да је село скоро комплетно покривено телефонском мрежом.

Градња путаНово руководство месне заједнице има у плану још много пројеката чијом би се реализацијом у овом приградском насељу обезбедили квалитетнији и бољи услови живота.

- У нашој МЗ било је планирано да се прошле године ради канализација, али то тренутно стагнира пошто је на нивоу СО донета одлука да се ради јединствен пројекат на територији општине у који би били укључени и становници МЗ Богојевићи који гравитирају непосредно уз магистрални пут Ариље – Ивањица. Планова је много, али просто не постоји могућност да се сви они реализују. У плану је и изградња другог пута од Миротина. Документација о овом пројекту је у припреми, али лично мислим да су шансе за реализацију врло мале, с обзиром да се улаgaња у завршетак пута, који нам је приоритет, велика.

- Наравно, не одустајемо до планова да урадимо расвету и тротоар од Миротина до Црепане. Желео бих да напоменем да сам као председник МЗ велику подршку имао од младих и то је врло важно јер су они будућност овог села, а по мени, с обзиром на вредне, поштене и пре свеga амбициозне људе који у њему живе, Богојевићи су село будућности. Томе наравно доприноси и близина града – истакао је г. Миленко Гавриловић.

Бака Марија Трипковић има 90 година и најстарији је мештанин села Богојевића. Рођена је давне 1916. године у Краварици, а 1936. године удала се и од тада живи у овом питомом селу на левој обали реке Моравице. Њена сећања сежу далеко у прошлост и ако нам неко може посведочити о традицији Богојевића то је свакако она. Бака Марија прича да у њено време није било оваквих путева. Ишло се воловским колима, а колона од Миротина до Латвице знала је да броји и по двадесетак рабадзија.

- Народ је углавном радио на пољопривреди, сејао се кукуруз, пшеница, овас, за малине није ни знао. Сви смо били задовољни и сложни. Када сам ја дошла у село, већ је са десне стране пута постојала црепана, позната по производњи црепа.

Бака Марија не зна тачан податак када су се власници доселили, али се претпоставља да је богојевачка црепана стара око стотинак година. Власници су били браћа Стоиљковићи из Источне Србије. За њих они мештани који их памте имају само речи хвале. Брзо су се сродили са староседеоцима и уклопили у начин живота.

- Ми смо се посећивали, ишли једни код других на славе – присећа се бака Марија.

Данас црепана више не ради, али још увек постоји као обележје одзак који није срушен. Једна од потврда да је традиција црепане у Богојевићима заиста дуga су и црепљике којих још увек има, а на којима је утиснуто – 1920. година – Станковићи, Стоиљковићи, Петровићи.

ШколаПо причи Марије Трипковић у Богојевићима је некада постојала и четвороразредна основна школа. Ову причу потврдили су и остали мештани. По њиховој причи школа се налазила код данашње куће Средоја Крчевинца. Иначе то је била мала зграда са само две или три учионице. Наставу су ту похађала деца из Богојевића и Латвице све до неких двадесетих година 20. века.

Након отварања школе у Латвици, ђаци су се преселили у нову зграду, али стара школа није престала са радом. Све до пред почетак Другог светског рата ту је била Домаћа радничка школа. Потврде о томе да нам је г. Реља Топаловић, чија је сестра Милица похађала наставу. Школу су похађале само девојчице које су ту стицале основна знања из домаћинства о везењу, кувању, штрикању. Касније је негде пред почетак рата Домаћа радничка школа премештена у Ариље у зграду где се данас налази Градска gaлерија.

Једна од знаменитости овог села је и топоним Абашина вода. Подаци о њему датирају с почетка 19. века када се наводи као један од беговских и спахијских поседа на територији Ариља. Абашина вода се налази са леве стране Богојевачке планине идући од Пшајне према Рзаву, односно Радобуђи. По легенди овај извор пронашао је један Турчин Абаша по коме је и добио име. Постоји још једна легенда везана за ово место. По причи мештана црква која се налази на Градини у Радаљеву, а потиче из 13. и14. века првобитно је била саграђена у Богојевићима и налазила се испод Живанића куће. То место се зове Градина, па постоји претпоставка да је управо то овом називу, топоним у Радаљеву добио име. Постоји легенда да су виле за ноћ пренеле ову цркву на место где се сада налази.

Богојевићи - село будућностиУспон села почео је након Другог светског рата. Највише је на плану инфраструктуре урађено у периоду од 1970. до 1990. године. Урађена је путна мрежа кроз село, четири трафостанице, далековод у дужини од 3,5 км.У том периоду извршена је и реконструкција нисконапонске мреже, дрвене бандере замењене бетонским. Уз помоћ и подршку удружења Општинског одбора Савеза бораца Ариља, Ужица и Београда, мештани Богојевића на месту званом Ражиште подигли су споменик палим ратницима за ослобођење у Првом и Другом светском рату. У то време подигнут је и Дом културе.

Богојевићи су село вредних, амбициозних и радних људи који брину о својој будућности и о будућности своga села. Захваљујући томе с правом могу рећи да је њихово село – село будућности.

С. Радовић