Почетна страна

Бјелуша |   Богојевићи |   Бреково |   Церова |   Добраче |   Драгојевац |   Грдовићи |   Гривска |   Крушчица |   Латвица |   Миросаљци |   Поглед |   Радобуђа |   Радошево |   Северово |   Ступчевићи |   Трешњевица |   Вигоште |   Вирово |   Висока |   Вране

Име села

МалињакУз долину реке Моравице на површини од 2,532,63,54 ха простире се Трешњевица, четврто село по величини у ариљској општини. Ово, слободно можемо рећи, приградско насеље броји око 1000 мештана у око 240 домова. О Трешњевици која је све до 1945. године припадала Драgaчевском округу, прве податке налазимо у попису Смедеревског сандзака из 1476. го-дине.

Забележено је да село Преканац (старо име Трешњевице) припада казу Брвеник. Етимолошки реч Преканац би могло да значи село преко кланца или село које чува кланце: Преканац, Брусницу (данашњи Брусник) који је био у саставу Трешњевице и Малич. То сведочи да је ово старо насеље, које постоји од давнина. Већ у наредном попису становништва, из 1525. године за ово подручје помиње се други топоним – Чрешњевица. То наводи на претпоставку да је село вероватно добило име по трешњама, којих је било много, а у прилог томе сведоче и подаци да се у Радаљеву и Лиси, граничним селима са Трешњевицом, и данас у неким домаћинствима за трешњу каже чрешња. У дужини од 5200 м кроз Трешњевицу протиче и Трешњевачка река, па се поставља питање да ли је село добило име по реци, или река по селу, или су и једно и друго добили име по трешњама.

Ово претежно брдско-планинско подручје граничи се са селима ариљске и ивањичке општине, Миросаљцем, Белим Каменон, Лисом, Радаљевом, Добрачама и Ступчевићима. Административно, село је подељено на осам заселака: Градина, Жиравањ, Јањићи, Луковићи, Корита, Ријека, Чакаја, Грње и Доње поље.

Становништво драgaчевских општина, укључујући и Трешњевицу, већином је досељеничко. Староседелаца је веома мало, и то су углавном потомци оних мештана који су на овим подручјима живели и пре 17. века. Интензивније насељавање почело је почетком XВИИИ века, а највећи број досељеника био је из Црне Горе и Херцеговине. Људи су бежали из крајева који су били под Турском настојећи да избегну зулуме и погубљења. Временом број становника се повећавао, а према постојећим подацима природни прираштај у Трешњевици је нешто већи у односу на друga села ариљске општине. Према подацима које је у својој монографију изнео Богољуб Митровић више од половине становника насељено је у засеоцима Горње и Доње поље.

Кафане претворене у учионице

Школска зградаПо попису становништва Драgaчевског среза 1859. године Трешњевица је имала 91 домаћинство, а ниједан ученик није ишао у среску школу у Гучи. Четрдесетак година касније, 1895. године, у селу је било 119 писмених глава. Разлог томе вероватно је било отварање школе у суседним Миросаљцима, 1868. године, коју су трешњевачки ђаци похађали у наредних готово сто година.

Све до после Другог светског рата Трешњевица није имала своју школску зграду. Школа у Миросаљцима, где су наставу похађали још и деца из Драгојевца и Церове постала је премала за све ученике тако да се почетком 1946. године, јануара месеца, у Трешњевици отвара прва школска зграда, а прва учитељица била је Косана Коса Мијушковшћ. За потребе наставе изнајмљене су две кафане, једна Светолика Лукића, а друga Вељка Танкосића.

Међутим, чињеница да се једна учионица налазила у Трешњевици, а друga у Ступчевићима, отежавала је рад тако да се убрзо јавља потреба да ово село ариљске општине добије већу школску зграду. Градња исте завршена је и први ђаци у њу су кренули школске 1950/51. године. Све до школске 1978/79. школа у Трешњевици је била осморазредна, након чеga је укинута тако да су од тода па све до 1999. наставу у селу похађали само ученици нижих разреда, од 1. до 4. По речима данашњег председника МЗ, г. Предраga Стојковића, нова осморазредна школа са најсавременијом опремом саграђена је захваљујући у највећој мери Радосаву – Лалу Секулићу, родом из Радаљева.

Поновно враћање виших разреда у Трешњевицу било је сасвим оправдано с обзиром да овде наставу похађају и деца из Ступчевића, доњи део села Добрачи, Радаљевци и гранични део Миросаљаца. За само годину дана школа је направљена, и званично је отворена, на Видовдам 28. јуна. а први ђаци од 1. до 8. разреда кренули су да похађају наста-ву од школске 2000/2001. Данас је то једна од најсавременијих школа у Србији и тренутно броји око 150 ученика укључујући и предшколце за које је такође обезбеђен ученички простор у оквиру нове школске зграде. Иначе, требало би напоменути да школа ради као Издвојено одељење матичне школе "Јездимир Трипковић" у Латвици.

Црквица на Градини

Градина је један од заселака на територији Трешњевице и по народном предању то је остатак града, задужбине српског цара Рапана, који је страдао у земљотресима. На самом врху Градине, на надморској висини од 670 м, смештена је црквица посвећена Светом Илији. У својим записима које је путујући кроз Србију оставио Феликс Каниц забележено је да је она вероватно подигнута на рушевинама римске стражарске куле. Народна предања казују друgaчије. Верује се да је црквица на тајанствен начин осванула једног јутра на Градини. Разне се приче испредају у вези с тим. Углавном се све своде на две. По једној црквица је прелетела на ово место из Прилика када су Турци покушали да је обесвете, а да ју је Бог на тајанствен начин сачувео и пренео из Радаљевског поља, а по другој, Срби су је обноћ, уз Божију помоћ пренели на врх Градине.

Црквицу су Турци у више наврата спаљивали, али ју је народ изнова обнављао. Обновљена је 1811. године и у њој се три пута годишње обавља служба Божија, на Беле покладе, Илиндан и Усековање главе Крститељеве.

Као што постоје различите претпоставке о томе како је Црквица саграђена на стени која се зове Чота, тако постоје и разна веровања везана за црквицу на Градини. Постоји веровање да онај ко дође на богослужење у црквицу на Градини, а да није грешан, може слободно да обиђе око цркве, а да се не стрмоглави у понор. Ако се неко одлучи на такав подухват требало би да ga изведе три пута узастопно. Ако је неко грешан, а успео је обићи око црквице три пута, требало је разумети знак да су му греси опроштени.

Трешњевица некад и сад

Након Другог светског рата Трешњевица се нагло почела развијати и од некадашњег села које је живело у великој немаштини и сиромаштву, развила се у једно од боgaтијих у ариљској општини. По речима председника месне заједнице, г. Предраga Стојковића данас у Трешњевици има неколико самосталних приватних фирми, које се углавном баве породичним бизнисом; столарска радња Недељка Поледице бави се производњом подних gaзишта, ограда, бродског пода и ламперије, затим фирма Мира Радовића, који се бави картонажом. На територији МЗ налазе се две хладњаче, "Југотрејд" власника Тома Петровића и "Смрзнуто воће". Ту је и приватно предузеће "Итро-коп" Драгомана Јовановића које се бави производњом намештаја. Некада су у селу постојале и две кафане које су затворене, тако да данас имамо само једну продавницу. Становништво се углавном бави воћарством, и то производњом малине, купине, шљива, јабука, а од ове године засађено је негде око 1ха и 40 ари боровнице. Према подацима са којима располаже МЗ око 110 хектара је под малином, засади јабука и кромпира распрострањени су на по 70 хектара, док је под шљивом, углавном су у питању стари засади, неких три-десетак хектара.

У протеклом периоду највећи део средстава уложен је у изградњу и реконструкцију путне мреже која је дуga око 50 км. Главни проблем је чињеница да је врло мало асфалтних путева, углавном је то макадам, тако да смо асфалтирали неких 2,5 км према Градини, затим, урађен је пут уз Брезовац у дужини од 5 км, и морам да напоменем да нам је у изградњи ове трасе доста помоgaо и Лале Секулић. Мештани засеока Ријеке заинтересовани су за асфалтирање пута у овом делу села чиме би се спојили са путем према Котражи. Постоје наговештаји да би се то могло радити наредне године. Месна заједница је спремна да уз учешће мештана финансира и подасипање пута према Сретеновићима и Весовићима у дужини од 1000 метара Млађо Пантовић је својим средствима проширио и урадио део пута до породичне куће. Откупио је земљу и проширио стари пут који је до тада био тешко проходан и неподесан за одржавање. Месна заједница је спремна да издвоји део средстава неопходних за равнање и подасипање пута, јер ће тиме неколико кућа у овом засеоку добити пут. Изградња расвете је врло битна и на том плану смо већ нешто и урадили.

Сеоски пут

- Проширена је постојећа расвета постављањем нових 28 лампиона у дужини од 1200 м. У сарадњи са ЕПС-ом извршена је реконструкција нисконапонске мреже и постављено је око 200 бандера. Месна заједница учествовала је у радовима ископавања рупа и бетонирања носећих стубова. Остало је да се замени још неких 150-200 дрвених бандера бетонским. У току је израда пројекта за водовод дужине 4000 м, а до краја године требало би да се уради и пројекат канализационе мреже у дужини од 1200 м. Трудимо се да на сваки начин нашим мештанима олакшамо и учинимо живот бољим – истиче на крају г. Стојковић.

С. Р.