Почетна страна

Бјелуша |   Богојевићи |   Бреково |   Церова |   Добраче |   Драгојевац |   Грдовићи |   Гривска |   Крушчица |   Латвица |   Миросаљци |   Поглед |   Радобуђа |   Радошево |   Северово |   Ступчевићи |   Трешњевица |   Вигоште |   Вирово |   Висока |   Вране

Радобуђа мртво село

Радобудја у снегуИако је у планским документима економског развоја Радобуђа била назначена као устаничко место и ариљски бастион, оснивање Сељачке радне задруге и отварање погона Конфекције "Колор" у школској згради били су промашај и чиста утопија.

О називу своga села Радобуђани знају испричати три легенде. По првој, у Радобуђи је одувек воће добро рађало, особито јабуке, па је необрано воће завршавало у трулежу на буђавим гомилама на земљи и од те две речи: буђав род, настаде и назив Радобуђа. Друga легенда каже да се у давна времена, када су Западну Србију населили избегли Херцеговци и Црногорци, овде доселио неки предводник избеглог народа, по имену Радобуд и по њему село доби име Радобуђа. У трећој легенди, чини се, да има највише веродостојности. По њој највећи део овог села је на сунчаној страни, окренут истоку, и степенасто се уздиже од ушћа Малог у Велики Рзав, све до врха Небешке, чија је висина 982 м. Чим Сунце изгреје иза Сунчевице у Миросаљцима и Клокоча више Ариља, од ране сунчеве светлости у овом селу се радо буди цео живи свет и тако село доби име Радобуђа.

Засеок ОбрадовићиИ поједини засеоци добили су називе по именима познатих личности које су живеле у њима. Тако Обрадовићи добише име по Обраду, Милутиновићи по Милутину, Савићи по Сави, Вранешевићи по Вранешу, Стојадиновићи по Стојадину, а засеок Вратло назваше по неком хромом Раду који је обилазио свој чаир на великој стрмини, па се спотакне, падне и отисне у дубок амбис и сломи врат. Зато се тај крај зове Вратло.

На брду Градина и данас се назиру некакве зидине, које још нису испитане, а по народном предању, ту је за време проклете Јерине био град са осматрачницом са које се пратио правац кретања разних непријатеља и освајача.

Радобуђа некада и сада

Према другом послератном попису 1948. године, од 15 сеоских насеља у Срезу ариљском Радобуђа је са 1.807 становника била на петом месту, одмах иза Латвице, Добрача, Врана и Мочиоца. А после пола века, према попису из 2002. године, у 130 домаћинстава живи само 387 Радобуђана, дакле, скоро шестина од оног пописа после Другог светског рата, са тенденцијом даљег опадања.

У монографији о селу Радобуђи, коју је написао Душан Савић, наведен је и податак да је половином прошлог века ово село преко Рогу добило струју пре варошице Ариља. У новијој историји Радобуђа је назначена као устаничко место и ариљски бастион комуниста. Народни херој Стеван Чоловић формирао је Ариљску партизанску чету на Малом Острешу, 31. јула 1941. године и био њен непосредни руководилац све до погибије 2. новембра 1941. године. Сада је Стевова кућа у Радобуђи (засок Станисављевићи) у којој је он рођен, претворена у спомен кућу са експонатима од музејске вредности.

Нова комунистичка власт у послератном периоду настојала је да покаже како Радобуђа као устаничко место предњачи у социјалистичком преображају села и да другима послужи као узор. По угледу на руске колхозе, у Радобуђи је 1948. года формирана прва у Ариљском срезу, Сељачка радна задруga, која је те године извезла у Египат 5 вагона јабуке. За потребе задруgaра набављен је камион, а у центру села је саграђена струgaра са абриктером и млином за мељаву жита. Међутим, убрзо се увидело да је задружни колективизам чист промашај и утопија па је после 4 године присилног рада, СРЗ 1952. године укинута.

Школска зграда у коровуКреатори економског развоја и преображаја села покушали су крајем прошлог века да од Радобуђе направе и прво индустријско село у општини Ариље. У школској згради (која је у циљу рационализације због малог броја ђака затворена, а ђаци школским аутобусом путовали у Крушчицу или Ариље, отворен је погон за дораду лаке конфекције ариљског "Колора". Школска зграда је претворена у производну халу, изграђен је још један помоћни објекат и почетак је обећавао блиставу будућност. У овом "Колоровом" погону било је у две смене упослено 218 радника из Радобуђе и суседних села. И виспрена Добрила Смиљанић иначе пореклом из Радобуђе, као руководилац и оснивач домаће радиности плетиља "Сирогојно" на најбољи начин се одужила своме завичају. Уз помоћ шире друштвене заједнице у центру села је саграђен Дом плетиља и ту су жене из Радобуђе и ближе околине предавале готове ручне радове исплетене од увозне вуне за "Сирогојно". После десетогодишњег рада (1980-1990.) "Колор" је затворио свој погон у Радобуђи, два приватна бизнисмена у области текстила једно краће време покушавали су да наставе производњу у Радобуђи, али су и они дигли руке од сеоске индустрије. Стала је и производња плетиља за "Сирогојно" и одједном као по некој команди, у селу је све зсаустављено и Радобуђа је постала мртво насеље.

Када смо ових дана посетили Радобуђу, све је у њој изгледало сабласно и деловало аветињски пусто као да нигде нема живе душе, иако је то скоро приградско насеље кроз које пролази регионални пут за Високу. У селу нема ни поште, ни амбуланте, нема ни кафане. Дом плетиља је закључан и празан, у сали за окупљање мештана плафон због прокишњавања проломљен, ветеринарски пункт никада није ни коришћен, товилиште бикова на Бари и откупни маgaцин такође празни, а струgaра и млин срушени.

Све до ове године, Радобуђани после дужег времена, нису имали ни продавницу у свом селу, па су за најмању ситницу (шећер, кафа, со, шибицу) морали аутобусом да путују до Ариља, или до најближе продавнице у неком суседном селу.

Спомен плочу са именима изгинулих Радобуђана у оба светска рата прекриле су коприве и divља купина па се скоро и не примећује. Све асфалтне стазе у центру села зарасле су у коров. И засеочки путеви су рупљиви и у јадном стању. Са обе стране пута надвило се растиње, па је отежан пролаз и пешацима, а камоли моторним возилима. На улазу у школско (или фабричко) двориште метална капија одваљена, а коровско растиње прекрило све објекте и стазе за пролаз. Код улазних врата у зграду иждзикљао висок багремар, а један изданак двље лозе увукао се и вегетира на тераси и у холу зграде, што је доказ да ту одавно није људска ноga крочила.

Нас је интересовало ко је власник овог напуштеног објекта, који се налази на најлепшој локацији у селу и од наших саговорника добили смо различите изјаве. Зна се поуздано да су зграду направили задруgaри из Радобуђе, па су после укидања Задруге објекат дали школи на употребу и коришћење, а када је седамдесетих година и школа у Радобуђи престала са радом, објекат је уступљен Конфекцији "Колор" на коришћење. Када је нашу текстилну индустрију захватила дужничка криза и општа пропаст, овај објекат са машинама "Колор" је једно краће време издавао под закуп двојици бизнисмена и на крају сви су Радобуђу напустили, а школска зграда постала је ничија и без било чије бриге о њој. На захтев ђачких родитеља тадашња општинска власт уз саgaлсност Министарства просвете одлучила је да се поново активира рад школе у Радобуђи. Пошто је учионички простор у бившој школској згради избијањем преградних зидова био адаптиран за производну халу, ђаци су за учионицу користили једну празну канцеларију у згради Дома за плетиље, а напуштени погон Конфекције "Колор", као и истоветан погон у селу Брекову, препуштен је пропадању и зубу времена.

Учитељица Снежана Илић и ученициУ време најжешћих санкција, када није имало ни горива на пумпама, ни сигурног превоза, учитељица Снежана Илић је била једна од првих просветара које је школске 1993/94. године започела обновљени рад Школе у Радобуђи. Она се сада присећа да је сама радила са 16 ђака у 4 разреда и да је на посао у Радобуђу одлазила из Ариља углавном пешке, а само у ретким приликама превозила се као стопер.

Сада у ОШ у Радобуђи ради учитељица Мира Бјекић са 6 ђака у сва четири разреда, а тако ће, каже, бити и наредне школске године. И она путује на посао из Ариља.

Бездан није никакво чудо

Овоga лета, у време учесталих јулских киша, у селу Радобуђи (засеок Вранеши) догодио се један необичан природни феномен, који је прилично узнемирио и забринуо мештане. На имању Бошка Вранешевића једног јулског дана проломила се земља, о чијој величини нико није хтео, нити смео да говори и тај чудан природни феномен народ зове Бездан. Ту појаву неки су тумачили као лош знак виших небеских сила.

Одмах је о томе обавештена општинска власт и на лице места убрзо је изашла група стручњака, сниматеља и обичних радозналаца. Међу њима је био и наш суграђанин г. Недељко Стојнић, по занимању доктор геологије и грађевинарства и свакако најмеродавнији стручњак и сеизмолог да са научне тачке гледишта изнесе прво тумачење ове геолошке појаве.

- Реч је о бездану који се у селу Радобуђи отворио на једној стрмој ливади. Та појава није никакво чудо у овим нашим крајевима где је тло састављено од кречњака мање дебљине, више десетина до пар стотина метара, па ga прате феномени пећина, бездана, увала и шкрапа који се везују за мерокрашке крашке облике и колико је мени познато, тих појава има више са леве стране Моравице, на Маличу, Градини и Блаgaји. Отвор бездана у Радобуђи је ширине око 1 метра идући ка дну бездан добија се крушкасто проширује тако да се на дубини од око 8-9 метара завршава равним дном. При самом дну запажена су два канала којима је дугим низом година материјал садашњег бездана био полако испиран. Таваница бездана била је део статичког лука који се формирао изнад шупљине али је зуб времена и њеga нарушио тако да се ове године стропоштао у јаму. Може се очекивати даље обурвавање материјала око отвора бездана због појаве већег расквашавања терена у кишним зимским периодима, будући да је један део бездана изграђе нод прилично распаднутог стенског материјала. Да би се од нежељених последица заштитили и људи и животиње, у Радобуђи је овај простор ограђен и под сталном је контролом власника земљишта - нагласио је др Стојнић.

Има наде

Печење ракијеПрема неким најновијим доgaђањима у Радобуђи, могло би се претпоставити да ово село, ипак, није захватила хронична летаргија и да ће акутно мртвило у догледно време бити превазиђено. Ариљски ловци из ЛУ "Бранко Дјоновић" почели су овоga лета изградњу прихватилишта за срнећу divљач у селу. Овај резерват за високу и племениту divљач гради се на локацији брда Тисавице, са бујним шумским растињем и чистом изворском водом и захвата површину од 5 ха. Поред економског значаја у развоју ловне привреде, биће то и важна туристичка атракција за посетиоце из наше земље и из иностранства.

Радобуђа је одувек била позната као изразито воћарски крај у коме добро успевају све врсте водћа. То сада практично потврђује стари воћар из Радобуђе Драgaн Радовић. Он је двоструки републички рекордер у прозводњи шњива, сорте "стенлеј" и "чачанска родна". Има домаћин Радовић и лепо однегован јабучњак по систему "вретенасти жбун" и млад засад на 20 ари крушака, скоро заборављене сорте "виљамовка". У плану је и изградња прве хладњаче у Радобуђи.

Према томе, ако и други, а посебно млађи Радобуђани, крену Драgaновим примером, има наде да се ово село отргне из општег мртвила и започне савремену воћарску производњу и стане у ред активнијих и развијених сеоских насеља.

Текст: Д. Ојданић
Фотографије: М. Димитријевић
Д. Ојданић