Почетна страна

Бјелуша |   Богојевићи |   Бреково |   Церова |   Добраче |   Драгојевац |   Грдовићи |   Гривска |   Крушчица |   Латвица |   Миросаљци |   Поглед |   Радобуђа |   Радошево |   Северово |   Ступчевићи |   Трешњевица |   Вигоште |   Вирово |   Висока |   Вране

Према попису у турским тефтерима из 15. века, село Видогоште имало је 7 домова, 6 баштина и 1 млин који је радио пола године. Сада у Вигошту има 351 домаћинство и 969 пунолетних грађана, са тенденцијом даљег раста, и педесетак приватних предузећа и занатских радионица.

Ако Вигоштанцима кажете да је њихово насеље једно обично село, они се грдно наљуте и такву квалификацију одбацују. По њиховим мерилима, Вигоште је приградско насеље, а ускоро ће имати и пуно обележје града. Јер, у Вигошту су све главне улице већ именоване (Ћикалова, Љ. Ненадића, Првомајска, Доситејева, Моравичка), имају уличну расвету у дужини од 2 км, асфалтних путева (без магистралног пута за Ивањицу) је укупно 3,5 км, градску воду са Система "Рзав" користи 70% житеља, постављена је канализациона мрежа у дужини од 2,5 км.

Па шта је онда ту још потребно, да би насеље заиста имало обележје града? Запитаће неко. Е, за то је потребно испунити само још један услов – да се насеље гради и развија у оквиру урбанистичких решења. Пошто се нико није обазирао на нека урбанистичка решења и планове, досељеници у Вигоште (највише их има из горњих брдских села општине) су куповали плацеве и по свом нахођењу и, зависно од економске моћи сваког појединца, градили куће за становање и за пословни простор.

И данас вигоштанске продавце земљишта непрестано опседају купци плацева, па је у овом тренутку продајна цена достигла 400 евра по ару. Док број житеља у горњим брдским селима драстично опада, у Вигошту је у сталном порасту. У прилог томе говоре и следећи подаци: према попису из 1991. године у Вигошту је било 974 становника, а 10 година касније, из пописа 2002. године било их је 1044. У турским тефтерима из 15. века пише да је у Вигошту било само седам домова и шест баштина, а сада је у Вигошту 351 домаћинство.

Уз Божју помоћ и Богољубову мудрост

Наш водич кроз Вигоште био је Богољуб Дјорђевић, председник и одборник у СО-е Ариље. Чврсто је решен да у току свог мандата комуналну инфраструктуру у Вигошту поправи и нормализује и у том подухвату им успева.

Критизери сваке статистике кажу да је то тачан збир нетачних података, али Вигоште представљено у бројкама говори да је то село врло успешних бизнисмена, који се не жале на економске тешкоће и на стабилним основама се прилагођавају потребама тржишта. Према једном општинском извештају од 22 месне заједнице на подручју општине Ариље, Вигоште по висини прикупљених средстава из месног самодоприноса (702.119,44 дин.) у 2004. години заузима треће место, одмах из Ариља и Врана. У исто време, у МЗ Радошево прикупљено је само 4.813 динара. Када се има одакле и од коga да узме и да му још и остане, онда заиста послови брзо напредују.

У овој пословној години Вигоштанци су завршили нови резервоар за воду на Гојковом брду, од 40 м3 воде, у који се препумпава вода са Томића брда. Овај резервоар напајаће 22 куће, а све је спремно за изградњу још једног резервоара за потребе 36 домаћинстава у насељима Глишићи и Милошевићи. У припреми је асфалтирање деонице Првомајске улице, у дужини од 1 км на Рудинама и једног крака у Рашковој бари. У исто време наставиће се изградња канализационе мреже, за још 1 км.

У Вигошту стабилно послују 3 приватне хладњаче ("Агротекс", "Агрограф" и "Фриго-јунир") једна штампарија, 2 дрвопрерађивачка предузећа ("Јапан декор" и "Јупитер"), 3 металопрерађивачка предузећа ("ИНП", "МИП" и "Комета") и 3 текстилна предузећа ("Сода спорт", "Мирјам", "Радовић-компани").

На подручју ове МЗ има десетак столарских и текстилних радионица, 4 пекарске радње, 1 аутосервис и 4 аутомеханичарске радње, 6 кафана и кафића, 2 фарме за узгој кока носиља, неколио аутопревозника и разних занатских занимања, као што су: фризери, тесари, зидари, паркетари, аутоелектричари, водоинсталатери, молери, аутолимари, вулканизери, перионице кола и тепиха, власници агенција за књиговодствене послове и др. Ту је, дакле, економска снаga општине Ариље, у приградским МЗ, а не у строгом центру града, где је седиште општинске власти и других институција. Вигоште је на сунчаној страни, са родним земљиштем и поднебљем које одговара воћарству. У овој години Вигоштанци су произвели и откупљивачима испоручили преко 20 вагона првокласне малине.

Ко Тикомиру обра малине

Када се представља село Вигоште, онда се мора поменути и наш романописац Добрило Ненадић. Добрило је рођени Вигоштанац и он то свуда поносито истиче, јер је и душом и srcем везан за то село и активно укључен у рад МЗ Вигоште. Овоga пута ми нећемо говорити о његовом књижевном стваралаштву, о његовим најновијим прозним делима, која се преводе и на стране језике, а Добрило превазилази границе наше нациоалне културе и сврстава се у ред великих светских писаца. Тај посао нека раде његови рецезенти и биографи, а наша намера је да читаоцима представимо детаљ из Добриловог раног детињства у Вигошту које је он описао у својој још необјављеној аутобиографији, под називом "Моје успомене на људе и доgaђаје".

Када изађе из штампе и дође до руку читалаца, биће то још један Ненадићев бестселер, због пикантног језика и стила који се чита у једноме даху. Један део из те књиге, који нам је Ненадић својом руком написао и уступио за објављивање, казује нам да се код њеga неки малинарски "вирус" укоренио још у доба детињства и да ga целог живота прати. Ваља знати да је малина у ариљском крају постала култна биљка и да заслуге за то највише и припадају Добрилу Ненадићу. Ево како је изгледало Добрилово прво искуство са малином.

Сећања Добрила Ненадића

Вигоштанска дечачко-хајдучка дружина којој сам припадао, (Војо, Нешо, Крцо, Локе, Срећко, Микош и још неколико) била је налик на првобитну хорду, сакупљачко-ловачке природе, која се из обести пентрала по дрвећу и крала свракама јаја, завртала шије птићима, а из користи пељешила све што је било јестиво и како је шта доспевало: трешње, дудове, шљиве панцеруше, xенарике, крушке јечмењаче, лубеничарке, меднике, бронзаре, карамајлије, оскоруше, такише, јабуке видоваче и петроваче, дрењке, орахе, ситни паприxан, краставце, лубенице, диње и кукуруз за печењке. Били смо опакији од губара. Иза губара би нешто и остало, иза нас ништа. Кукали су, клели и богорадили, говорећи да од нас ништа није с миром, нити чему дамо да порасте и сазри, воће смо затирали док је још било сасвим и као окријек зелено.

Тикомиров малињак је ипак био нешто посебно, једна рајска мераја. Не већи од једно десет квадратних метара, сав у високом корову из које су се помаљали витки и танушни изданци окићени ситним, миришљавим и слатким плодовима.

Малињак нас је привлачио магичном снагом.

Чим би се пронео глас да је неко нашао и пробао прву тек заруделу малину, наступио би период обиља и пландовања. Из јаруге, зарасле у непроходну шикару, ту, одмах крај малињака, на смену, по двојица, тројица, док је један био на осматрачници вребајући трен да ће се Тикомир помолити из куће.

Називао нас је лопужама и разбојницима и прорицао нам да ћемо напослетку завршити на робији.

На прву клетву, незвани берачи би прхнули као јато преплашених врабаца и нестали у јарузи чекајући да непогода мине, да се чича смори, да ga изда аваз, да уђе и прилегне тек толико да се од напрезања гласних жица мало окрепи. Тада би се опрезно искрадали из скровишта и поново упадали у малињак, као да ништа није ни било. И тако би се то свакоga дана понављало, све док малина не прође.

Та првобитна малина сорте ваљевка, била је, у ствари, енглеска сорта малборо названа тако у част чувене аристократске породице војвода од Малбороа којој је и Винстон Черчил припадао. Била је ситна и ароматична. Од ње се правио сируп који је помешан са содом постајао напитак малина, најлепше и најкрепкије пиће наше младости, и окидач сентименталне операције зване носталгија за нашу генерацију.

Треба бити неко и нешто

По некој свовјој урођеној интуицији Вигоштанци су склони да постану неко и нешто, надалеко познато име, никако им не одговара живот прекривен сивилом и чамотињом. Ето, на пример, из Вигошта је пореклом војни пилот Видоје Јовановић који живи и ради у Подгорици. Ту је и војни старешина са високим чином, такође Вигоштанац, генерал Крсман Милошевић. Овде треба поменути и професора Радована Јаковљевића који се после рада у просвети, посветио политици и већ неколико година налази се у самом врху општинске власти у Ариљу.

Из вигоштанске прошлости старији Ариљци се сећају и Драga Врањевца, чудне и необичне личности коga су звали такси Драги Врањевац из Вигошта. У другој половини прошлоga века, када у Ариљу није било такси превозника а нису били ни чести поласци аутобуса као дана, Драги је запрежним возилом и са белим коњем Мићком обављао такси службу између Ариља и Пожеге. Драги није више међу живима, а његов син Никола прича да је он био очев помоћник. Кола прекрију ћебадма, путници седе дуж ивице каната, а на средини кола је путнички пртљаг и друga роба. Сећа се Никола да је наплаћивао карте од путника по 30 динара на релацији Ариље-Пожеga. Драги је био особен и по томе што је и лети и зими по цичи, љутом мразу и снегу био увек само у белој кошуљи да би тиме показао воју снагу и издржљивост.

Наш водич кроз Вигоште, председник Богољуб Дјорђевић рекао нам је и податак да се у Друштвеном дому у Вигошту налазе још три избегличке породице који су ту на колективном смештају и да су без наде у повратак у родно Горажде, одакле су протерани пре 15 година. У почетку их је у том Дому било много више, преко 30, али су се неки од њих снашли и обезбедили себи кров над главом и запослили су. Остали су Дому само стари, болесни и изнемогли. Две старице су умрле и сахрањене далеко од родног краја, на градском гробљу у Вранама. Старо гробље на Рудинама, које је на подручју МЗ Вигоште, је конзервирано, напомиње председник Дјорђевић, и ту се сахрањују у раније изграђене породичне гробнице само староседеоци.

Д. Ојданић