Почетна страна

Бјелуша |   Богојевићи |   Бреково |   Церова |   Добраче |   Драгојевац |   Грдовићи |   Гривска |   Крушчица |   Латвица |   Миросаљци |   Поглед |   Радобуђа |   Радошево |   Северово |   Ступчевићи |   Трешњевица |   Вигоште |   Вирово |   Висока |   Вране

Дошљаци испод Клокоча

За разлику од горњих брдских села наше општине у којима се између два пописа број становника драстично смањио, у приградској МЗ Поглед број становника се повећао, што није резултат високог наталитета, већ последица миграције сеоског становништва.

Поглеђани никако не воле да им се каже да живе на селу. Иако немају именоване улице, тротоаре, уличну расвету и другу градску инфраструктуру, они свуда истичу да је њихова МЗ Поглед приградско насеље, које ће према свим показатељима, ускоро да буде Ново Ариље. Према једној легенди која кружи међу мештанима име овом селу је настало баш од речи - поглед. У време ропства под Труцима, и у селу Погледима била је једна мања црквица, али су Турци тада спаљивали све српске православне светиње па су и ту малу поглеђанску цркву спалили, од које још и данас могу да се примете зидине од темеља у засеоку Поповићи. Цркву Св. Ахилија у Ариљу Турци су лагумирали, па су се измакли подно Клокоча да са безбедне тачке погледају како се црква од велике експлозије руши и нестаје у пламену.

Према последњем попису становништва (2003.) у Погледима је у 270 породица живело 900 становника, а пре овог пописа скоро их је упола мање било (1991.), односио у 570 кућа било је 589 становника. Па ко су онда ти дошљаци, одакле су се доселили под Клокоч? Зна се сасвим поуздано да Поглед, Груду, Вране и Грдовиће насељавају брђани из Гривске, Северова, Крушчице, Радошева, Високе, Беле Реке, Мочиоца и Љубиша, а Добрачани, Брековци, Бјелушани, Катићани и житељи Јасенова и Брезове заустављају се и започињу нови живот у Богојевићима, Рашковој Бари и на Миротину. Ретко се мешају и са собом носе икону свеца (своју крсну славу).

Старе навике у новој средини

Ти наши дошљаци из брда, који претендују да постану нови део града, не одричу се лако оног сеоксог стила живота, обичаја и навика. Сви су они саградили породичне куће, мање или веће, а уз кућу и помоћне објекте за држање домаћих животиња. По њиховим двориштима шета разна живина: кокошке, ћурке, гуске и патке, петлови их буде у зору, у оборима гуричу свиње, неки у шталама имају и овце, козе, па чак и крупну роgaту стоку - краве музаре. На наше питање: може ли да се сточари у урбаној средини, средовечна домаћица Милина Брковић одговара:

- Ми смо се овде у Барице доселили из села Високе. Ја сам одрасла као чобаница и мени су ове две моје козе, Белка и Роga, велика разонода и забава, мада морам рећи да имамо и користи од тоga. Коза мало тражи, а доста даје. Од њих две ја у пуној сезони намузам и до 10 литара млека на дан, али није само то најважније, подgaје оне 4-5 јаради годишње. Напасам их поред Рзава и око пута, једу врзине, пасу траву и брсте шуму. Ја сам незапослена жена, хонорарно чистим Ветеринарску станицу у Ариљу, али то су ситне паре, па ми козарство дође као допунски извор прихода, а козје млеко је и храна и лек.

Досељени Поглеђани су, углавном, радници запослени код приватних предузетника, или се сами баве неком занатском делатношћу. Сада у овом селу постоје 3 трговинске радње, 2 столарске, 2 металске, 2 текстиле и 1 пекарска радња. На њиховој територији су и угоститељски објекти, мотел "Млинарев сан" у излетничком Шевељу до коga је урађена улична расвета са тротоаром за пешаке дуж десне стране коловоза, а изнад Шевеља је и приватни камп "Боса ноga". Поглеђани нису задовољни што од тих угоститељских садржаја Месна заједница ништа не добија, а зна се како се убира боравишна такса, само није познато на чији рачун се те паре сливају.

Имају Поглеђани и своје месно гробље, али је оно са доласком нових придошлица постало мало, па се сада у том гробљу сахрањују само староседеоци.

На врху Клокоча одмах испод репетитора за мобилну телефонију налази се споменик ариљским партизанима у виду развијене заставе на коме пише: "Са овог места борци Ариљске партизанске чете кренули су у одлучну борбу за прво ослобођење Ариља". Нас је изненадио лепо уређен терен око спо-меника и свежа нанета фарба на њему, али нам је све било јасније ко споменик одржава, када смо сазнали да је борачка орgaнизација из Ариља на тој локацији поклонила 7 ари плаца Ловачком удужењу "Бранко Дјоновић" којима је као једина обавеза остало да споменик одржавају и чисте околину. И, наравно, агилни ловци своје уговорене обавезе савесно испуњавају, али су на тој локацији изградили и ловачку кућу са чеком.

И проблема има много

Поглеђански Дом културе постао је у новије време и свачији и ничији. У време НАТО бомбардовања и Туђманове "Олује" на Книнску крајину, ту је било смештено неколико избеглих породица. Касније су се не-ки од њих вратили на своја огњишта, други су саградили себи куће, а још су остале 2 породице иако је и њима истекао рок за колективни смештај. Велику салу у Дому користи омладина за стони тенис, а испред зграде је асфалтиран спортски полигон за све врсте иgaра са лоптом. Једну просторију у Дому користи МЗ, а просторија у којој је раније била продавница приватизованог ТП "Јединства", продата је једном нашем gaстарбајтеру који се ретко појављује. На згради су нужне опра-вке и то санација мокрих чворова, столарије, канализације и кровне конструкције која је почела и да прокишњава.

У нерешене проблеме спада и уређење Аде (острва) код Уског вира. Некада је било замишљено да то буде градско купалиште, па је до острва изграђен дрвени мост и постављена дрвена конструкција за одмор и сунчање. Убрзо је сва дрвена конструкција сатрула и разнета, а купање на том делу Рзава нико није ни започињао. Сада је до острва урађен метални мост и ту се одржавају рок концерти и рибарске приредбе, а све би могло да се још боље уреди и подигне на виши ниво.

Како Председник Јанез каже

Наш водич кроз насеље поглеђанско био је Младомир Јанковић, коga његови мешта-ни зову Јанез. То је млад и вредан активиста, човек од акције. Све до пре неколико година ра-дио је као први мајстор у школској радионици, а када је и она "пукла", Јанез се вратио у Поглед на свој посед. На почетку свог мандата својим Поглеђанима је обећао да ће у МЗ Поглед трајно решити проблем водоснабдевања и канализације, и како сада ствари стоје, обећања су близу циља.

Готово је несхватиљив и апсурдан податак да се, на пример, око 300.000 становника из 5 општина, све до Горњег Милановца и Рудника, снабдевају водом за пиће из Система "Рзав", а у исто време житељи Погледа из горње зоне до Клокоча, носе воду са најближих извора, а водозахват сирове воде за "Рзав" је ту, одмах испод њихових кућа.

Други ништа мањи проблем Поглеђанма је представљала неизграђене канализациона мрежа. Она је од 1991.-2003. године била изграђена од Шевеља до "Златне трубе". Сви остали су кућне канализације изводили у Ступачки или у Драгов поток, који су као отворени колектори били извор заразе, и оба у току летњих месеци пресуше и уливају се у Рзав испод Уског вира, а мало ниже је омиљена плажа код висећег моста, где се окупљају Ариљци и њихови гости, а понајвише деца.

Међутим, како нас уверава председник Јанез, и тим невољама у овој години доћи ће крај. Пројектна документација за секундарну канализацију је готова, а његови Поглеђани верују своме председнику, дају му подршку, раде онако како он послове уговори, са опаском "како Јанез каже". А заједничким снаgaма мештана и Дирекције за изградњу и водоснабдевање се успешно решава. Завршен је резервоар ИИ висинске зоне са пијаћом водом од Клика до Клокоча (висинска разлика је 100 м) чија је запремина 5.000 литара воде. Месна заједница се обавезала да изврши санацију два изворишта на Клокочу, а то су Бело врело и Савића врело, који су изграђени далеке 1926. године и дотрајали, па се у њима површинска вода мешала са изворском и није била бактериолошки испра-вна. Ових дана радници ЈКП "Зелени" ужурбано раде, како би пре зиме објекте чији је капацитет 250.000 л/с ста-вили у функцију. И председник Јанез је убеђен да ће све бити готово у договореном року.

Робинсон Крусо на Јаћимовом гробу

Професор дрМилан Цветковић, дипл. инж. рударства и геологије у пензији, а сада оснивач и директор П.К. мермерне брече "Ариљска ружа" на Клокочу има сличности са познатим књижевним ликом Робинсоном Данијела Дефоа. Разлика је само у томе што је професор Цветковић свој научни авантуризам и боgaто знање у својој струци ставио у службу народа. Завршио је Рударско-геолошки факултет у Београду, докторирао у Кр-акову, радио је у рудницима крека-Бановићи, био предавач на факултетима у Београду, Тузли, Бору и Митровици, неколико година радио и у Либији, пројектовао мост "Вериге" преко Боке Которске, урадио је преко 400 пројеката и написао 100 научно-истраживачких радова у земљи и иностранству.

У наше Ариље проф. Цветковић је дошао када му је један гелог донео десетак узорака мермерне брече са Клокоча. Одмах је стиgaо проф. Цветковић и са неколико својих познаника и пријатеља почео да осваја неприступачну страну Клокоча, према Вигошту, а тај камењар са кржљавим растињем мештани зову Јаћимов гроб. Две године у овој divљини, која је право змијско царство (каже да су ga и поскоци ује-дали) јер није било ни струје, ни воде, ни прилазног пута. Од једног Поглеђанина откупио је површину од 1,36 ха за Мајдан.

Ариљска ружаКада је све то обезбедио и набавио основну опрему, производња је кренула. Резултати су професора пријатно изненадили и он је ту вишебојну мермерну бречу на Клокочу назвао "Ариљска ружа". Ту, одмах до мајдана, професор је саградио по свом укусу кућу и још неколико радних и пословних просторија. У овој divљини, на домак Ариљу, њему су сваки гост и свака посета добро дошли и увек пријатно освежење. Његовом "Ариљском ружом" опремљени су многи угоститељски објекти у земљи и у иностранству. У време нашег боравка код професора, стигле су порудзбине од Словенаца из Копра. У нашем граду професор је поклонио подне плоче од мермерне брече Са Клокоча за јавну чесму на Градском тргу, до споменика малини. Већу количину ових плоча професор је уступио за уређење ентеријера у конаку манастира Дечани.

Професор Цветковић би радо помоgaо школске и дечје установе у опремању, али му се нико не обраћа за помоћ, а он ретко са Јаћимовог гроба силази у град, јер ga је пре десетак година један несавесни ловац, у глуво доба ноћи тешко ранио, када му је цео патрон од преко 100 гмиза за високу divљач сручио у стомак и у бутне мишиће и сада, још увек у својој мускулатури носи 78 гмиза које лекари операцијом не могу да одстране. Ипак, и поред свих тих повреда, он се и даље бави научно-истраживачкимрадом. Ових дана стиgaо му је позив, као нашем признатом стручњаку, светског калибра, да учествује на Међународном симпозијуму о камену и мермеру који траје од 26-29. октобра у Аранђеловцу.

Група стручњака за мермер из Италије тражила је да им прода рудник мермерне брече на Клокочу, али је примамљива понуда одбијена. Јер, "Мени је циљ да нешто створим и оставим свом народу, а мени и не треба много новца", каже стари профа. Од локалне власти добијам само моралну подршку и ништа више.

Ето, како живи и ради професор др Милан Цветковић међу Поглеђанима. Питање је да ли смо ga ми довољдно искористили и према могућностима нашим и наградили.

Душан Ојданић