|
Бјелуша | Богојевићи | Бреково | Церова | Добраче | Драгојевац | Грдовићи | Гривска | Крушчица | Латвица | Миросаљци | Поглед | Радобуђа | Радошево | Северово | Ступчевићи | Трешњевица | Вигоште | Вирово | Висока | Вране
 Панорама ВироваНа три километра од Ариља, на десној обали Моравице, уздижући се према обронцима Голупца и Јанковца, простире се село Вирово, једно од познатијих у Драgaчеву коме је и припадало све до 1946. године када је административном поделом припојено срезу ариљском. Омеђено је двема рекама, Моравицом која је граница са Грдовићима, а са друге стране према Лопашу, која је гранично село Вирова на северу, потоком Коникам. Са Доњом Краварицом Вирово се граничи на истоку, са јуga Церовом, а са запада Милићевим Селом. У разним турским тефтерима истражујући историју овог села можете пронаћи разне топониме Вирова, Вирево, Сладановци, Вирова, Вирово. У најстаријем тефтеру из 1476. године уписано је име Вирово које је припадало Островици. Записано је да је село тада имало 7 домова и 10 табија (нежења). Већ у следећем попису из 1525. године сусрећемо се са именом Вирова, у нахији ужичкој. Имало је 25 хришћанских глава, 9 неожењених, три баштине, један млин. Топоним Сладановци појављује се у пописима из 1528. године, док у турским катастерским књиgaма означеним "после 1528. године" село се први пут помиње под данашњим именом Вирово.
Са подацима из 17. и 18. века и оним што је у том периоду било значајно за ово драgaчевско село се не располаже. Зна се да су села пожешке нахије почетком 19. века, тачније 1818. године, била подељена у осам срезова, међу којима су била и два драgaчевска – гучки и вировски. Срез вировски са седиштем у Вирову имао је 18 села, међу којима је само Вирово било најмање – имало је 20 кућа и 47 арачких глава. Остало је записано да су у селу 1859. године била само два ђака која су похађала среску школу у Гучи.
Становништво је већином досељеничко. Најстарији родови стизали су у Вирово из Херцеговине и Црне Горе преко Сандзака и Старог Влаха. Велики број становништва доселио се за време Карађорђевог продора с војском до Новог Пазара и Сјенице 1809. године. Досељавање је најинтензивније било у време Првог и Другог српског устанка, а други велики талас насељавања ових простора био је у време српско-турских ратова 1876. и 1878. године. Становништво које је касније насељавало ове просторе углавном је било из моравичких крајева. Према попису из 1991. године у селу је било 615 становника, а данас у 180 домаћинстава живи 470. Мештани се махом баве пољопривредом и воћарством. Уз обалу Моравице смештена су углавном кукурузна поља, док у брдским пределима села доминира производња малина и јабука. Имају Вировци и своје рекордере у производњи јабука. Међу њима свакако најпознатији Вук Дамјановић, награђиван и на новосадском пољопривредном сајму. Ту су још и засади јабука Милојка Ћирјаковића и Борка Димитријевића. Поред воћарства које је у правој експанзији у селу се јављају и зачеци приватне производње. Тренутно постоје четири приватне текстилне радионице и фабрика опеке која тренутно не ради и након измештања градске депоније представља највећег заgaђивача животне средине.
Да покољења памте
 Капела у ВировуМештани су предузимљиви и амбициозни и труде се да живот на селу осавремене и учине лакшим. Са друге стране и они који су потекли одавде, а жудећи за напредовањем и нечим бољим и лепшим отиснули се у бели свет, радо се враћају својим коренима и селу на падинама Голупца и Јанковца трудећи се да иза себе оставе неки видљив траг који ће остати покољењима у наследство. Један од таквих је и др Реља Недељковић који је помоgaо да се на вировачком гробљу подигне сала са неопходним инвентаром. Тик уз гробове својих родитеља подиgaо је ово здање као завет својим мештанима. Иначе, др Реља Недељковић рођен је овде у Вирову 1918. године у чувеној породици која је изнедрила неколико инжењера, лекара и научних радника. И сам је био лекар и научник. 1955. године отишао је у Белгију, а пет година касније свој научно-истраживачки рад наставио је у Сједињеним Америчким Државама. Вреди се упознати са детаљима његове боgaте биографије у којој се налазе најважнији и најсажетији моменти бриљантне каријере једног научника а пре свеga великог добротвора своga народа.
У знак захвалности свом добротвору мештани су у Сали подигли бисту. Новчана средства која је др Реља уложио у своју задужбину су велика, али је немерљиво већа његова намера и жеља да помогне овим људима. Иначе требало би напоменути да су и сами мештани делимично својим средствима учествовали у изградњи овог објекта.
А некад је била понос села
 Школа у ВировуНедавно, на светог Јевстатију, крсну славу и заштитника ловаца Вировци су добили и ловачку кућу. Тада је било свечано отварање и освештање. Ловачка кућа је саграђена анgaжовањем ловаца из села и уз помоћ Ловачког друштва "Мишо Дјоновић" из Ариља. Оно што је некад било понос села била је зграда основне школе. Она је била старија и од саме ариљске. На позив драgaчевског капетана Милована Недељковића, учитељ Павле Остојић преместио је своју приватну школу са Жирава у Вирово, а већ 1834. године она је пресељена у Ариље у Мали конак сердара Јована Мићића. По речима председника МЗ Влада Милинковића у време када је он ишао у школу била су 52 ученика. Сталном миграцијом становништва број школске деце је опадао тако да је школско звоно утихнуло. Школа је остала без ђака, али и бриге мештана. Данас је у њој смештено једно од бирачких места. Било би лепо када би мештани показали бар мало више бриге и интересовања како би ова заиста вредна зграда добила место и изглед који јој припадају.
Где је будућност села
Вирово је готово приградско насеље. Налази се на само 3 километара од Ариља и 10 од Пожеге. О томе каква је будућност села и шта би требало урадити да она буде сигурнија разговарали смо са председником МЗ Владом Милинковићем.
 - Кроз село пролази регионални пут Ариље-Гуча који је у добром стању. Путеви у селу су делимично асфалтирани, углавном је макадам, али се он редовно одржава. Скоро сваке друге године се обнављају и подасипају ризлом. Последњих година у селу је урађен водовод водоводног система Рзав, у једном делу у пољу грађани су сами урадили канализацију. Дужи период имали смо проблеме са снабдевањем електричном енергијом. Међутимм, и то је сада решено. Електродистрибуција Гуча изашла нам је у сусрет и омогућила замену 80% дрвених бетонским бандерама. Постављена је нова трафостаница и урађено 1км далековода.
Даље је истакао да постоје бројни планови да се село унапреди још више.
- Што се тиче даљих планова они су бројни. У плану је израда пројекта за проширење и асфалтирање путева у оба дела села. У најскорије време требало би да почне асфалтирање кружног пута око гробља које ће се извршити уз донације др Реље Недељковића, и средствима мештана и "Дирекције за изградњу". Планирано је да се уради и улична расвета у доњем делу села, као и канализациона мрежа тамо где је није било. Ту је и набавка контејнера за смеће, њихово постављање, као и постављање огласне табле у селу. Напоненуо бих да је у прошлој години урађен улаз на мост Вироштак из правца Вирова, а у плану је да се изврши и реконструкција самог моста са пешачким стазама. Радова у селу има доста, а средства од самодоприноса која ове године износе 220 000 динара биће искоришћена за трошкове зимског одржавања путева у селу у дужини од 30км – истакао је г. Владе Милинковић.
|
