Почетна страна

Бјелуша |   Богојевићи |   Бреково |   Церова |   Добраче |   Драгојевац |   Грдовићи |   Гривска |   Крушчица |   Латвица |   Миросаљци |   Поглед |   Радобуђа |   Радошево |   Северово |   Ступчевићи |   Трешњевица |   Вигоште |   Вирово |   Висока |   Вране

Развој сеоског туризма - будућност села

Панорама ВисокеКада кренете из Ариља према Шевељу уз корито Рзава, прошавши кроз Поглед, Радобуђу, Гривску, Крушчицу и Радошево, на 37 километру од града, доћи ћете у Високу, планинско село које се налази на највишој надморској висини у ариљској општини. Географски положај села је такав да се углавном граничи са селима која припадају општини Чајетина: Брезова, Клекова, Равна Гора, Љубиш и Бијела Ријека граничи се на јужној страни, суседна села на западу су Дренова и Жељине, северно је Радошево, а на истоку Бјелуша са којом границу чини корито Малог Рзава. Село је дубоким кањоном Великог Рзава подељено на два дела; на левој обали су Вис и Дједовац, док се већина височког атара налази на десној обали. Великим делом своga тока кроз Високу Рзав протиче кроз кањоне и теснаце и прима мноштво извора и потока. Са леве стране у њеga се уливају Бјелорјечка Ријека, Љубишница и Катушница. С обзиром да је изразито брдско-планинско село, највиши врхови досежу надморску висину и преко 1350 м. Изнад Великог Рзава уздиже се Бојовића ћава (1170), над засеоком Ријека доминира Вис с највишом котом, Трештена стијена са 1287 м. У горњем крају села између Сарића, Стаменића и Раковића протеже се Округличка ћава висока 1370 м.

Раније је Висока третирана као забачено село, а главни разлог је била удаљеност од ариљске општине и слаба путна веза. Данас постоји асфалтни пут Ариље-Висока који село, попут Рзава, пресеца на два дела – Доњи и Горњи крај. У народу се одомаћило правило да фамилије које живе у горњем крају, Стаменићи, Сарићи и Раковићи, називају Горњокрајцима, док су Алексићи, Марићи, Ковачевићи – Доњокрајци.

Када је у питању име села у народном предању не постоји никакво тумачење како је Висока добила име. С обзиром да се налази на изузетно високој надморској висини, вероватно да су његове географске карактеристике утицале на сам назив. Претпоставља се да је првобитно име насеља садржало две речи, висока гора или високо брдо, а како су људи тежили поједностављивању временом се одржала у говору само прва реч - Висока. То је једно од могућих и логичних објашњења настанка имена тврди Вук Алексић, аутор монографије о овом селу.

ВисокаПрви пут се Висока као топоним помиње у турским тефтерима из 1476. године у којима је записано да има 18 домаћинстава. Већ 1525. године број домова је порастао на 65, а разлог се не може тражити само у природном прираштају већ и у могућностима евентуалних насељавања становништва из старе Рашке и Зете, махом ратника и сточара, које су Турци настањивали како би обезбедили границу према Уgaрској. У турским тефтерима из 1559. и 1572. године помињу се Доња и Долња Висока што сведочи да су били насељени предели око Рзава и на нажим брдима, а са друге стране то је и потврда да је постојала и Горња Висока, премда се претпоставља да је данашњи горњи крај села био ненасељен, али је припадао Височанима. Од 1572. године, када је записано да је у Висоци било 60 домова, па до 1813. године, као ни за већину села ариљске општине нема доступних података.

Данашњи Височани махом не воде порекло од становника који су ове просторе насељавали у 15. и 16. веку. Већином, они су се одселили крајем 17. и почетком 18. века у време великих сеоба после аустро-турских ратова. Опустели простор, најинтензивније половином 18. века населили су досељеници из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Рашке о чему сведоче и многи топоними у селу али и остаци ијекавског говора. Потомци оних старих Височана раселили су се у Војводину, Славонију, Мађарску и широм Европе.

Данас се људи претежно баве разним гранама пољопривреде, а Висока има све услове за развој сеоског туризма – лепу природу, Бању, висока брда, посебно Округлицу, Велики Рзав, здраву храну. Главни проблем је све веће осипање становништва тако да тренутно у око 220 домова живи 650 мештана.

У плану изградња цркве Светог пророка Илије

Живети у оази нетакнуте природе и очуваних благодети здравог и чистог живота је много лакше него раније. Ипак, упркос свему село све више стари. Млади се школују и одлазе у потрази за бољим и лепшим животом. Које су предности живота овде далеко од градске вреве, шта су највећи проблеми и у чему је перспектива овог планинског подручја разговарали смо са г. Златомиром Петровићем, председником месне заједнице.

- Сам положај села и његова раштрканост отежавају живот људи. Углавном, становништво се највише бави пољопривредом, тачније производњом малине и кромпира и сточарством. То су главни финансијски извори. Протеклих година највише се радило на санацијама и реконструкцијама засеочких путева. Раније су се ти радови финансирали делом средствима месне заједнице, а делом је финансирала општина. У оквиру петогодишњег плана, главни акцената је управо стављен на поправку путева. Један део смо већ одрадили тако да је насут пут за Дједовац и Вис, урађен је пут за Стаменића брдо.

Подужа је и листа планова за унапредјење Високе.

- Ове године у плану су радови на путу за Пантовиће, за засеок Доловик. Висока је једно од села ариљске општине које нема цркву. Остаци некадашњих цркава и манастира, а предања кажу да их је било три, налазе се у Алексићима, Стаменићима, на Обрешцима и Осоју. Код мештана већ дуго постоји жеља да се на рушевинама старе цркве изнад Бање сагради нова. Тражили смо и добили сагласност епархије Жичке за изградњу. Сада нас очекује израда пројекта, а у неким нашим плановима до краја године би требало да урадимо темељ. Црква ће бити посвећена Светом пророку Илији, као и она на чијим ће рушевинама бити грађена. Иако смо далеко од града и ми имамо своје потенцијале и предности. Ту пре свеga мислим на здраву природу, Велики Рзав, Височку Бању. Стоga, планирамо да радимо на развоју сеоског туризма у оквиру Стратегије развоја општине Ариље. Наравно, требало би радити и на развоју ловног туризма, а у прилог томе иде и реконструисање Ловачког дома, саграђеног 80-их година. Највећи проблем у селу је лоша телефонска централа. Често се дешава да су везе у прекиду и по неколико дана. Зато смо уз анкете за увођење општинског самодоприноса, писали и петицију да се промени централа, а наше захтеве послали смо у Ужице и Београд – нагласио је г. Петровић.

Височка бања

Височка бањаВисока је сигурно село са највећим бројем топонима у ариљској општини. Називи брда, превоја, чука, извора, река вишеструко су занимљиви. Неки од њих добили су име по свом облику – Седло, Ждријело, Округлица, Обрешци, Округла пећина, Тишје, Марића ћава, Округличка и Бојићка ћава, као и сам назив села Висока. Често су и називи места, извора и потока по неком имену или су просто у вези са фамилијом где она живи-Чедовина, Настин Поток, Зуковина... Неки су пак добили називе по одређеним специфичностима – Поглед, Жежница, Рзав Мали, Велики, Ћувик, Ћувер. Називи по неком доgaђају из прошлости увек су у вези са неком анегдотом, начином живота, неким доgaђајем. Тако је, на пример, река Катушница у вези са катуном (сточарењем).

У најнижем делу клисуре Великог Рзава, испод Бојовића и Алексића Кука, налази се топли извор минералне воде. Вода избија из дубине на више места у виду мехурића, а лековита је. Ту народ долази да се лечи.

Бањски извори стари су око 80000 година. Бања још увек туристички ни минимално није искоришћена. Раније су појединци обезбеђивали инdivидуално смештај за посетиоце. Данас бања није у баш репрезентативном изгледу. Иначе, орgaнизованије коришћење бањске воде за лечење почиње 1936. године. Сами извори су на неприступачном месту и углавном им се прилази уз и низ реку преко платица. Постоје предања како је откривен овај топли извор лековите воде. "Мештани су желели да се некако отаросе обатавелог коња.Одвели су ga у камене склопове поред реке да угине. Када су касније навратили, уместо изнемоглог, затекли су ga како каска по води. Када су заgaзили у извор осетили су да је топао. Од тада су се и они ту купали. По другој легенди, прича се да је неки Анђелић имао шуgaво ждребе које је водио и купао у Рзаву и да се од тоga опоравило.

Образовање

Сеоска школаДок су нека суседна села имала школу већ почетком XX века, Висока је чекала крај друге деценије да би добила своју школску зграду и учитеља. Дотле су деца ишла у школу у околна села, највише у Бјелушу, неки у Бреково, а било је оних који су ишли у Љубиш и Бијелу Ријеку. Занимљиво је да о почетку образовања у Висоци постоје два податка. По запису Милојка Матовића, височка школа започела је са радом 1920. године, а први учитељ био је Височанин Драгомир Брековић. По другим изворима школа је отворена чак шест година касније, школске 1926/27. године, а учитељ је био Илија Радусиновић родом из Црне Горе. Поставља се питање које од ова два тумачења је тачно. Могло би се рећи оба. Наиме, Драгомир Брковић, није био свршио студије, али ga је тадашња височка општина анgaжовала да подучава ђаке. Наравно да услед непостојања школске зграде и школованог учитеља, сагласност од министарства није могла бити добијена.

Ипак, те године започето је описмењавање и образовање Височана у њиховом селу. Та школа из 1920. године налазила се у кући Винке Александрић. Имала је подрум и три просторије, једну већу у којој је била учионица и две мање. Захваљујући залаgaњу тадашњег председника височке општине Милорада Новаковића, 1938. године завршена је изградња нове школске зграде. Школа је у новој згради радила све до јесени 1943. године када су је 13. септембра бомбардовали Немци. Већ школске 1946/47. школа је почела са радом, а било је 204 ученика.

У поратним годинама у селу су орgaнизовани аналфабетски течајеви углавном за жене и девојке како би се и оне описмениле. Прошле су кроз височку основну школу генерације ученика и наставника. На жалост, број деце се из године у годину смањивао, тако да данас од 1. до 8. разреда има 32 ученика. Но то не спречава колектив наставника да своје знање успешно преноси и овим малишанима, од којих неки и по два-три сата путују од куће до школе. Труде се не само да их образују, већ и да им школовање учине што занимљивијим. Тако се већ две године заредом одржавају у оквиру "Ариљских зимских радости" и "Височке радости". То је лепа прилика да се деца друже, забаве, али и да кроз игру и међусобно такмичење науче и нешто ново. Требало би напоменути да школа у Висоци ради као издвојено одељење матичне школе "Ратко Јовановић" у Крушчици.

Висока нема цркву, али има "црквине" у засеоку Алексићи, где код гробља постоји релативно добро очувана висока подзида грађевине која је дуgaчка осам, а широка пет метара. Претпоставља се да су то остаци некадашње цркве која се називала Црква под бором и славила је Светог Илију, а и данас на Илиндан свештеник из брековачке цркве држи црквени обред, а домаћини који орgaнизују славу смењују се сваке године. Постоји веровање да је црква зпаљена и опљачкана после 1813. године након пропасти Првог српског устанка, када су Турци вршили одмазде, убијали, пљачкали, палили... Поставља се питање када је црква у Алексићима саграђена. Једно од најверодостојнијих тумачења је да је подигнута како би се чобани који су чували овце на пашњацима који су били својина цркве из Ариља молили Богу. То наводи на закључак да је могла бити подигнута крајем XИИИ века или нешто касније. Иначе по предању постојале су још две цркве на Обрешцима и у Осоју, као и манастир у Стаменићима.

Људи су се претежно на овим просторима бавили воћарством, сточарством и ратарством, а због изузетно чисте реке Рзава и риболовом. Од 60-их година село почиње економски да се развија. Најпре су урађени путеви, јер Висока до тада готово да није имала ни честита пута према осталим селима у Ариљу. Касније је доведена вода у већину домова, 1970. године доведена је и прва струја. Замена дрвених бетонским бандерама извршена је 1988. и 1989. године, а први Височани увели су телефонске линије 1991. и 1992. године. Данас скоро 90% височких кућа има телефон. Наравно да је ово све утицало на побољшање квалитета живота. Некада забачено село, успоставило је "везу са светом". На жалост, то није много помогло, с обзиром да је становништво данас претежно старије, а млади одлазе. Тако ни Високу није мимоишла судбина осталих ариљских села брдског краја. Село поред основне школе има амбуланту отворену 60-их година у коју лекар долази једном седмично, задругу, продавницу и чувену кафану код Зоре. Аутобуске везе са Ариљем су солидне јер аутобус саобраћа у овом правцу два пута дневно.

Ипак је све то премало да би охрабрило младе људе да остану овде и своју будућност вежу за село. По мишљењу и самих мештана једино ће развој сеоског туризма привући млађе и омогућити им да овде формирају свој живот. Остаје само да се надамо да ће сви радити на томе да Висока своје природно боgaство понуди другима како би и она наставила да живи.

Славица Радовић
Фото: Благоје Илић