Почетна страна

Бјелуша |   Богојевићи |   Бреково |   Церова |   Добраче |   Драгојевац |   Грдовићи |   Гривска |   Крушчица |   Латвица |   Миросаљци |   Поглед |   Радобуђа |   Радошево |   Северово |   Ступчевићи |   Трешњевица |   Вигоште |   Вирово |   Висока |   Вране

Престоница малинарског царства

Овом најбоgaтијем селу општине Ариље, са пет великих хладњача и републичким рекордерима у производњи малине и јабука, уколико се хитно не поправи путна мрежа и уколико се не санира мост на Моравици који је поново почео да тоне, прети опасност да буде одсечено од света Када је пре неколико година на Општинској изложби јабука један од говорника рекао да су на штандовима најбоље изложене јабуке из Миросаљаца и да у том селу све добро успева и рађа осим јужног воћа, неки кочоперни чикица је покушавао да исправи говорника, па је наводио имена Миросаљчана који од јужног воћа успешно gaје киви и лимун. Истина, то они раде само експериментално, у затвореном простору и у пластенику који се загрева, али да се у Миросаљцима укрштају неки географски, климатски и геолошки фактори који најбоље одговарају воћарству, то нико не оспорава.

У разговору са председником МЗ Миросаљци Миодрагом Ненадићем, дознали смо да у Миросаљцима има око 350 домаћинстава са близу 1000 становника и да у селу нема куће без мањег или већег малињака, од десетак ари па до неколико хектара. У Миросаљцима су вишеструки републички рекордери у производњи јабука и малине. Велики произвођачи јабука су: Драgaн Васиљевић, Антоније Радичевић, па породице Вранића и Пантића, а у области малинарства најпознатији су Милија Дјукић, Миодраг Ненадић и Славко Плазинчић. На врху те малинарске пирамиде је г. Миломир Стојић, власник ПП" Агро–фрути" ДОО, који на свом поседу од 2,5 хектара засађеног малином, применом најсавременије технологије, остварује приносе какви још нигде нису забележени. Његов "Агро–фрути" је типично породично предузеће у коме он са супругом Ранком, сином Драgaном и ћерком Биљаном има заокружен процес производње, од садница у свом расаднику, до засада родне малине, бербе, замрзавања у својој хладњачи и извоза.

Малињак Миломира СтојићаМиломиров малињак подсећа на слику са туристичких разгледница и проспеката и као такав послужио је за илустрацију у стручној литератури и обишао цео свет.

У овом тренутку у Миросаљцима има пет великих хладњача ("Агродуб", "Агрофрути", "Дреновац", "Агрођурковина" и "РС Комерц"). Власници дрвопрерађивачких предузећа у Миросаљцима су Будислав Луковић, Ацо Милосављевић, Томо Мићић, Милијан Милутиновић, Зоран Стојчић, Драgaн и Видан Караклајић. У Миросаљцима има преко 50 аутопревозника. У центру села раде две кафане, четири продавнице и четворазредна школа, као физички издвојено одељење матичне школе у Латвици. Са таквим економским потенцијалом, рекло би се да је комунална инфраструктура на задовољавајућем нивоу. Али није тако.

Зашто мост тоне?

Путна привреда у Миросаљцима је ужасно лоша, готово на границама подношљивог, јер су им путеви рупљиви и грбави, готово непроходни и то у најбоgaтијем селу у општини. Ма којим путним правцем кроз Миросаљце кренули, отежан је и пешачки пролаз, а камоли моторним возилима.

Миросаљачки мост на Моравици је посебна прича за себе и велика опасност за безбедност у саобраћају. Овај мост, као и Андрићева на Дрини ћуприја има своју легенду о изградњи. Грађен је кулуком сељака надничара, и он има људске жртве у набујалој реци, али и људске радости и дуге разговоре на мосту који је некада био украс села, а данас – ругло и опасност. Према казивању најстаријих Миросаљчана мост на Моравици градили су мештани принудним радом и уз помоћ државе, одмах по завршетку Другог светског рата и уз велику прославу и народно весеље предат је на употребу 01. септембра 1948. године. Пре тоga, Миросаљци су припадали Драgaчевском срезу, а од 01. јануара 1946. године припојене су Ариљском срезу, па је изградња моста била нужна за везу са општинским центром. Док није мост изграђен, пешаци и запрежна возила могли су да пређу реку испод Црепане, на месту које се зове Косово. Међутим, да ли због незнања или нестручног рада , или због саботаже у раду, у току изградње учињене су грубе грешке. Тако су четири носећа стуба постављена у самом кориту реке, чиме је смањен пролаз водене масе, нарочито при великом водостају. Поред тоga, клинаста страна стубова окренута је низ реку, а она равна уз реку, а требало је да буде обрнуто, јер се на овако постављене стубове лако заустављало сво растиње које река носи, водена маса се повећавала и поткопавала стубове.

Поплава 1965У великим катастрофалним поплавама које су наш крај задесиле 13. маја 1965. године, маса Миросаљчана је изашла до близу моста на Моравици (који је река облила са обе стране) да виде како поdivљала река руши њихов мост којим су се они поносили и који је за њих од животног значаја и тада је несрећним случајем у набујалој реци живот изгубио Љубивоје Плазинчић.

Иза тоga, мост се неколико година није користио за јавни превоз у саобраћају, па су ga мештани поправили (према својим могућностима) и опет без стручног прорачуна статике и других параметара у изградњи објеката ове врсте и сада мост поново тоне.

Председник Миодраг каже да је припремљен пројекат за санацију моста на Моравици. У плану је да се поправи и реконструише и прилазни пут од Латвице до моста, а исто тако и други путни правци, од центра преко Грбића до Котраже, а затим и путни правци дуж Моравице према Драгојевцу и Трешњевици и још неколико краћих засеочких путева. За бољу слику на ТВ и пуну покривеност сигналом РТС-а припрема се изградња помоћног предајника на брду више Стовраговића. Миросаљчани ће имати на располаgaњу још 1000 прикључних бројева за фиксну телефонију када поставе подземни кабал са Дивљаке до контејнера који је већ изграђен у центру села. А када све ове радове заврше, онда ће, каже Миодраг, затражити од "Ракете" да поново отворе редовну аутобуску линију Ариље–Котража преко Миросаљаца.

Римски бунар био па затрпан

Историјска прошлост Миросаљаца још није до краја истражена и у писаној форми документована, али су послови на том раду у пуном замаху. Већ је формиран одбор за писање хронике села Миросаљаца, а главни носиоци тог посла су Владе Цветић и Душан Плазинчић. Од Цветића смо сазнали да је у Балканским ратовима и у Првом светском рату изгинуло 80 Миросаљчана, а у Другом свеском рату погинула су 23 учесника рата и у центру села је подигнуто спомен обележје са именима палих ратника. Цветић се сећа послератне изградње и обнове порушене земље, година принудног откупа и нареза свих сељачких производа и стварања Сељачке радне задруге у Миросаљцима која је трајала од 1949-1952. године.

Душан ПлазинчићДушан Плазинчић је највећи траgaлац у прикупљњу грађе за монографију. Цео радни век од 40 година он је провео на пословима главног администратора села, па су му као сведоку свих претходних година сва доgaђања лично била добро позната. Своју скромну кућу у Миросаљцима претворио је у кабинет за историју и географију села. Огромну архивску и историјску грађу и све публикације о Драgaчеву изучио је и урадио родослов за сваку породицу у Миросаљцима. А према подацима до којих је он дошао Миросаљци имају дубоку историјску прошлост и све указује да је овде живот пулсирао још у римској епохи. Душан претпоставља да је преко Миросаљаца ишао пут дубровачких трговаца за Србију, која је касније била у саставу Дринске бановине са седиштем у Сарајеву.

Трговци су са караваном коња данима путовали до Србије и путем трампе размењивали со, шећер, свилу и кафу за сточне производе, воду и суво воће. На врху Голупца, на једној заравни, трговци су се заустављали за краћи предах и одмор, па су ту ископали бунар за напајање коња и кириxија. Ту се у бунарску јаму сливала површинска вода која се чувала као у далматнским чатрљама, а из бунара се вода вадила на принципу ђерма. Трговцима се то место свидело као мирно и безбедно, није им претила опасност од напада хајдука и друмских разбојника. У турским тефтерима не помуњу се Миросаљци, него се то насеље звало Рајковац, а нешто касније фузијом две речи: мирно и селце настао је топоним Миросаљци.

Ариљски занатлија Обрад Савић је пореклом из Миросаљаца и он се присећа да је у првим послератним годинама код римског бунара на Голупцу било омиљено састајалиште младих, посебно за време неке утакмице, или када се закаже игранка. Тада се за опкладу, прича даље Обрад, у бунар помоћу конопца спустио неки одважни Милош Циgaнлија из Горње Краварице. Он је измерио дубину бунара од 25 метара и утврдио да је обложен сувим каменом, али воде у бунару није било. Нешто касније власници земљишта около бунара затрпали су ту страшну јаму о којој су се распредале и бајке и легенде и тако отклонили сваку опасност и за човека и за стоку.

Да је римски бунар очуван и конзервиран, то би била занимљива туристичка атракција, поготову што је и Голубац ловни резерват за племениту divљач. Старији Миросаљчани знају испричати једну политичку анегдоту по којој је један од наших свргнутих краљева из династије Петровића долазио тајно овим путем преко Голупца до своga страначког епигона и радикалског лидера Средоја Крчевинца, председника латвичке општине, који је једне ноћи касније и убијен. Да би у току пута избегли нападе од насртљивих либерала и напредњака, сељаци су од Пожеге до Средојеве куће у Латвици превозили краља у великом бурету и на зпрежним колима.

Крстоноше као некад

КрстоношеМиросаљчани су разборити и побожни људи и једино је у овом делу Србије у Миросаљцима пре неколико година обновљена крстоношка литија као што је то било некада, а заслуге за то припадају Радојку Стојковићу и Милошу Милојевићу. Крстоноше се уочи Малог Спасовдана (тоga дана је миросаљчка преслава) окупе на брежуљку који се зове Састанак заједно са свештеником и свирачима. Ту, крај великог крста, висине 4 метра, крстоноше певају додолске песме, призивају више силе у помоћ да им буде родна и берићетна година, да их мимоиђу суше, поплаве, ратови и разне болести. Ова побожна поворка креће кружном путањом, свраћа на десетак унапред означених места где чита молитве, а мештани их часте храном и пићем и ките цвећем у знак захвалности. Верује се да ће њива бити изузетно родна ако преко ње пређу крстоноше. Молитвена литија завршава се увече тамо где је и почела, на Састанку, уз песму и игру.

Да се не би помислило да су житељи Миросаљаца рођени да буду само вредни и добри тежаци и воћари, велике патриоте, на крају ове приче навешћемо имена Миросаљчана који су својимрадом постали познати и успели да покажу и докажу своје способности. Др Миљко Сатарић, кандидат за академика, шеф је катедре за физику Универзитета у Новом Саду, а његов синовац др Драgaн Сатарић је директор ПИК "Бечеј" у Бечеју. Професор математике на ПМФ у Новом Саду је др Драgaн Мунитлак. Директор Народног музеја у Ужицу је Миросаљчанин Драгиша Милосављевић. У Миросаљцима су рођени и романописци Никола Цветић и Милош Мићић.

Душан Ојданић