Почетна страна

Бјелуша |   Богојевићи |   Бреково |   Церова |   Добраче |   Драгојевац |   Грдовићи |   Гривска |   Крушчица |   Латвица |   Миросаљци |   Поглед |   Радобуђа |   Радошево |   Северово |   Ступчевићи |   Трешњевица |   Вигоште |   Вирово |   Висока |   Вране

Бјелуша се налази југозападно од Ариља, смештена испод масива Јавора, Голије, Мучња и Кукутњице, окружена Рзавом. Данас село захвата површину од 3554 хектара и спада у једну од највећих месних заједница у ариљској општини. По последњем попису из 2002. године у село је било 568 становника.

Постоје записи који сведоче да је село било насељено још у средњем веку. Црногорци и Срби из Херцеговине и Сандзака бежећи испред турског зулума налазили су безбедније услове за живот у побрђу планина Голије, Мучња, Кукутњице и Јавора. Успевали су да се одрже тако да и данас на овом подручју живе њихови потомци.

Панорама БјелушеУ првим сачуваним турским пописима из 1476. године установљено је да је Билуша, првобитни назив Бјелуше, имала пет регистрованих баштина са осам домаћинства. Као и цело ужичко подручје припадала је Смедеревском сандзаку, а остало је записано да је тадашњи старешина села био Хранко, Радетин син.

По другом попису из 1528. године Бјелуша је бројала 31 домаћинство са 35 пореских глава и приходом од 4800 акчи. Већ 1572. године село припада Ужичкој нахији и броји 34 домаћинства. Од тада па до 1812. године Бјелуша се више не помиње у списима. Због тоga је вероватно и немогуће са прецизношћу тврдити како је ово планинско село ариљске општине добило име.

У турским записима наилази се на неколико назива Билуша, Белеуша, Бјелуша. Најверодостојнија верзија је да је село добило име по старешини чобана из времена Моравске епископије која је имала велике поседе на којима су монаси чували стада оваца, говеди... Посед који је био под управом манастира у Добрачама обухватао је и терен данашње Бјелуше. Постоје подаци који сведоче да на овим подручјима, осим чобана у то време другог живља није било. С тоga је бројно стање стоке на овом терену, у недостатку имена, евидентирано на основу имена старешине чобана. По предању његово име било је Бјелуш, па је ово село вероватно по њему и добило име.

Црква у БјелушиПоједини топоними и остаци грађевина доказују да је овај терен још у давна времена би насељиван. Ипак према подацима попа Николе Вукотића који је службовао од 1816. до 1855. године и писаних мемоара Петра Петровића може се закључити да је досељавање у Бјелушу најактивније било у другој половини XВИИ века. У свјим мемоарима Петар Петровић је записао да се његов предак по имену Веселин доселио између 1770. и 1778. године. У то време село је бројало 14 кућа и имало је малу дрвену цркву која се налазила у непосредној близини данашње.

Први досељеници били су из Црне Горе, други из Херцеговине, а трећи из Босне и Сандзака. Разлози досељавања били су разни: неки су бежали од турског зулума, неки због кривице, а било је досељавања из економских разлоga, тражења бољих услова за живот. Од ових досељеника води порекло већина фамилија која данас живи у Бјелуши.

Трагови прошлости

Уз Рзав чије је корито кичма Бјелуше сачувани су многи трагови прошлости. На обранцима Округлице налази се зараван звана Царево поље. На једном делу заравни налази се гомила камења коју мештани зову Царева гомила.

Прича казује да је војска неког цара логоровала овде и неку оставштину закопала испод гомиле камења.

Бјелуша

Постоје разне претпоставке о томе која је то војска била. По неким легендама била је то војска Извор Зијача Мирослава, брата Стефана Немање, а камен је прикупљан за изградњу манастира Жуљан. По другој причи Царево поље је било зборно место Лазареве војске на путу за Косово.

Један од значајних топонима у селу је и бездан чија је површина 20м. Зијача је свој назив вероватно добила по свом изгледу. На отвор где вода извире зјапи стјена па је зато тако и названа. На подручју села постоје и остаци старих гробаља које мештани називају грчким.

Црква Свете Тројице свакако је најзначајнији историјски споменик у селу. Саграђена је одмах после ослободилачких ратова од Турака, а као година завршетка градње наводе се 1818., 1819. и 1820. Црква је обновљена 1996. 1997. године. Ови трагови прошлости само су сигуран путоказ ка будућности села.

Отварање школе

ШколаБјелуша је међу првим селима ариљске општине добила своју школску зграду. Прво школско звоно огласило се 1919. гдине 15. новембра. За отварање школе нарочито се залаgaла Јулка Лазаревић која је и дала зграду. Те прве школске године уписано је 97 ученика упрвом идругом разреду. По сећању оних најстаријих први учитељ био је Милан Лазић. У згради коју је поклонила Јулка деца су похађала наставу све до 1950. године када је пресељена у нове просторије.

Већ 1. јануара 1956. године припојена је школи у Брекову и већ 50 година ради као њено издвојено одељење. У периоду од 1919. до 2006. године у Бјелуши је радило око 30 просветних радника, а четворазредну школу завршило је око нешто више од 1000 ученика.

Данас у бјелушкој основној школи наставу похађа 16 ученика, а као учитељ ради Милена Милетић.

Дала је Бјелуша и мноштво факултетски образованих људи, доказаних у различитим стручним областима, који ипак нису заборавили корене од којих су потекли и кренули. О томе најбоље сведочи и обнова школске зграде. Стара школска зграда из 1950. обновљена је и реновирана 1999. и 2000. године. Школа, слободно можемо рећи, има идеалне услове за рад, а на изгледу, опремљености намештајем и наставним средствима могу јој позавидети и многе градске школе.

Бој на Кукутњици

Кукутњица је највиши врх Бјелуше са надморском висином од 1832м. Оно што је везано за овај масив, а што Бјелушани са поносом истичу је бој на Кукутњици. Главна борба је вођена од Црквиштва на Воденицама, па венцем Кукутњице до Рзава, под командом Милана Обреновића, док је турску војску предводио Скопљак Паша. Претпоставља се да су сви здрави и способни Бјелушани вероватно учествовали у боју, и по причама нико није погинуо.

Историја, овај бој који се одиграо 1809. године сматра врло успешним и стратегијски значајним с обзиром да је малобројна српска војска нанела пораз далеко бројнијој турској војсци. Песме о овом боју забележио је у четвртом издању Српских народних пјесама и Вук Стефановић Карадзић.

Бјелуша мртво село

У прошлости, главно занимање и извор живота мештана било је сточарство. Посебно развијена грана било је и занатство. Сама потреба опстанка оријентисала је људе да радом усавршавају неку делатност за коју су имали највише склоности. Углавном су то били послови везани за изградњу кућа. По попису из18. века остало је записано да су у селу била двојица мутавдзија, један лончар и један терзија.

После Дргог светског рата дошло је до економског, привредног и културног препорода села. Изграђени су бројни путеви, а 1978. године, у децембру, у скоро сва бјелушка домаћинства доведена је електрична енергија.

8. априла 1990. година Дом здравља отворио је у школским просторијама здравствену амбуланту. На жалост, Бјелуша је међу последњима у Ариљу добила амбуланту.

1992. године у Бјелуши је прикључено 125 телефонских прикључака. Но и поред свеga што је учињено да се ово удаљено ариљско село осавремени и модернизује, миграција становништва није спречена. Број становника се из деценије у деценију нагло смањивао. Млађи су одлазили у потрагу за бољим условима живота, тако да у селу данас преовлађује старије становништво.

По последњем опису из 2002. године Бјелуша је имала 568 становника.

О тренутној ситуацији у селу разговарали смо са председником месне заједнице г. Радом Сретеновићем.

У претходном периоду урађен је пут од центра Брекова до засеока Радовићи у дужини од 1700м, уз учешће 'Дирекције за изградњу' и Месне заједнице. Углавном је акценат стављен на одрађивање ситних активности на целом подручју села. Вода је под Зијачом поткопала мост па смо морали анgaжовати багер да то очисти. Према Сретеновићима је прокопан и насут пут у дужини од 1 км. Извесни радови су рађени у Остојићима и Пајевићима. Тренутно је у току израда пројекта за пут из Радосављевића поља у Пајевиће. То су углавном биле активности које је Месна заједница преузела у претходном периоду. Велики проблем представља чињеница да гро становништва чине старији. Становништво се углавном бави сточарством и узгојем малине и кромпира. Једна од позитивнијих страна је изградња кружног пута 2000. године.

С обзиром да је ово планинско село прави проблеми настају тек зими кад падну велики снежни намети и завеју путеве. Но то много и не смета овом прекаљеном становништву које пркоси и времену и технолгији живећи подно Кукутњице, Голије, Мучња и Јавора дичећи се својом прошлошћу и отворено гледајући ка будућности."